Да ли је Гашић америчким дипломатама дао доказе да је крвави инцидент у Бањској организовао Милан Радоичић по налогу Александра Вучића? Да ли ће Гашић напустити СНС и основати своју странку? Шта повезује актуелног министра одбране и др Драгана Милића, нову наду нишке опозиције? Како су из буџета Србије напрасно нестале три милијарде евра? Зашто држава сада, по цени од 500.000 евра, од Ал Дахре откупљује земљиште, које је тој компанији 2018. године продала за 4.700 евра по хектару? Зашто Вучић дрхти од страха? Могући одговори на та и друга питања износи заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак сарадник и пријатељ Вучића.

Кад прескочи терапију, па лекови попусте и подсвест проговори, Александар Вучић јавно призна да дрхти од страха пред проблемима, које је сам створио, па сад не зна шта да ради.

А разлози за страх су реални, озбиљни, бројни и разноврсни. Страни повериоци га притискају, траже да изврши обавезе које је преузео и за које је добио апанажу. Американци траже политичке уступке око Републике Српске; Немцима су потребне критичне сировине; Кинези захтевају да Влада Србије њихове послове прогласи јавним интересом, па да у бесцење доврше експропријацију земљишта од Зрењанина до Зајечара; Руси му праве дипломатске проблеме; Рио Тинто хоће литијум, а ММФ саботира намеру да узима нове комерцијалне кредите, које је хтео да уложи мало у ЕXПО, мало више у своје џепове. Уз све то, почело је ново цепање у врху картела, опасније од свих претходних.

Вучић је тешко поднео све претходне сукобе са ортацима, који су напуштали заједнички злочиначки пројекат. Први на том списку је био Александар Николић, звани Фото Тони. Одмах по доласку на власт, кад је Вучић промовисао вољеног себе у Првог потпредседника Владе и министра одбране, кума Николића је узео за шефа кабинета.

Здруженим снагама направили су крвави хаос с продајом оружја либијским побуњеницима. Паметнији од свих Вучићевих сарадника заједно, Николић се одмах тихо и мирно повукао на безбедну удаљеност. Схвативши с ким има посла, није крио да ће проговорити о свему шта се дешавало тек после четрдесетодневног парастоса Вучићу.

Николић је мирно поднео и притисак који је Вучић извршио на његову супругу Мају Јапунџу Николић. Телевизијска водитељка је морала да напусти РТС, а потом и да са ТВ Прва пређе у Шолаково јато, на ТВ Нова С. Крајем 2021, у једној емисији објавила је прилог са суђења Вељку Беливуку, цитирајући његову изјаву да се са Вучићем сусретао у стану Катарине Шишмановић на Звездари, вођа картела је бурно реаговао. „На Звездари сам био само у стану својих кумова, који сад цртају мету на челу мом сину Данилу, а та кума је била на сваком Даниловом рођендану„, оптужио је Вучић куму Мају Николић да удара на престолонаследника, кога никада није ни поменула. Ипак, та епизода је заборављена, Данило је преживео непостојећи напад, а Маја Николић је добила дозволу да са опозиционе Нове С пређе на режимски ТВ Блиц.

За разлику од Фото Тонија, Владимир Цвијан није знао, хтео и могао да ћутке оде од Вучића. Ето једног од могућих објашњења узрока Цвијановог страдања у Дунаву, сахране на Лешћу и опште омерте, која и данас прати тај монструозни случај.

Кад су се узјогунили, горе од Николића, а боље од Цвијана прошли су Томислав Николић, Зоран Башановић, Саша Мирковић, Александар Папић, Дијана Хркаловић, Небојша Стефановић, Славиша Кокеза, Зорана Михајловић, Драган Шормаз, Станислава Пак, Драгана Сотировски и многи други из нижих ешалона картела. У тој серији обрачуна различитог интензитета, Вучић је користио различита средства, у зависности од габарита мете.

Неке противнике је криминализовао на најпримитивнији начин, попут свог кума Башановића, кога је оптужио да је клептоман, да је у Америци крао чарапе, гаће и ћебад. Неке је игнорисао, а неке је, попут Мирковића и Хркаловићке, трпао у затвор. Своје кумове Стефановића и Кокезу је оптуживао за припрему државног удара и атентата на њега и чланове његове породице.

