Прочитај ми чланакНАТО пакт није спреман за рат. Чланице НАТО пакта дословно „пуцају празном пушком", а америчка војна логистика усмерена на режим у Украјини, не представљају никакву помоћ Европи у евентуалном сукобу са Русијом. Такав НАТО савез остао је само као инструмент америчке војне провокације пред границама Руске федерације. Европске владе, чланице такозваног евроатланског савеза (НАТО), од почетка ратних дејстава у Украјини, воде међусобно прави подземни војно-дипломатски рата око даљег начина финансирања ове војно политичке хидре. Европске чланице НАТО не могу више да финансирају војне програме, а већи део тих „програма" ниједној од чланица углавном никада и није био потребан осим Великој Британији која је увек „гурала прст у око" Русији, истовремено хушкајући западноевропске државе на сукоб са њом. Најновији талас дубоке економске и друштвене кризе у западноевропским земљама, довео је НАТО савез на последње место приоритета. Новца за НАТО савез биће све мање. Банкрот ове наднационалне, глобалистичке немани, неизбежан је.
Последњи Аустроугарски цар Карло И. (1887-1922) био је изложен порузи од стране својих поданика зато што их шаље у дугорочне ратове које ће изгубити због недостатка хране за војску. Зато су му спевали песму: „Царе Карло и царица Зита, што ратујеш када немаш жита!“.
Нешто слично би и данас, у трећој деценији трећег миленијума могло да се спева, НАТО пакту и евроатланским „царевима“ који већ сада немају новца да издржавају један мегаломански систем, настао као необјашњив феномен русофобије. Ево и доказа у вези са тим.
На састанку такозваног северноатлантског пакта (14. децембра прошле, 2021.), „савезници“ су се договорили да цивилни и војни буџет НАТО за 2022. годину буде постављен на 289,1 милион евра , а војни на 1,56 милијарди еура. Само два месеца од почетка рата у Украјини, испоставило се да тог новца нема, или, ако га земље чланице буду дале, биће то нови ударац на већ угрожен стандард у Европској унији.
Дубока економска, војна, политичка, па и укупна друштвена криза која свакодневно дави савремену Европу, закуцала је и на врата НАТО пакта који је у деценијама након Другог светског рата наводно био „брана од руског утицаја“.
У тренутку док рат у Украјини може да прерасте у глобални сукоб, ова алијанса нема ни финансијска средства ни војно-техничке потенцијале, да изведе „мисију“ као што је, на пример, била окупациона операција у Либији. На Западу непопуларне и широј јавности недоступне информације из седишта НАТО пакта, јасно говоре да „савез“ не може ни под каквим околностима да обезбеди ни своју антиракетну одбрану ни одбрану од сајбер напада.
И ту је почетак и крај свих дилема око тога, да ли је НАТО некоме важан или не. Као продужена рука америчке војне провокације, као „страшило“ пред границама Русије, био је један од узрок рата који траје у Украјини. Али, не и као војна сила која је наводно претња Русији. Јер, нити је савремена Русија икада имала војне претензије према Европској унију и Европи у целини, нити је НАТО пакт би те снаге да буде „римска легија“ која чува Запад од „злог“ Истока.
Да би било јасније кад је онај „стари“ НАТО савез стављен пред границе Русије са искључивом идејом да буде провокација Русији као светској велесили, треба подсетити на говор бившег америчког председника Била Клинтона, одржаног у јануару месецу 1997. године, пред члановима америчког Сената, где је, под командом државне секретарке Медлин Олбрајт (која је и писала и „редиговала“ тај говор), рекао да ће изградити беспрекорну Европу до руске границе ширењем Северноатлантског савеза (НАТО) на средњу и источну Еуропу.
Клинтон је први пут предложио ширење НАТО пакта још 1994. године и на притисак Медлин Олбрајт и читаве групе оцвалих хладноратовских лешинара, покренуо ту идеју током предизборне кампање 1996. године, углавном као покушај придобијања гласова емиграната из средње и источне Европе.
