Pročitaj mi članak

Bez pravoslavnih, ali sa rimokatolicima: Kakvom jedinstvu teži Fanar?

0

Gotovo nijedna pravoslavna crkva nije prisustvovala hramovnoj slavi Fanara. Nije bilo ni predstavnika tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU). Međutim, delegacija Rimokatoličke crkve (RKC) je bila prisutna. Šta ovo znači?

Константинопољска патријаршија је 30. новембра 2020. године прославила свој главни празник – апостола Андреја Првозваног. Прославе су се традиционално одржавале у Фанару.

Саму Службу обавио је патријарх Вартоломеј, уз саслуживање двојице фанарских архијереја – митрополита Иконијског Теолипта и митрополита Максима Селевијског.

Према саопштењу за штампу Константинопољске патријаршије, на богослужењу је било неколико архијереја: митрополит деркски Апостол, митрополит филаделфијски Мелитон, митрополит мириофитски Иринеј, митрополит мириклијски Хризостом, митрополит галипољски Стефан, митрополит кидонијски Атинагора, викарни епископ патријарха Адриан галикарнаски, викарни епископ патриајрха Вениамин тралљски и викарни епископ дафнусијски Смарагд.

Сви ови епископи припадају Фанару. Претежна већина њих су или титуларни (попут Теолипта, Мелитона, Хризостома и Стефана), или заменици (Адриан, Вениамин и Смарагд). Овде треба напоменути да је викарни епископ, епископ који носи историјску титулу непостојећег града или града смештеног на неправославној територији, којем православни епископ није у могућности да приступи.

Од присутних архијереја на празнику, дакле, Константинопољског патријарха, владајућим епископима могу се назвати само силивријски Максим, деркски Апостол и кидониески Атинагора. Од тога само митрополит Апостол има пет црквених општина у епархији. Сви остали горе наведени јерарси готово да немају функционалне цркве или стварне парохије.

Тако детаљан опис епископа присутних на главном празнику Фанара потребан нам је да бисмо схватили да иза јерарха Константинопољског патријарха не постоји стварни број црквених општина. Сви ови епископи у најбољем случају представљају неколико десетина парохијана. Они не могу, ни у дословном, ни у пренесеном смислу речи, да диктирају своју вољу православном свету или да решавају питања од велике доктринарне и канонске важности.

Поред тога, на празнику у част апостола Андреја 2020. године, за разлику од претходних година, није био присутан ниједан настојатељ помесних православних цркава. Са изузетком архиепископа Анфидонског Нектарија (Јерусалимска црква), није било ни представника Помесних цркава.

Наравно, таква оскудица братске комуникације могла би се приписати пандемији. Изговор је, „желели су да дођу, али нису могли“. Тако би било да није једног „али“ – на празник су дошли, без обзира на пандемију, представници Аутономне финске цркве и прилично велика делегација Римокатоличке цркве.

Фанар и Ватикан: кретање ка истом циљу

Присуство Финаца је разумљиво. Прво, они су у целини и потпуно зависни од Фанара. Друго, Финска црква сада има озбиљних унутрашњих проблема и њеном руководству је једноставно потребна демонстрација лојалности Фанару.

Међутим, присуство римокатолика на служби објашњава се потпуно различитим мотивима. У последњих неколико година, Фанар се брзо кретао ка јединству са Римом. То се изражава не само у размени поклона и делегација, већ и кроз конкретне изјаве, чији се смисао своди на неизбежно и непосредно евхаристијско јединство између ових структура.

Тако је у писму упућеном патријарху Вартоломеју папа Франциско приметио да је „однос између Римокатоличке цркве и Васељенске патријаршије значајно поправили током протеклог века“. Нагласио је да „настављамо да тежимо ка циљу обнављања пуног заједништва израженог учешћем у једној евхаристијској трпези“ и „иако препреке остају, уверен сам да ћемо заједничким следовањем у међусобној љубави и наставком богословског дијалога постићи тај циљ“.

Ову изјаву је у свом одговору у целини и у потпуности подржао патријарх Вартоломеј. Штавише, он је описао начин на који ће, очигледно, бити постигнут овај циљ: „Идемо даље од богословског минимализма и екуменског утопизма, показујући реализам и веру у промисао Божји“.

