Прочитај ми чланакРат у Украјини је читаво симболичко наслеђе „пропасти Рима” претворио у напету партију покера и додао му на животности. Који „Рим” ће пропасти, руски или амерички?
Бити последњи – то је клетва. Стигма задњег, оног ко гаси светло, посебно је јака у савременој култури дигиталних библиотека уредно сређених узрока и последица, где претходници и наследници симетрично уоквирују цареве, папе, патријархе и председнике на челу институција које, из разлога кратког биолошког живота људске расе, поседују извесну врсту вечности. Зато, каква дигитална срамота кад се код имена Ромулуса Аугустулуса слева прочита претходник: Јулије Непот, а с десна наследник: нико, нула, празно, испрашено, утабано. Одмах се види ко је упропастио колективни продукт генерација!
Три актуелне изложбе у Триру прате културни диспозитив пропасти на примеру Западног Римског царства. Рим је морао да пропада тако често, јер никад није заиста пропао.
Аугуста Треверорум, данас Трир, био је један од четири главна града римског домината, периода између Диоклецијана и Јустинијана. Из њега је владао један од Диоклецијанових тетрарха, цезар па август Констанције Блед-Као-Хлор. Из Аугусте Треверорум је кренуо његов син Константин да укине систем четири краља, преузме читаву империју и у наставку је покрсти.
Позивајући се на легитимацију Константиновог града, три музеја из Трира су направила једну изложбу о истој теми, пропасти Западног Римског царства. Сва три су поређана на линији којом се некад пружао империјални комплекс: Рајнски државни музеј између Царских терми и Константинове Ауле; Музеј катедрале између Ауле и Порте нигре; Градски музеј Симеонштифт изнад Порте нигре. Све скупа један километар за шетњу од хиљаду и по година.
Поставка у Државном музеју прати политичку пропаст Рима и њен одјек до данас, она у Музеју катедрале показује како се хришћанска црква убацила у испражњени простор моћи, а трећа у Градском музеју се занима за пропаст Рима као мотив у уметностима.
„Рим против Рима”, писао је Шпигл летос кад је отворена изложба. Одмах је јасно шта се све преплиће у парадигми о пропасти. Ту се браћа надмећу и убијају, времена претапају, а данас се обликује да стане у онда.
Пао је Рим
Има више разлога зашто је Стари Рим актуелан. Почевши од оног најједноставнијег, због интересантних прича.
У августу 410. године је Визигот Аларик са трупама три дана пљачкао и рушио Рим. Онда су кренули даље, намеравали су да се бродовима пребаце за Тунис, али је Аларик у Калабрији добио напад маларије и умро на обали Бусента. Сахранили су га у реци, „у поносу његовог блага”, како су после певали песници немачког романтизма.
Иако се у каснијим вековима развио прави култ потраге за Алариковим златом, оно никад није пронађено. Један од проминентних ловаца на благо је био Химлер. Организовао је читаву специјалну операцију након пада Мусолинија, пречешљао Бусенто узводно и низводно, а да није нашао ни новчић.
Или анегдота коју преноси Јустинијанов хроничар Прокопије о последњем римском цару Хонорију, који је од 402. до 423. владао из двора у Равени. Хонорије заправо није последњи, али Прокопије очито мисли на прву пропаст Рима 410, ону са Алариком. Цар је у дворишту имао кокошињац, будио се с кокицама. Једног дана га је одатле дигла вика и стрка, па је цар истрчао на прозор. „Пала је наша Рома! Рома је готова!”, сав ван себе му је довикивао главни роб. Пао је Рим, мислио је цар. Скончала је кокица Рома, понос царевог кокошињца, мислио је роб.
Кад Фридрих Диренмат буде писао свог Ромулуса Великог 1949, биће јасно да је користио мотиве из Прокопија, пошто царски кокошињац и код њега игра проминентну улогу у пропасти Рима. Само оној другој, правој, од Источног Гота Одоакара 476. године.