Док је амереичка администрација планирала излазак НАТО пакта на руске границе, највиши војни функционери САД и неки чланови Конгреса били су јавно против тог ширења. Узалуд су генерали Пентагона били против тога да се потпише акт о издвајању милијарди долара за проширење НАТО пакта, узалуд су опомињали да ће, без велике јавне расправе, грађани САД платити скупу и опасну акцију ширења једне наднационалне војно политичке машинерије.
Бројна су сведочанства у америчким медијима о томе. Говорило се још у то време, међу трезвеним члановима Конгреса и Сената о огромним војним трошковима за НАТО пакт који Америци нису били потребни, али јесу једној злочиначкој дружини, жедној крви и рата, на чијем челу је стајао бивши државни секретар Бжежински и тада актуелна државна секретарка Медлин Олбрајт.
Данас, у неизвесну јесен и пред још неизвеснију зиму 2022. године, дакле, 25 година након ове кобне одлуке, последице ширења НАТО на границе Русије, довеле су тај „савез“ пред врата банкрота. Минималне процене годишњих трошкова НАТО савеза и система европске одбране у овом тренутку крећу се и до 125 милијарди долара.
Највећи део тих трошкова, што у новцу што у војно-техничком потенцијалу, логистици, обавештајној мрежи, па и у одржавању западноевропских режима лојалних англо америчкој војној империји, плаћају порезници у САД. А, као што је познато, тај терет је све већи, последњих година постао је и неподношљив, 50 милиона Американаца је у дубоком сиромаштву, а само два процента супер-богатих и тек неколико ултра-милијардера, држе под контролом судбину 350 грађана ове посрнуле велесиле.
Све ово јасно говори да НАТО пакт више нема потенцијала да опстане под околностиам опште кризе у Европи, а посебно, под околностима галопирајуће инфлације и драматичне друштвено економске кризе у САД. Још јасније о томе говори бивши британски војни обавештајац високог ранга, Даниел Корски, који је јавно казао да европска економска криза и буџетска криза САД угрожавају све њихове војне планове „јер су земље принуђене да смањују буџете да би преживеле и то без обзира на потребу војне спремности.“
Претходна влада САД (Трамп) израдила је Студију трошкова НАТО земаља илуструјући проблем чињеницама. Кад се сабрао број земаља НАТО пакта, количина и врста инфраструктурних средстава потребних за брзу реакцију снага НАТО пакта, количина и квалитет војне опреме коју ће те земље купити, број НАТО борбених крила и дивизија копнене војске намењене „проширењу“ те поставило питање, хоће ли те НАТО снаге бити распоређене у новим државама чланицама или ће деловати из база у садашњим земљама НАТО, закључено је да Америка не треба да учествује у томе.
Нађен је и компромис са ратним хушкачима и „јастребовима“, па је влада САД одлучила да трошкове за НАТО сведе на минимум и позвала европске чланице савеза да плате из својих буџета за своју одбрану. И то је била окосница Трампове идеје да се Америка врати себи и својим проблемима. Улога такозваногсеверноатлантског савеза је данас у 2022. години све слабија, не само због економске кризе у Европи, него и због тога што европске владе већ годинама не успевају да увере своје грађане да је важно обезбедити средства за одбрану.
Ник Витни, бивши шеф агенције за одбрану Европске уније, писао је у вези са овим у једном интерном извештају да је није реч толико о мањку средстава, колико о томе да се та средства губе (у мегаломанској, прескупој, тромој и нефункционалној администрацији). Наиме, све чланице Европске уније данас троше преко 200 милијарди евра за војску и одбрану, а немају ни изблиза ефикасне армије како се представља понекад. Дакле, ЕУ троши исто колико и Кина, па чак и три пута више од Русије (руски трошкови иду у војно научни потенцијал и супермодерна наоружања).
