Прочитај ми чланак

Београђани, срећна Нова 1945. година!

0

Ове сезоне изостале су најаве долазака бројних туриста. Бугари као да су се сморили прошле године, па су променили дестинацију, док девизни прилив такође није више “ин”. Није помињано ни то да људи наводно више и лакше троше када је град окићен.

11. септембра 2018. године почело је постављање новогодишње расвете у Београду по чему је главни град Србије постао вероватно први у свету. Ако се узме у обзир да је расвета скоњена тек у пролеће, са шест новогодишњих месеци Београд је свакако био посебан у светским оквирима.

Рекордну дужину пратила је подсетимо и рекордно плаћена јелка – чија је цена од 83.000 евра надмашила и ону у Њујорку.

Био је то наставак тренда из претходних година када је количина осветљења и плаћање потрошене струје била у несразмери са потребом.

Образложења тадашњих и садашњих челника града Синише Малог и Горана Весића било је да је претерана расвета потребна због бројних туриста који се спремају да дођу у Београд. Попут невиђених 80.000 из Бугарске који, као и други туристи, а по речима плагијатора Синише Малог још у јуну праве планове за Нову годину, па је ваљда логично да се у септембру постави расвета.

Подсетимо, тадашњи градоначелник Београда упитан о томе због чега новогодишња декорација у Београду стоји од септембра до марта, рекао „А зашто да не“.

И таман кад смо се “навикли” на вишемесечно новогодисање, плаћања струје и пуњење дебелих новчанике фирме Кееп лигхт која годинама добија тендере за расвету (прошле сезоне 300 милиона динара) у 2019. години смо остали без једне „раодсти“. Не, нису дебели новчаници Кееп лигхта који ће ове године зарадити 250 милиона динара. Остали смо без расвета, која је постављена “тек” 15. новембра и то не у пуном капацитету. Шта више, ни централне градске улице нису додатно осветљење, а да нико од Београђана није закукао што град мање шљашти.

Осим знатно слабијег осветљења и концертни дочек на улицама је доживео више мање фијаско. Осим упитне листе извођача у којој су предоминантни били они који певају треп и фолк, видљиво је било доста луфта испред Скупштине Србије.

Прва звезда вечери Лепа Брена певала је пред како кажу упућени 10-12 хиљада грађана. А ако се послужимо мерама Српске напредне странке односно министра Небојше Стефановића и председника Вучића који су у главу пребројавали окупљене на великом априлском минитнгу опозиције, на платоу испред Скупштине се окупило највише 2.000 људи. А и то је питање.

Ове сезоне изостале су најаве долазака бројних туриста. Бугари као да су се сморили прошле године, па су променили дестинацију, док девизни прилив такође није више “ин”. Није помињано ни то да људи наводно више и лакше троше када је град окићен.

Као да, судећи макар по изјавама из претходних година, Граду није важно да оствари значајан прилив новца. Као да смо постали толико богати, да имамо вишак новца, као да профит више није битан. Као да се на економију, гледа из неког другог угла.

Из угла паралелне/измишљене стварности која чини се постаје специјалност владара како Београда тако и Србије.

Стварност у којој новац више није битан, у коме нема саобраћајних гужви, у коме се свако мало не укидају и мењају трасе градског превоза, толико да и вишедеценијски становници града не знају као да оду од тачке А до тачке Б, осим пешке. Града који је остао без главне железничке станице, у коме се преко потребни мостови селе у паркове, зеленило уништава беспризорно, квадрати граде без пратеће инфраструктуре, а жичарама и кафићима се нападају историјски и културни споменици.

Ипак, богови паралелне стварности уместо мантре о рекордном приходу од туризма у Новој години, а који нису никада потврђени, ове године су мало тиши.

Јер, ове сезоне уместо превише лампиона гледамо раскопане улице које и после вишемесечног рада нису асфлатиране. Ова немогућа мисија за надлежне службе учинила је да прошле јесени и ове зиме, Београд више подсећа на рововске борбе за ослобођење из 1944. године, него на град који никад не спава и у који долази на десетине па и стотине хиљада туриста за Нову годину.

Властодршци ваљда тешко успевају да буду толико продуктивни, јер је све теже “кривити и обликовати” чињенице, поред рекорда у неспособности, попут оних у асфалтирању улица. После потрошене године и кусур за Трг Републике или Карађорђеву, актуелни “споменици” у цнетру стоје у улицама Краљице Марије, 27. марта, Џорџа Вашингтона, Цара Душана.

И тешко ће неког убедити да су ове улице реконструисане, јер би претходно ваљда потребно ослепети грађане.

Исувише је и за Деда Мраз, а вала и за Супермена.

Срећна Нова година.