Парадигма пропасти
Али кад се говори о топосу пропасти Рима, не мисли се на епизоде, не на оне од историографије прихваћене као тачне, нити на оне типа забаве и уметничке инспирације. На европским просторима и шире „пропаст Рима” се употребљава као универзална синтагма за политичку пропаст. И то темељиту пропаст – физичку, материјалну, државну, економску и културну. Преко ноћи више ничег нема, пуф! Нестало царство, урушила се држава, остале само куће које неки збуњени људи бране мотикама од пљачкаша-пролазника.
И друге империје су до и од тада пропадале, сјајније од Рима, али оне нису биле тако инспиративне за далеке потомке. Њиховим случајевима је недостајала снага политичког наравоученија. Биле су снажне, моћне, али у крајњој линији пропадале круте и неприлагодљиве у глупости. Стари Рим је био паметан, прилагодљив, ефикасан и организован. Кад би поробио вишу културу, није је ломио, већ прихватао. Био је толерантан, за оно време свакако. На кога год локалног бога би наишао, интегрисао би га у свој пантеон.
Не само да се Рим мењао да би опстао – он је имао свест да се мења. Свеједно је пропао, и то учестало, само у В веку три пута: 410. од Аларика, 455. од Вандала Генсерика, 476. од Одоакара. Онда се у легитимациону опну мртве империје уселио франачки краљ Карло Велики, па су је од његових наследника преузели германски народи. Још пре него што је германско римско царство пропало 1806, идеју политичког Рима је преузела тада млада америчка нација и окитила се легатом „трећег Рима”.
Данас неки руски идеолози доживљавају Русију као „четврти Рим” и то у двоструком клизећем симболизму: једном град, други пут империја. Москва као „четврти Рим” после правог Рима, после Константинопоља – другог Рима и после Капитола у Вашингтону – „трећег Рима“.
Империјални низ је мало другачији, јер се пропаст Византије 1453. одвија у другом симболичком систему: више туга неизмерна, него политичка лекција. Али и ту је поредак сличан – Западни Рим као први пропали Рим; германски Рим као други пропали Рим; САД као савремени трећи Рим; Русија као четврти, из велике нужде оживели четврти Рим.
У сваком од симболичких запоседања, „стари Рим” служи као парадигма пропасти. Као присећање на пропаст и упозорење свима који се на било који начин, материјално или идејно, макар накратко, али из разлога универзалне разумљивости, усељавају у љуштуру Старог Рима.
Рат у Украјини између Русије и Америке је читаво симболичко наслеђе „пропасти Рима” претворио у напету партију покера и додао му на животности. Што је црни хумор, кад се помисли да се ради о смрти. Који „Рим” ће пропасти, руски или амерички? Са сигурношћу се може рећи да ћемо ми Европљани то први сазнати. Нажалост, биће то кратки бљесак сазнања, не дуга реминисценција над погрешним потезима и пропуштеним алтернативама.
Лекција за гордост
Као што се види, пропаст Западног римског царства, вулго „Рима”, врло је савремена тема. Уз то контингентна где год се погледа. Не зна се колико пута је Рим пропадао, колико ће пута још морати да пропада као огледна лекција за гордост земаљске власти; не зна се по ком критеријуму се савремени корисници тог симбола позивају на римско наслеђе, јер очито свако бира по своме, по страху или тријумфу. Неизвесно је колико су Аларик и Одоакар уопште били „варвари”, а колико интегрисани Римљани који су се подигли због арогантности централних власти. Кад Вандала нема сумње, они су били и остали банда, ту се историја поклапа са савременим полицијским извештајима.
Не зна се чак ни кад тачно је Рим пропао, 410 или 476. године. Антички теолог Аугустин у Божјој држави (Де цивитате Деи) информише потоње генерације да је Римска империја пропала јер је била многобожачка. „Глас ми се губи, уздисаји прекидају речи: Пао је град који је покорио свет”, писао је преводилац Вулгате Јероним (†420). И још је додао: „Угасило се светло света”. Обојица очигледно мисле на пропаст из 410, јер неку другу нису доживели. Осим тога, и они само преносе оно што су чули, јер обојица живе на сигурној удаљености од Рима – Аугустин у Африци, Јероним у Витлејему.