Насупрот насиљу и самовољи, те злочиначким амбицијама Џозефа Бајдена, хладоратовског вампира, део европских политичких елита из Европе тражи суверенитет за своје земље. Како политичку тако и војну слободу од америчког хегемонизма. Са ратом у Украјини све чешћи су и апели за стварање јединствених и ефикасних европских оружаних снага. Са друге стране америчка пропаганда тврди да Европљани могу себи да обезбеде шире социјалне програме који својим грађанима стварају удобан живот делимично и зато што троше много мање на војску, знајући да живе под сигурносним покривачем Сједињених Држава.
Наиме, амерички војни трошак износи 72 посто укупне потрошње свих 28 земаља евроатланског савеза. Ипак, само у једној ранијој години, европске чланице НАТО пакта потрошиле су укупно 262 милијарде долара на одбрану.
У 2020. години, на пример, потрошиле су преко 320 милијарди долара. Дубљом анализом, испоставиће се да је реч о мегаломанским извозним пословима војне индустрије, од које профитирају десетак приватних мултинационалних компанија, и тог новца у буџетском оптицају на терену ЕУ једноставно нема!
Посебно га нема за плаћање НАТО пакта који више не представља чак ни „пропагандну снагу европске одбране“, него нешто сасвим супротно: НАТО пакт је постао претња само Европи и постао је „страшило“ у сред европске куће, са којим европске владе на знају шта да раде. Рат у Украјини, речито говори да је ова војно политичка алијанса обичан амерички курир на зараћеним просторима.
Кад је бивши амерички председник Доналд Трамп и званично позвао чланице НАТО пакта да коначно морају да дају „свој поштени удео и испуне своје финансијске обвезе“, јер не плаћају оно што би требале плаћати за своју одбрану, показало се да НАТО има буџет једва довољан за покривање заједничких цивилних и војних трошкова, да Сједињене Државе плаћају и до 30 одсто свих трошкова, а немају ниједног непријатеља у Европи, како на Истоку тог континента тако ни на Западу. Према формули која се темељи на националном дохотку, нико од НАТО савезника у овом тренутку (октобар 2022) не испуњава своје финансијске обавезе, а већина њих у буџетима и нема средстава за англо-америчке империјалне апетите, које би да намирују преко европских пореских обвезника и НАТО пакта као војно-политичког монструма који рачуна на бескрајно финансирање ЕУ.
До краја 2022. године, генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг, одлази на место првог човека Централне банке Норвешке, што значи и на чело највећег социјалног фонда на свету, насталог од издашног финансирања нафтне индустрије ове земље. Злочиначко крило америчке политике рачуна на нову улогу Столтенберга и новац који би из норвешких фондова могао да се усмери на даље финансирање НАТО пакта. Али, чак ни та акција, уколико се испостави да функционише, неће помоћи банкроту евроатланске алијансе. Тренутно, НАТО пакт нема новца за изградњу нових комуникацијских и информацијских система, нових цевовода за гориво, радара и навигацијских инструмената, ракетних локација у државама чланицама, набавку новог, супермодерног оружја, и слично.
Чак је и Пољска својевремено објавила своју опсежну студију о цени чланства у „савезу“. Аутори те студије израчунали су да би Пољска у самом старту требала да потроши милијарду и по долара на постизање компатибилности са снагама НАТО, и још око 10 (десет) милијарди долара на модернизацију својих оружаних снага. Аутори студије препоручили су политичарима у Пољској да је овакав трошак „сулуд“ и да од њега одустану. На жалост, догодило се супротно. А трошкови од 1999. (од кад је ушла у чланство) до данас, извадили су најмање тридесет милијарди долара из џепа грађана ове земље. Зашто, у име чега и кога, питали су се само ретки, слободоумни људи и један мањи део пољске интелектуалне елите.