У сваком сукобу, Вучић је користио сва могућа средства, укључујући прљаве кампање кроз медије, полицију, правосуђе и страначке органе. Топовским салвама гађао је врапце. Међутим, актуелни напад на Братислава Гашића почео је тупим оруђем, преко Александра Мартиновића и Владимира Ђукановића.

Прво је министар пољопривреде Мартиновић у Скупштини изокола, не помињући му име, оптужио Гашића за сарадњу са опозицијом, конкретно са Мирославом Алексићем. Ту тезу су разрадили режимски медији, који су покушали да докажу да Алексић, председник Народног покрета Србије, припада Гашићевом „крушевачком лобију“.

Званичан почетак офанзиве на Гашића објављен је у Политици, у колумни Владимира Ђукановића под насловом „Зар и ти, сине Бруте„. Ђукановић је оптужио министра одбране за забијање ножа у леђа „ономе који му је дао поверење и државне функције“. На истим страницама, некад утицајних новина, дон Вучићев карикатурални Том Хејген надоградио је оптужбе за издају, сарадњу са странцима и све остало.

– Брут је сада у озбиљној паници. Свестан свих недела које је починио, Брут тражи начин да се свети што је проваљен, али и да се без последица извуче. Но, тешко то иде, већ га сви лагано избегавају, код дојучерашњих сабораца, а посебно код главнокомандујућег, његова појава изазива озбиљно гађење. Његову њушку сада чланство посматра као преварантску, а њега више нико не гледа као човека, већ као битангу. Тешко му је, јер је суштински развлашћен и нема много ресурса да би могао да изведе неки маневар како би спашавао сопствену кожу, без обзира што још увек седи као фикус у министарској фотељи. Рачуна да му је она последња шанса да спаси задњицу. Прави Брут је успео да уклони великог Цезара.

Овај се уживео у улогу Брута, но уместо Цезара урушио је себе. Ваља се сада лагано вратити на период пре него што те је политички отац ископао из неког буџака и направио од тебе нешто што никада ниси ни по једном параметру заслужио да будеш. Уместо хвала за сва времена да му кажеш, желео си да будеш оцеубица, јер си умислио да си великан и много способан. Зато се испољио твој карактер када си био нико и ништа, односно када су те сви знали као малог поквареног локалног привредника који је имао нереалне амбиције и био очито спреман да због њих гази преко сваког. Помислио си да можда можеш и сам врх да заузмеш, али ту се умешао Господ, твоје преварне и завереничке радње су разоткривене и сада се враћаш на почетак, а можда и ниже од тога. Пад је ужасно болан и припреми се за те болове – написао је Ђукановић оно што Вучић мисли.

Само из Вучићевог ума могу да се исцеде те пара-религиозне, секташке каскаде о Господу који разоткрива издајничке заверенике против главнокомандујућег Цезара. Да је аутор вештији, могао је тај памфлет да упакује у десетерац, па да гусла по Пинку, Хепију и другим вашарима.

Уосталом, зна се да Вучић у сваком сукобу трља по једној жици. Све мангупе из својих редова оптужује за исто: он их је извукао из блата и омогућио им да се обогате, а они, срам их било, кад се осиле, одмах пожеле да му забију нож у леђа.

Владимир Ђукановић отвара уста искључиво у два случаја. Кад насрне на коленицу и, још важније, кад му то нареди Вучић. Но, он је употребљив и за компликованије и озбиљније сплетке. Једну од њих спровео је преко компромитованог и уцењеног несрећника, који је славу на Твитеру стекао објавама у којима је офирао многе припаднике владајуће касте. Твитераш је прво прогоњен, па и прогнан у иностранство, да би, после хапшења и изручења Србији, за браниоца ангажовао баш Ђукановића.

– Ја сам игром случаја, кроз посао, дошао у читаву ту ситуацију да сазнам како је особа која је чак и претила председнику Вучићу и најгоре ствари о њему говорила, испричала неку своју причу и како је долазио до тих информација и како је то објављивао на друштвеним мрежама. Кад сам чуо ко му је то давао и како му је то давао, ја сам био згранут. Нисам могао да верујем, ја сам био зграрну. Нисам могао да верујем да се такве ствари раде. Није ми било добро – шокирао се Вучићев осетљиви „ђавољи адвокат“ кад је чуо да Гашић „опозицији доставља најгоре могуће ствари“.

