Прочитај ми чланак
Приче од којих се леди крв су свакако оне о серијским убицама, а било је и оних који су деловали на територији Београда.
Најинтелигентнији, али нажалост и најефикаснији послератни серијски убица био је Миодраг Столе Трифуновић.
Својим бесомучним оргијањима овај обожавалац Балзакових “Голицавих прича” и поета у покушају нимало није заостајао за, како се крајем четрдесетих година говорило, “манијакалним злочинима из трулог капитализма”.
Миодраг Столе Трифуновић рођен је у Нишу у проблематичној породици. Његов отац, који је у центру Ниша држао једну од најугледнијих обућарских радњи, био је ноторни коцкар и алкохоличар.
У кућу је доводио жене сумњивог морала и док су га оне на брачном кревету сексуално задовољавале, терао је супругу да им клечећи поред кревета пева његове најомиљеније песме. Тако је, захваљујући оцу Столе почео да мрзи цео женски род.
Већ тада је размишљао на који начин да се освети женама за понижења којима је, уз њихову помоћ од очеве стране, била изложена његова мајка. У детињству је често сањао како се кришом прикрада некој од ових проститутки и прво је чврсто хвата за врат, потом дави и на крају силује.
Почетак злочиначке каријере: Прво сексуално насиље извршио је у петнаестој години живота у Мерошини поред Ниша. Жртва је била девојчица, дванаест година стара.
Да не би пукла брука његова мајка, која се у међувремену развела, решила је да се са сином пресели у Београд.
Као ученик Средње грађевинске школе која се налазила на Дорћолу Трифуновић је сопствене болесне нагоне задовољавао у препуним трамвајима тиме што је девојке хватао за груди и стражњице.
Непосредно пред почетак Другог светског рата, у вечерњим сатима, Миодраг Трифуновић представљао је страх и трепет за парове који су љубависали по београдским парковима.
После вишечасовног праћења прво би им се нечујно прикрадао, да би потом гвозденом шипком онесвешћивао младиће, а њихове девојке силовао.
Одмах после положене матуре Столе Трифуновић добио је позив за служење војног рока. Дуг отаџбини, према одлуци војних власти, требало је да одслужи у родном Нишу.
Занимљив је податак да је још током школовања пасионирано сакупљао све што је на српском језику било објављено о Џеку Трбосеку.
Такође је обожавао и Балзакову књигу “Голицаве приче”. Поред похотних ликова из Балзакове прозе, Трифуновић се дивио Трбосековој снази, интелигенцији и сналажљивости, као и двоструком животу који је водио. Тада је одлучио да надмаши свог идола. У томе је, како се доцније испоставило – и успео. Столе није водио двоструки, већ троструки живот!
После ослобођења, као грађевински предузимач, Миодраг Столе Трифуновић имао је пуне руке посла. Требало је саградити оно што је у периоду од 1941. до 1945, поготово приликом повлачења немачке солдатеске, било срушено.
Столе је поред сређивања градске инфраструктуре пажљиво припремао и злочине по којима ће доцније дуго остати упамћен.
Месец дана пре почетка својих манијакално-убилачких пирова из стана позоришног и филмског глумца Миливоја Мавида Поповића украо је перику, бркове, браду, одела и специјалне уметке за попуњавање образа.
Захваљујући тим реквизитима скоро годину дана наводио је на лажне трагове тадашње оперативце Повереништва за унутрашње послове града Београда.
Крик из павиљона: Прво убиство Столе Трифуновић извршио је 31. јануара 1948. године око 21 час. У службеној белешци оперативац тадашње Озне записао је: “Дана 1. фебруара 1948. године нађен је женски леш у једном од недовршених павиљона у Цвијићевој улици. Установили смо да је жена стара око 33 године.
На њој је поцепано рубље. Жртва је вероватно најпре силована, а затим задављена, што трагови на врату јасно показују. По згрченим рукама и повредама на њима да се закључити да се између жртве и убице водила очајничка борба”.
Даљом провером утврђен је идентитет жртве. Била је то трговачка радница Милка К., мајка двоје малолетне деце. Њено тело рано ујутру први је приметио неки сакупљач отпадног материјала.
Милкин супруг био је убеђен да му се жена због чишћења и сређивања радње задржала.
Двадесет дана касније Столе, кога је народ у међувремену прозвао Фантом, масакрирао је двадесетдвогодишњу Славицу. Њено унакажено тело спаковао је у две вреће и бацио у Саву. Једну врећу извукао је из воде пензионисани железничар, иначе страствени алас, Чеда Савић.
Према извештају из просектуре жртва је најпре силована па потом задављена. О нестанку своје сестре полицију је обавестила Сека Трифуновић, радница која је са супругом живела у Земуну.