Америка и Велика Британија мислили су друкчије. Улагање у ширење русофобије, у отворену мржњу према свакој Русији, богатој, сиромашној, демократској, аутократској, свеједно, постао је приоритет свих приоритета. Тако је 1997. главним кандидатима за чланство у НАТО, Чешкој Републици, Мађарској и Пољској, додељено 60 милиона долара бесповратних средстава, а заправо је војно финансирано њихово дугорочно учешће у плаћеничким мисијама широм света.
Амерички Конгрес је десетак година касније такође доделио овим и другим земљама бившег „Варшавског уговора“, преко 250 милиона долара у оквиру Средњоевропског програма зајмова за одбрану. Тај кредит оне и даље враћају. Сав тај новац из америчког буџета, обезбеђен је под ставком „Припреме за проширење НАТО савеза“ а тадашњи кандидати, данас чланови НАТО, добили су и специјално упутство да новац троше на куповину оружја кроз програм Еxцесс Дефенсе Артицле (ЕДА).
Све до доласка Доналда Трампа на место председника САД су годишње трошиле минимум 30 милиона долара на субвенције и „текуће трошкове“ европских „савезница“. То је привремено укинуто током његовог мандата, али је влада Џозефа Бајдена наставила са старом праксом, а почетком рата у Украјини, из Федералних резерви, свеже одштампани долари кренули су на финансирање режима у Кијеву. НАТО пакт је у поређењу са издашним плаћањем украјинског режима, постао обично америчко „сироче“, које је први руски војни удар у рано пролеће ове 2022. године, практично „одувао“ као фактор кризе.
Данас, десетак месеци касније, рат воде, на различите начине две највеће силе света. Уколико се заустави преговорима, за преговарачким столом неће бити НАТО пакта. Уколико се настави још неколико година, НАТО пакт неће у овом „формату“ дочекати крај тог рата. Или, још реалније, као војна алијанса престаће да постоји.
Дана 3. октобра ове године, председник Бугарске Румен Радев одбио је да потпише целокупан текст декларације девет земаља Источне Европе због члана у коме се даје подршка уласку Украјине у НАТО. Документ су, дан раније, 2. Октобра 2022., потписали председници Румуније, Чешке, Естоније, Летоније, Литваније, Сјеверне Македоније, Црне Горе, Словачке и Пољске. Али, Румен Радев није био сагласан са целокупним текстом декларације, који су усвојиле неке земље Источне Европе на тему чланства Украјине у НАТО. Иако је Бугарска потписала декларацију о будућем чланству Украјине на НАТО самиту у Букурешту 2008. године, то се тада дешавало у сасвим другачијој безбедносној ситуацији.
Разлог оваквом акту бугарског председника био је врло јасан. Новац који ова, најсиромашнија држава Европске уније треба да плати НАТО пакту, превазилази и вољу и моћ и интересе Бугарске. Овај пример је само један од бројних „сигнала“ које амерички и британски ратни хушкачи добијају од постојећих чланица НАТО савеза, чија је перспектива је врло мрачна.
Ги Верхофстат, копредседник Конференције о будућности Европе, не тако давно објавио је да све чланице Европске уније данас троше преко 200 милијарди евра за војску и одбрану, мање више колико и Кина, односно три пута више од Русије, а да ни изблиза немају довољно наоружане, бројне и ефикасне армије. Том приликом је упозорио на следеће чињенице: „Трошимо трећину новца коју издвајају САД за одбрану а учествујемо у мање од два одсто оперативних акција у поређењу са Американцима.
То је последица наших 27 војски које употребљавају преко сто различитих система наоружавања и нису повезане у јединствен систем“. Верхофстат је, преведено на разуман језик, говорио оно што се у жаргону бриселских кулоара, зове „мртва војска“. Или, „замрзнута армада“. Јер, као што је познато, националне армије западноевропских земаља су подређене политици САД, а њима командује централа НАТО пакта у Бриселу. Са друге стране, НАТО пакт троши додатно новац из националних буџета за одбрану. Практично, свака земља чланица плаћа две војске. Ону националну и ону „наднационалну“ која командује, управља системима, троши колико јој треба и утиче на политичке процесе у земљама чланицама.