Није тешко погодити шта је тачно значи имала у виду глава Фанара дајући такву изјаву. Раније је у свом говору папи, а преко кардинала Курта Коха, рекао да у богословском дијалогу са римокатолицима постоје „потешкоће које се периодично јављају“.

Те „потешкоће“, према патријарху Вартоломеју, повезане су „са сложеношћу питања о којима се расправљало, а која су окупирала и делила и Цркву и богословље током многих векова“. Подсетимо се да међу тим „питањима о којима се расправља“ има таквих као што су римокатоличка догма о филиоквеу, догма о „Безгрешном зачећу Девице Марије“, о „непогрешивости папе екс катедра“. Без решавања ових питања било какав богословски дијалог са римокатолицима је немогућ. И управо су они одвојили РКЦ од православља. Међутим, Фанар је, по свему судећи, већ дошао до закључка да су ова питања укључена у подручје такозваног „богословског минимализма“ и да нису битна.

Нешто слично се већ чуло из уста настојатеља Фанара. И, иако су ове речи изговорене пре 100 година, папа Франциско је подсетио патријарха Вартоломеја на ове речи као оправдање свог става, као и пример решавања „богословских разлика“:

«Жеља за још већом блискошћу и узајамним разумевањем међу хришћанима манифестовала се у Константинопољској патријаршији и пре него што су Римокатоличка црква и друге цркве ступиле у дијалог. То се јасно види у посланици Светог синода Васељенске патријаршије, упућеној црквама широм света, пре тачно сто година. Заиста, његове речи и данас остају релевантне: ‘Када је неколико Цркава надахнуто љубављу и стави је изнад свега у својим судовима о другима и у међусобном односу, моћи ће, уместо да повећавају и проширују постојеће разлике, да их смање’.»

Тако се несугласице, укључујући и богословске, смањују не њиховим решавањем, већ уклањањем уз помоћ „љубави“, која је „изнад свега осталог“.

«Идемо даље од богословског минимализма и екуменског утопизма показујући реализам и веру у Божију промисао».

С друге стране, у свом говору патријарх Вартоломеј је одбацио „екуменски утопизам“. У чему је он садржан? Очигледно, да се тежи ка јединству кроз богословски дијалог, учешћу на конференцијама, састанцима и сличном. Уместо овог „утопијског“ пута, глава Фанара предлаже да се покаже „реализам“. Да ли то значи да је неопходно започети заједничко служење евхаристије са римокатолицима? Судећи према изјавама последњих година, како из Фанара, тако и из Ватикана, све иде ка овоме.

Објашњавајући свој став непосредно након позива на „реализам“, патријарх Вартоломеј је рекао да је према „Светом и Великом сабору Православне цркве (Критски сабор 2016. године – ур.) заједнички циљ богословских дијалога коначно враћање истинске вере и љубави према јединству“, при том „циљ свих дијалога је један те исти“.

Међутим, судећи по броју присуствујућих јерарха других помесних цркава на главном празнику Фанара, такав „циљ“ не налази подршку у светском православљу. Тако је, бар за сада.

А где је ту тзв. ПЦУ?

Занимљиво је да ове године ниједан од представника тзв. ПЦУ није био присутан на празнику у част апостола Андреја Првозваног. Њихово одсуство немогуће је објаснити пандемијом. Прво, зато што је делегација из Украјине на челу са Денисом Шмигаљом дошла у Фанар, а друго, пре неколико недеља, „јерарси“ и „свештеници“ тзв. ПЦУ, на челу са Драбинком, учествовали су у хиротонији егзарха за Украјину Михаила Анишченка.

Одсуство домаћих расколника изгледа још чудније кад се узме у обзир да је током Службе 30. новембра Шмигаљ на украјинском прочитао „Симбол вере“ и „Оче наш“. Поред тога, фанариоти су изговорили неколико возгласа на црквенословенском језику (очигледно, немајући при руци службених књига на украјинском језику, што указује на њихову „забринутост“ као „мајке цркве“ за Украјину).

Шмигаљева верска припадност је непозната. Међутим, с друге стране, верска оријентација је позната – према Украјинској гркокатоличкој цркви (УГКЦ – или у народу познатих као унијати – прим. прев) и тзв. ПЦУ. Зашто га нико од представника новостворене организације није одвео до Фанара? Штавише, прошле године, током истог празника, Евстрати Зорја је учествовао у фанариотској Служби, на којој је присуствао Михаил Зинкевич.

Чини нам се да постоје најмање два разлога за овакво стање.