Није први пут да Вучић користи Ђукановића за контакте с неподобним појединцима, који су се у једном тренутку супротставили тиранији. Полицијски инспектор Дејан Јовић је водио неколико значајних истрага злочина, који су обележили Вучићеву владавину. Јовић је хапсио Беливука и Марка Миљковића због убиства Властимира Милошевића, водио је истрагу убиства певачице Јелене Марјановић, као и адвоката Драгослава Мише Огњановића и Владимира Цвијана.

У тим поступцима замерио се челним људима напредњачког картела, па је изложен бруталној полицијско-правосудној тортури. Ухапшен је, стрпан у притвор и суђено му је по монтираној оптужници. Иако није осуђен, прогон је настављен. Јовић је тада потражио решење проблема у комуникацији са Владимиром Ђукановићем. Јавност никад није сазнала шта је све испричао Ђукановићу, али зна се да је Јовић пронађен мртав у болничкој постељи. Убијен је, наводно, од короне.

Твитераш, који је недавно ангажовао Ђукановића, можда не зна како је прошао Јовић, или је толико уцењен да нема избора, не може да одбије сарадњу, која подразумева учешће у кампањи против Гашића.

Ипак, Вучић намерава да Гашића најжешће компромитује преко Предрага Колувије, власника плантаже марихуане „Јовањица“. Колувија се већ укључио у јавно блаћење министра одбране, а, кад Вучић процени да је време за тај удар, подобни медији објавиће скриншотове Колувијих и Гашићевих преписки. Пошто је Гашић био на функцији директора Безбедносно информативне агенције у време кад су њени радници обезбеђивали Колувијино нарко-царство, та преписка ће бити искоришћена као повод за избацивање из Владе. Колувија је пристао да учествује у томе, иако је свестан да хода по трулим даскама.

Из офф-а, свој допринос кампањи против Гашића дају министарка Ирена Вујовић и њен званични супруг, полицијски генерал Нинослав Цмолић, кога је управо Гашић промовисао у шефа Управе криминалистичке полиције. Цмолић је добио задатак да таргетује Гашићеве људе у МУП-у, да их обрађује, преводи на страну „главнокомандујућег“ или прогони, ако одбију сарадњу. Сличан задатак, само у привредном ресору, има Синиша Мали. Под његовом контролом, финансијски, порески, тржишни, комунални и остали инспектори обилазе фирме Гашићу оданих сарадника.

Гашић се уздржава од јавних одговора Ђукановићу и осталим Вучићевим марионетама. Ћути и ради, обилази општинске одборе Српске напредне странке, које воде људи од његовог поверења. За десетак година у власти, направио је густу мрежу сарадника унутар странке, у привреди, међу активним и бившим полицајцима и обавештајцима, па и међу утицајним страним дипломатама, што највише смета Вучићу.

У врху картела влада уверење да је Гашић стекао наклоност америчког амбасадора Кристофера Хила обећањем да ће се без милости обрачунати са вођама косовског клана, Звонком Веселиновићем и Миланом Радоичићем. Према тим информацијама, Гашић је Хилу, и не само њему, документовао тврдње да је Радоичић организовао оружани инцидент у Бањској по налогу Вучића. Због тога је и смењен са места министра полиције, да не би у неком тренутку, на своју руку, ухапсио Веселиновића и Радоичића, или их натерао у бекство, као што је учинио са браћом Панић, Вучићевим кумовима.

Ако, у следећој фази сукоба, Гашић буде смењен и са места министра одбране, Вучић неће моћи да га најури из политике. За разлику од Небојше Стефановића или Зоране Михајловић, крушевачки газда је већ припремио резервну варијанту. Купио је једну од регистрованих странака, коју ће активирати кад процени да је дошло време за то. У ту странку укључиће напредњачке одборе из централне Србије, али и три београдска општинска одбора. За ту акцију Гашић има подршку нишког доктора Драгана Милића, који је предводио опозициони блок, који је на последњим локалним изборима освојио власт у највећој нишкој општини, а и у граду, али њу је без отпора препустио напредњацима.