Ги Верхофстат говори и о још једној значајној чињеници: „Ниједна војска ЕУ без помоћи САД данас не би била у стању да држи фронт пред хипотетичким нападом Русије. Француска има 300 тенкова, Немачка 350, Италија и Шпанија мање од 200. Половина поменутих оклопних борбених средстава није функционална. Такође, када саберемо све оперативне војнике у Француској, Немачкој, Италији и Шпанији једва добацујемо до пола милиона.“
Рат у Украјини је показао да свака војска да би била оперативна и ефикасна на терену мора да има барем четири суштински важна реквизита: глобални систем сателитског надгледања терена, високотехнолошке електронске апарате за шпијунажу и регистровања непријатељских комуникација, заштићени систем комуникација између јединица на терену и са централном командом и обавештајне службе на свим нивоима. Европска унија нема и неће моћи да има на средњи рок сателитске системе за надгледање, а без тога, било која војна формација је „слепа“ и „глува“, што ће рећи лак плен противничких армија. Дакле, било који покушај стварања заједничких војних формација није могућ без ослањања на амерички сателитски систем, барем на средњи рок, све док ЕУ не буде изградила сопствени. А, то је под „кишобраном“ главног потрошача, НАТО пакта, тако рећи немогуће.
Један од горућих проблема, осим извесног банкрота са којим се НАТО суочава, свакако је и командни ланац, односно ко ће бити тај ко ће одлучивати о употреби војске ЕУ, о објави рата или уласку у рат војних снага Уније. Европска комисија нема ни овлашћења а ни политички утицај да преузме ту улогу. Европски савет (шефови влада и држава) са актуелним системом гласања који захтева једногласност био би у перманентној парализи с обзиром на то да је тешко помирити интересе прибалтичких република, Кипра, Португала и Ирске, око свакодневних питања а камоли око драматичних. Устав сваке НАТО државе (или већине њих) као и већег дела чланица ЕУ, предвиђа изјашњавање националних парламената о свим питањима који се тичу рата или војних интервенција.
Оваква конфузија и парализа свих командних ланаца, настала је такође због присуства НАТО пакта и англо америчке жудње за „коначним обрачуном“ са Русијом. Оба ова разлога су данас карцином који убрзано убија Европску унију па и читав европски континент. Противлек овој пошасти је отпор НАТО пакту као силеџијској алијанси, потребној једино влади у Вашингтону и њеном суфлеру, британским обавештајним службама.
А 1.
Идеалан сценарио: без НАТО пакта
У току је планетарна трка у наоружању. Први пут је потрошено у једној години више од две хиљаде милијарди долара за наоружање у свету. Нова стратегија европских држава у садашњој ситуацији, већ је видљива: нема новца за НАТО, нема новца за „нове војне доктрине“, нема новца ни за енергенте, а неће га бити ни за дистрибуцију, па ни производњу хране као до сада.
Жак Атали, саветник француског председника Емануела Макрона, побунио се против новог таласа наоружања, рекавши да ЕУ не сме да понови грешке из прошлости када су режими са освајачким амбицијама убрзано наоружавали своје армије. Мислио је на Немачку и у вези са њом рекао: „Немачка је веома моћна и независна у односу на било коју другу земљу али је Немачка под тоталном контролом Американаца. Идеалан сценарио Немачка је да буде у потпуности интегрисана у Европу, посебно кроз систем одбране базиран на позитивном искуству Ербаса чији су носиоци Француска, Немачка и Италија. То би био екстремно позитиван сценарио за Европу“.
Атали није помињао НАТО савез. Немачка, Француска, Италија…Али без НАТО и Америке. Банкрот НАТО је сигуран, а пад овакве Америке, неизбежан. Нека нова и боља Америка, кооперативна и разумна, преко је потребна и својим грађанима и целом свету. Оваква каква је данас, представља опасност и за себе и за цео свет.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 29, 2022