Колико је пропаст Рима из 410. био бучан и драматичан догађај, толико је она из 476. прошла тихо. Савременици, као и низ генерација после, ту годину уопште нису схватали као неки гранични датум, каже о трирским изложбама професор античке историје Кристијан Вичел (Цхристиан Wитсцхел) са Универзитета у Хајделбергу. Године 410. је пала империја, а 476. је само скинут последњи римски цар Ромулус звани „Аугустулус”, „аугустинчић”, аугуст-патуљак, царче-краљче. Није га Диренмат без разлога онако карикирао у Ромулусу Великом, само је пустио историју да се сити над тим „аугустинчићем” који је гајио кокошке уместо да организује одбрану.
Римско царство је 476. потонуло као Титаник. Неки су продуктивно трчали около, неки су се молили и плакали, оркестар на палуби је наводно свирао до краја, али ниједан тон се није пробио до првог насеља. Тако је нестао и Рим, каже Вичел. Тек је један византијски историчар, Јустинијанов хроничар Прокопије неких пола века касније као бреакинг неwс записао да је западна половина царства престала да постоји. „Једино то имамо као информацију да је Рим пропао 476.”, каже Вичел у подкасту за немачки СWР/Сüдwеструндфунк.
Бити последњи, какво тешко бреме. Спомене се последњи цариградски патријарх и сви се ломе да ли је то Атанасије који је нестао са својим царем Константином XИ, или Генадије који је сарађивао са Османлијама, па се постидео и повукао у манастир. Спомене се последњи српски цар, и сви осете понос, спремни да купе и прогутају сваку бофл-епопеју о Немањићима. Спомене се последњи римски цар, и сви се сете Диренматовог „Аугустинчића”, кажу беда од човека и пилета.
Умирање империје
Генерално, империје умиру нерадо и због тога амбивалентно. Некад прођу године пре него што се неко усуди да им то саопшти. И људи из пропалих империја дуго нису свесни шта им се догађа, типичан савремени пример је Велика Британија. Док са Острва навијају за смрт империјалне Русије, стоје на броду енглеске империје који тоне. И горе од тога: на тонућем броду сећања на енглеску империју.
У споменутом подкасту СWР-а учесници разговора наводе неколико пунктова где се време Старог Рима и свако следеће европско време после тога, укључујући и наше, додирују и пресецају. Поред Вичела у емисији је учествовало и двоје кустоса из Трира, Елизабет Дир из Симеонштифта и Маркус Ројтер из Државног музеја.
Прво, зашто је пропаст тако популарна (реч)? Зато што је отворена. Уз нешто ироније рекло би се: она је инклузивни, демократски, а не елитистички појам. Свако може да пропадне, а да није у обавези да објасни одакле се инспирисао. Пропаст се лако примећује, још лакше се преводи и кодира.
На пример, Ројтер је за поставку у Државном музеју изабрао дизајн залазећег сунца. У 14 соба успон и пад Рима прате се хронолошки. Прве просторије од улаза су окупане јаким светлом, а како посетилац напредује према излазу, тако и светлост тамни, постаје крваво-црвена, док у последњој соби не завлада потпуни мрак. Готово, пропало царство, угасило се светло света. Оца дизајна сте већ препознали, црквени отац Јероним Стридонски.
Да ли су људи тада знали да је завладао мрак? Нису одмах, каже Вичел. То и јесте трагедија великих система, тај пуф-фактор. Све се променило, изгубљено је знање обраде камена, градње водовода, купатила и подног грејања, нестао је ковани новац, вратила се натурална привреда. Европљани у западној половини царства су доживели високи културни губитак, али ће полако, генерација за генерацијом тек откривати шта им се догодило.
Познати немачки историчар Александер Демант је више пута спомињан у емисији. У књизи Римско царство од Диоклецијана до Јустинијана 284-565 (2008) Демант је скупио и класификовао неких 200 теорија о пропасти Рима које су у оптицају од 476. Од оне да су цеви за воду облагане оловом, па су римски мушкарци постали импотентни. Нема континуитета Рима без малих Римљана.