Милић је недавно основао Покрет за децентрализацију Србије, с којим намерава да учествује на следећим парламентарним изборима. Милић је у изборном дебију на локалу остварио одличан резултат, па сада може да очекује репризу на републичком нивоу, што би значајно променило стање на политичкој сцени.

Појава ПДС-а изазвала је нервозу код многих опозиционих лидера, оправдано забринутих због реалне могућности да остану без доброг дела својих гласача. Исти разлог изазвао је исту нервозу и у Српској напредној странци. Иако је Милић до сада критиковао само локални напредњачки одбор у Нишу, без намере да се бави „високим“ темама и критиком Вучића и Владе Србије, и то ће се променити. Уосталом, Милић је то већ почео да ради предлогом да се све ствари које Вучић ради означе са „супер“.

– Предлажем да се Национални стадион назове Супер национални стадион, па Супер кула Београд, Супер ауто-пут… Нека све буде супер, јер живимо у време Суперхика, где се узима од сиротиње и даје богатима – ракао је лидер ПДС-а.

Осим што је ново лице у устајалој опозиционој бари, нишки лекар гласачима нуди нови политички и стратешки комплот. Милић форсира про-западну агенду, али не на стерилан начин, који лимитира домете политичара из тог идеолошког миљеа, попут Драгана Ђиласа, Здравка Поноша или Зорана Лутовца. Милић западњачке ставове увија у популистичку обланду, која је прихватљива и за многе гласаче СНС-а. Такав, весели Нишлија успешно уноси шум у системе и владајућег и опозиционог блока. Без проблема, Милић позира поред амбасадора Хила и залаже се за улазак Србије у Европску унију и НАТО, а онда, опет без проблема, хвали неке од водећих људи из напредњачке власти.

– Милош Вучевић је врхунски водио Нови Сад, за награду је добио премијерско место, а ми код нас не можемо да добијемо буквално ништа. Према томе, морате да научите и у СНС-у, овом нишком, како треба да се бори за свој град, препознаће вас неко у том Београду, верујте ми – рекао је Милић недавно и тиме изазвао опште незадовољство.

Опозиционари су га одмах прогласили за „новог Несторовића“, кога је Вучић убацио у игру да помрси конце правих и искрених политичких противника. С друге стране, Вучић је схватио да му Милић може откинути део гласачког корпуса. Од Милићевих изјава, за „главнокомандујућег“ су још горе његове везе са Братиславом Гашићем.

Драган Милић је председник Клуба српско-америчког пријатељства и сарадње. У Управи Куба налазе се потпредседници Драган Милошевић и Милан Петровић. Милошевић је кум, а Петровић адвокат Братислава Гашића. На тој основи може да се формира нова политичка опција, која ће добити на значају кад почне распад СНС-а. Као што се дешавало у сваком процесу растурања странке на власти, што се видело на примерима СПС-а и ДС-а, победу на крају однесе реформско крило, а не тврдо језгро. То зна и Вучић, зато се плаши отвореног сукоба са Батом Гашићем, па кмечи као сека Перса.

– Ја сам нервозан и дрхтим од страха – признао је Вучић недавно, после сусрета са америчким подсекретаром за економски раст, енергетику и животну средину.

Како је рекао, дрхти од страха јер не зна шта ће бити са његовим мегаломанским пројектом ЕXПО: „Ми морамо да журимо, не знм хоћемо ли успети да завршимо све своје обавезе до 1. децембра 2026. године, када предајемо кључеве за ЕXПО“. Кад је објављено да је Београд добио организацију манифестације ЕXПО, Вучић је рекао да ће у тај пројекат бити инвестирано 10 до 12 милијарди евра. Два месеца касније, подигао је цену на 18 милијарди евра, а сад већ помиње 24 милијарде евра. Колика год да буде коначна инвестиција, сваки евро ће стићи из кредита, пошто је државна каса празна као Вучићева радна књижица. Међутим, и ту постоји проблем. Вучић, Брнабићка и Мали разгласили су лаж да Србија има невероватан кредитни рејтинг, који је за последњих десет година повећан за три нивоа, „са изгледима да са ниво ‘стабилног’ пређе на ‘позитивни’ инвестициони рејтинг“.