Провером у рејону у којем су Трифуновићеви становали утврђено је да је сестра убијене Славице веома преке нарави, склона свађи и тучи, за разлику од њеног мужа, пословође угледног грађевинског предузећа, који је према речима њихових комшија био изузетно миран и повучен човек, спреман да им у сваком тренутку прискочи у помоћ.
Доцније је за комшије, као и за полицију, велико изненађење представљало када је откривено да је тај мирни, тихи и добри муж кога је супруга често злостављала био нико други до Фантом – Миодраг Столе Трифуновић!
После хапшења, када је сазнала за злочине које је починио, Сека је поднела захтев за развод брака.
Несхваћени поета: Фантом је најрадије харао по Звездарској шуми. Једна од његових жртава била је и плавокоса девојка лепушкастог изгледа, стара између 16 и 18 година. По траговима који су остали на месту злочина утврђено је да се девојка очајнички борила с помахниталим убицом.
Око њеног мртвог тела било је поломљено шибље и изгажена трава. Том приликом полицајци су пронашли трагове мушких ципела са ребрастим отисцима, што је за истрагу било значајно откриће.
Међутим, злочинац је однео све ствари које су припадале жртви и тиме отежао њену идентификацију.
У пролеће и лето 1948. године жртве су почеле да се нижу као на покретној траци, што је оперативце тадашњег Београдског одсека за крвне деликте доводило до очаја. Столетови злочини деловали су немотивисано, што је истрагу додатно отежавало и успоравало.
Једној девојци, која је срећом успела да преживи напад, пре дављења и цепања одеће рецитовао је поезију, жалећи се да реномирани књижевници којима је показивао песме немају слуха за његову уметност.
Песма коју је најчешће пре почетка крвавог пира рецитовао гласила је:
“Некад давно, у праисторијско доба,
Завијаше мој предак и био је сретан.
А био је ружан ко права Ругоба.
Али никад тужан, никад ко ја сетан”.
Интересантан је и начин на који је Миодраг Столе Трифуновић ступао у контакт с потенцијалним жртвама. Девојкама и женама прилазио је с тугаљивом причом о болесној супрузи која је сама остала код куће и којој је неопходна помоћ.
Наивне и поводљиве, поготово младе особе, брзо су упадале у Столетову вешто постављену замку.
Фантомов крај: Миодраг Столе Трифуновић допао је шака радницима Озне када је почео да убија мушкарце или прецизније речено своје јатаке и ортаке с којима је пљачкао дипломатске магацине, продавнице и куће.
Фаталну грешку направио је приликом подметања пожара у бифеу “Златно буренце” који се налазио на Звездари.
Он је од пријатеља с којим је крао, а потом препродавао робу, чуо да је шеф овог угоститељског објекта пријавио полицији украдену робу коју је чувао у складишту.
Трифуновић је одлучио да га због тога казни, али је том приликом заборавио да са канте у којој се налазио бензин уклони своје отиске прстију.
Те 1948. године у Београду је регистровано четрнаест Столетових убистава, али тачан број његових жртава у престоници до данас је остао непознат, као што се не зна ни колико је тачно убио особа у околини Ниша, као и у душевној болници у Топоници у којој је једно време био смештен.
Симулирао је лудило да би избегао не само служење војног рока, већ и евентуални одлазак на фронт који је почетком 1941. године био све извеснији.
Оперативцима Повереништва за унутрашње послове града Београда – одсека за крвне деликте Столе је испричао на који је начин у касним вечерњим сатима давио душевне болеснике у Топоници.
Пре егзекуције пажљиво је чекао да утону у сан. Убијао их је да би присвајао њихова следовања цигарета и хране. Та убиства никога нису интересовала у болници. Сви лекарски извештаји били су исти – болесник (име и презиме) умро је у сну од срчаног или можданог удара.
На саслушању Миодраг Столе Трифуновић цинично је говорио да му је немачка окупација донела слободу. Уместо да буде у затвору, нико га није прогањао због силовања која је починио у околини родног града, а потом и убистава у болници у Топоници. После рата Београд је као велики град био идеално место за наставак злочиначке активности.
И до данас је остало неразјашњено да ли су Столетови “подвизи” били само плод његове болесне маште или су се пак заиста догодили.
У многим српским градовима архива о злочинима почињеним крајем тридесетих година двадесетог века била је уништена.
Нису сачуване ни Фантомове фотографије у полицијској архиви, па је данас немогуће макар и овлаш реконструисати Столетов прави изглед.
Највећи серијски убица са простора бивше СФРЈ Миодраг Столе Трифуновић сам је себи пресудио. Он је у затвору из кревета ишчупао две гвоздене шипке. Око врха једне увио је део чаршава и попут “бакље” набио је себи у уста. Другом шипком пробио је срце.
(Телеграф)