Друга теорија: крива је пословична декаденција касног Рима. Њу је као аргумент против примаоца социјалне помоћи употребио немачки либерал Гвидо Вестервеле. Немачка сиротиња је лења, декадентна као стари Римљани, читавој земљи ће доћи главе, рекао је Вестервеле 2010. и извињавао се 2013. године.
Главна теорија, данас опште прихваћена је да је Рим имплодирао у комбинацији два фактора: притиска споља и бескрајних свађа унутра. Кодирано на данашњицу, Европска унија би била први потенцијални кандидат. Притисак споља: амерички диктат и масовне економске миграције. Унутрашњи конфликти: како одучити Еврољане од доброг живота, а да због тога нико не одговара.
Изгледно је да бисмо још једном могли заборавити како се поставља подно грејање. Или било које разумно грејање. Као онај пастир из Данојлићевог „Доброслава”, који је чекао да се прва крава побалега па да згреје ноге, тако ћемо чекати да падне прва бомба да се згрејемо руке.
Ругање садашњости
Проблем је да се Рим објашњава од свог краја, онако као што ЕУ саму себе схвата од његовог почетка. Римски уговори из 1957. означавају старт Европске уније и симболички – а читав овај текст се креће на симболички кодираном телу историје – везују Рим и ЕУ. Брисел као пети Рим? Само то не, већ се и без тога скупило довољно конфузије у том савезу чије вође рапидно губе рефлекс колективног самоодржања и способности за вођење интересне политике.
Рим је за Европљане предмет бескрајно мултипликоване когнитивне дисонанце. С једне стране се славе хероји који су се борили против Рима, као Верцингеторикс у Француској, или Херман/Арминије у Немачкој. Иако сами нису имали ништа са пропашћу Рима, јер су обојица били активни око хришћанске нулте године, они су стилизовани у националне иконе. С друге стране, Европљани сами себе доживљавају као наследнике оног најбољег у политичкој традицији Рима – ред, поредак, право, знање, наука, економски напредак.
Било је интересантно слушати подкаст СWР-а о Трирским изложбама. Чак и дирљиво, кад се осети емотивни атавизам који на моменте пробија, посебно кад се дође до парова национално/заједничко, Рим/провинције, Римљани/варвари.
Као што је већ речено, питање је колико су Аларик и Одоакар уопште били „варвари”. Први је био царев поданик и напао је Рим из немоћи, кад је Хонорије одбио његове умерене захтеве, између осталог то да постане царски генерал. „Аларик није намеравао да руши Рим, само је хтео комад колача”, каже Вичел. Две године је преговарао са Хоноријем, и тек кад су се на двору пробили јастребови, кад су уверили цара да Аларик блефира, он је рекао: „То није блеф”, и напао Рим.
Аларик је на обали Бусента умро од туге, не од маларије. Одоакар је, као, поробио Рим, али Рим тада више није био царски град. Све царске инсигније је послао цару у Константинопољу, а његов, Одоакаров, наследник (и убица) Теодерик је постао краљ у Равени, одакле је владао старим римским територијама као вазал Византије.
И Аларик и Одоакар су се само надовезивали на правни континуитет, ништа више, кажу учесници подкаста. Јесу, вероватно, иако може бити да се ради о анахроном тумачењу, из данас се гледа на давно јуче штурих писаних извора. Али поента није у томе шта се каже у подкасту, него из ког емотивног резервоара се та тврдња подупире. Овде се на моменте то чуло као да далеки потомци варвара Аларика и Одоакара, Хермана и Верцингеторикса, покушавају да сперу срамоту са својих пра-пра-пра-предака, рушитеља и пљачкаша који су дошли главе старом Риму. Као да се правдају: нисмо ми угасили светло, ми смо плакали поред реке! Нисмо ми вандали, једини вандали су Вандали!
Хиљаду и по година после пада Западног римског царства, пола миленијума после пада Византије, две парадигме пропасти круже Европом. Прва је референцијално богата, гласна, апологетска, на моменте забавна. У другој су само тихе сузе. Остало је ћутање.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 25, 2022