Први од њих је да би саслуживање искључиво са украјинским расколницима и својим титуларним епископима, током главног празника Константинопољске патријаршије превише јасно указивало на ситуацију у којој се данас налази патријарх Вартоломеј због додељивања Томоса тзв. ПЦУ. Другим речима, да су представници тзв. ПЦУ заиста дошли, шеф Фанара би морао да служи са њима и само са њима. Односно, слика би била катастрофична – православних хришћана нема, али постоје расколници из тзв. ПЦУ и римокатолици. Патријарх заиста није желео да западне у ову ситуацију, па је одлучио да уради све без своје „деце“, заменивши њихово одсуство са неколико усклика на црквенословенском и читајући молитву „Оче наш“ на украјинском.

Друго, сетимо се непријатне ситуације која се појавила прошле године на дан небеског покровитеља патријарха Вартоломеја. Тада је да поздрави главу Фанара дошао настојатељ Грчке православне цркве, архиепископ Јероним. Међутим, неочекивано за све, на вечерњој Служби појавио се Епифаније Думенко. Као резултат, архиепископ Јероним је журно напустио Истанбул, а ујутру, на Служби, ниједан од архијереја није служио, укључујући и самог патријарха Вартоломеја. Његов став је јасан – или служимо са Думенком, или уопште не служимо. Владике су изабрали ово друго. Највероватније су, да би избегле такве ситуације, помесне цркве одлучиле да не шаљу своје представнике у Истанбул.

Поред тога, не заборавимо да су тога дана на Фанару били представници Аутономне цркве Финске. То значи да ако су поред њих тамо били и украјински расколници, онда би ово могло послужити као још једна потврда чињенице пуне зависности тзв. ПЦУ од Истанбула.

Закључци

Као резултат, видимо да патријарх Вартоломеј, чак и на главни празник Константинопољке патријаршије, служи са два (у ствари викарна) епископа. Видимо да му на празник, не само да није дошао ниједан патријарх, већ тамо није било ни представника помесних цркава (са изузетком Јерусалимске патријаршије, и то само из разлога што је архиепископ Нектарије представник братства Светог гроба у Истанбулу).

Папистичка политика Фанара последњих година довела је до тога. Утврђујући своје „привилегије“, патријарх Вартоломеј не узима у обзир мишљење других настојатеља. За њега је схватање свеправославног јединства замишљено искључиво у оквиру потчињавања свих Цркава „првом престолу“ (како сам Фанар називају фанариоти). Ово није јединство вере засновано на Предању Цркве и не јединство узајамног поштовања засновано на црквеним канонима, већ „јединство“ послушности. По слици и подобију Ватикана.

С друге стране, док афирмише своје амбиције међу православним црквама и буквално их тера на доношење одлука које су у супротности са учењима Цркве и јерархијске савести, патријарх Вартоломеј тежи јединству са римокатолицима. У овом случају, како кажу и он и папа Франциско, разумевање јединства заснива се на „љубави“, која подразумева уклањање свих „препрека“ (у првом реду богословских) за остварење једног циља – служења евхаристије са папом.

Једноставно нема никога ко би спречио патријарха Вартоломеја да брзо падне у понор отпадништва и заједнице са римокатолицима и расколницима. Заиста, према «Посланици источних патријараха», „чувар благочестија (вере) у нашој земљи је само тело Цркве, тј. сами народ, који је увек желео да своју веру сачува непромењену и у складу са вером својих отаца “. Али, као што смо видели горе, фанариоти немају своје стадо, а они су глуви и равнодушни према стаду других Цркава, водећи се у овом случају речима фарисеја, који су тврдили да је „народ незналица закона“ (Јован 7:49).

Ни украјински расколници нису против јединства са римокатолицима. Они се више не устручавају да „служе“ заједничке задушнице и молитве, а такође дају изјаве о „јединственој Кијевској цркви“ са заједничким (за УГКЦ и тзв. ПЦУ) „патријархом“ на челу. Стога су им Фанарове тежње блиске и разумљиве.

Међутим, на крају, због сопствене гордости и ароганције, због богословског и духовног слепила, Фанар ће морати само да „литургише“ са расколницима и римокатолицима. Јер, у случају заједничке Евхаристије између Фанара и РКЦ, православни епископи неће служити с њим – канони Цркве то не дозвољавају.

С руског превео Зоран Милошевић