– Кредитни рејтинг није важан податак за инвестирање. Били смо Б+, сад смо ББ+, то нису три нивоа. Да Србија пређе на виши ниво, то је практично немогуће, то су различите категорије. Б рејтинг није инвестициони, него спекулативни. Тако се и зове, а то значи да не можете своје дужничке обавезе да сервисирате без нових кредита. Раст рејтинга Србија је заслужила мало већом економском активношћу, али мереног само у кредитним релацијама. Дакле, ми узимамо све више и више кредита, али они само једним делом завршавају у инвестицијама, док се већином из њих враћају стари кредити. Захваљујући таквом стању, тешко можемо ући у А категорију, која је чисто инвестициона. У А категорији, ако узмете кредит, он је пласиран у неки посао који ће донети паре, односно профит из кога ће се вратити тај кредит. То код нас није случај – објаснио је искусни економски стручњак Махмут Бушатлија, кога су необавештени уредници с једне режимске телевизије звали за коментар, не очекујући да ће уместо похвала режимским лажима чути истину.

Истину о финансијском стању Србије недавно је објавио и Међународни монетарни фонд, који је препоручи да се престане са задуживањем јер држава не може да сервисира ни старе кредите. То се видело и по ребалансу буџета, који је Народна скупштина усвојила у септембру. Власт је пројектовала дефицит од две милијарде евра, а притом је извела финансијску егзибицију каква до сада није забележена.

У буџету за 2024. годину налазиле су се две позиције са укупно седам милијарди евра, намењених за отплату приспелих рата за старе кредите. У ребалансу, остала је само једна позиција са четири милијарде евра. Друга је нестала. На питање опозиционих посланика шта се десило са три милијарде евра, министар финансија Мали до данас није одговорио.

Истим ребалансом, предвиђено је да се из буџета плате радови на изградњи Националног стадиона у Сурчину. Вучић је, пре две године, кад је почео да најављује тај пројекат, говорио да ће он коштати 257 милиона евра. Ове године је издвојено 410 милиона евра, а још нису ни почели површински радови. Судећи по томе, коначна цена стадиона ће прећи цифру од милијарду евра.

Истим темпом расту цене на изградњи објеката, који су намењени за ЕXПО. Обим тих пљачкашких комбинација описиван је у нашем Магазину, где је, у прошлом броју, објављена Вучићева стратегија за исисавање буџетског новца и његово пребацивање на рачун арапске компаније Ал Дахра. Као што смо објавили у прошлом броју, Вучић је 2018. године организовао мегаломанску пљачку јавне имовине. Пољопривредни комбинат Београд продао је Ал Дахри за укупно 105 милиона евра. Према тадашњој рачуници, Ал Дахра је хектар земљишта платила 4.700 евра, а сада исто земљиште држава откупљује од Ал Дахре по 106 пута већој цени, од чак 500.000 евра по хектару.

Влада Србије је издвојила 12 милиона евра за експропријацију земљишта на коме ће бити изграђени Национални стадион и ЕXПО. Пореска управа је проценила вредност пољопривредног земљишта у Сурчину на 500.000 евра по хектару. С обзиром да је на тој локацији предвиђена изградња објеката на 350 хектара, ако експропријација буде спроведена по том ценовнику, укупни цех, који ће бити плаћен новцем грађана, износиће 175 милиона евра. Дакле, 70 милиона евра више него што је плаћен комплетан ПКБ.

Осим тога, већ се приводе крају припреме за исту врсту експропријације Ал Дахриног земљишта у Сурчину, које је намењено за проширење Аеродрома „Никола Тесла“. Још се не зна тачна цена по којој ће држава плаћати хектар, али може се претпоставити да неће бити нижа од ове, која је договорена за Национални стадион и ЕXПО.

Кад се виде све последице владавине напредњачког картела, јасно је да није Вучић једини који треба да дрхти од страха пред проблемима у којима се Србија налази. Због последица његових политичких и пљачкашких авантура, са којима ће се суочавати и следеће генерације, треба да дрхти од страха цела Србија.

Извор: Магазин Таблоид

Ознаке: Александар Вучић, Братислав Гашић, картел, Предраг Поповић, СНС, сукоб, цепање