Прочитај ми чланак

БАЛКАНИЗАЦИЈА / ЕВРОПЕИЗАЦИЈА: Повратак суверености Србије

0

Србија би морала да буде мала земља са великом стратегијом, која даје одговоре на кључне дилеме које се пред њом налазе.

Перцепција балканизације као увода у девастацију, а европеизације као нечег пожељног и до краја дефинисаног уме да замагли објективну перцепцију комплексног окружења у коме се Србија налази. Новоуспостављени поредак – de facto завршетком ратова, а de iure поновним успостављањем и нормализацијом односа са западним светом – наметнуо је нашој земљи механизам и задате оквире у којима може да остварује своје интересе.

Међутим, актуелни тренутак носи највеће бреме још од урушавања хладноратовског поретка, па колосалне промене захтевају нов начин промишљања прилика и перспектива за Србију. Правилна перцепција садашњег положаја Србије захтева објективно сагледавање непосредне прошлости, као и њене перспективе у будућности.

Било да је Балкан „предео срца“ светске политике, „простор крцат хистеричним субјектима“ или периферија развијеног света, Рамсфелдов концепт нове Европе изјаловиће се управо у региону који је будио највећу наду и имао опипљиву стартну предност. Основу структуре балканског система односа без увођења варијабле особености јединица чине комплексно наслеђе прошлости, међусобна економска зависност и значајно заостајање за развијеним светом. Мултивекторски фокус више глобално важних чинилаца уноси додатну тензију, а различити облици присуства дела међународне заједнице у БиХ, на Космету и у Македонији подсећају да су многи проблеми далеко од коначног решења.

Симболичко поклапање године потписивања ССП са почетком економске кризе означило је почетак преокрета. Од јасно изражене окренутости „европским и евроатлантским интеграцијама“ почетком 2000-тих, Србија је стигла до промишљања концепта неутралности као „динамичке категорије“, који захтева прилагођавање спољнополитичких активности међународном окружењу.

ЗАПАДНИ БАЛКАН ПОНОВО НА ХОРИЗОНТУ БРИСЕЛА

Стратегија САД и њихових НАТО партнера у региону сачињена од покушаја да најпре методом „штапа и шаргарепе“, а затим и креирањем многобројних регионалних мултилатералних иницијатива са циљем цементирања успостављеног послератног поретка, показала се као недовољно успешна. О томе довољно говори чињеница да је у мору мултилатералних установа само једна иницирана од стране земаља региона (Процес сарадње у Југоисточној Европи), док су све остале настале под диригентском палицом САД и ЕУ.

Уколико се спољна политика Србије посматра као инструмент који помаже у стварању „што повољнијег амбијента и услова за спровођење унутрашњих промена“ и као средство за потрагу места под међународним стратешким „кишобраном“, долази се до комплексне слике у којој мигрантска криза, економска криза, нарастајући протекционизам и ЕУ, забављена сопственим проблемима, играју ограничавајућу улогу. Имајући у виду измењену природу моћи у међународним односима, спољна политика мора бити оријентисана на државу као учесника на тржишту, са једне, и историјску творевину, са друге стране, односно фокусирана на остварење циљева путем тржишног механизма, технологије и људских права.

Зато је неопходан еврореалистичан поглед на окружење, уз чврсте регионалне везе на свим нивоима на којима постоји обострани интерес. Урушавање трансатлантског поверења и последични празан простор који се отвара у региону креира потребу за вишедимензионалном спољном политиком, и то просторно, временски и идеолошки. Имајући у виду радикално измењену природу наступа глобалних играча који обликују геостратешке односе у региону, Србија мора да тражи комплементарне, а не супарничке пројекте, служећи се дипломатијом као основним алатом за промоцију свог растућег извоза.

Имајући у виду традиционално сучељавање на релацији Каптол – Андрићев венац, као и разбуктали ривалитет црноморског и јадранског региона, то неће бити ни мало једноставан захват. Када се сумирају досадашњи резултати, напредак на социјеталном нивоу је далеко већи него на политичком, имајући у виду интензивне контакте, посебно у троуглу Београд – Загреб – Сарајево. У том контексту треба радити на формирању српског културног простора као гравитационе осе наше меке моћи. Управо овај концепт пружа шансу Србији да напокон премости јаз који раздваја велике и мале, немоћне и моћне.

Недостатак критеријума у појединим областима евроинтегративног процеса или њихово нејасно изражавање често доводе до широког маневарског поља за условљавање ex ante. Диференцирана интеграција, као модел у коме „различите чланице ЕУ могу да се интегришу на различитим нивоима и различитим темпом, у зависности од своје унутрашње политичке, економске и сваке друге ситуације“, коначно се разматра као алтернатива све тромијој ЕУ. Даљи политички догађаји у Европи би могли да дају одговор на питање у ком правцу ће Европа ићи, а стварање „евројезгра“ би Србију могло снажније да погура ка чланству у „широј Европи“, ма како да је она замишљена. Чини се да је улазак Русије у вакуум који ЕУ није умела да на прави начин искористи учинио да се „Западни Балкан поново појави на хоризонту интересовања у Бриселу“.

ПОВРАТАК СУВЕРЕНОСТИ СРБИЈЕ

Државе нису аутархични елементи, већ имају позиције у систему који, упркос многобројним манама, делује као „прекривач“ и форум за решавање конфликтних ситуација. Ипак, светска политика улази у фазу у којој стара правила више не важе, а нови образац још увек није дефинисан. Нова америчка администрација подстиче такмичарску атмосферу на међународној сцени кроз нови вид мултиполарности, што прави суштинску разлику у односу на досадашњи систем функционисања. Често се наглашава да се свет под налетом америчких изазивача мења.

Ипак, он се већ променио, па је неопходан само проток времена како би се промена рефлектовала на наше националне интересе. Србија ће на дуги рок остати моћан регионални фактор са културним идентитетом као окосницом пројекције своје моћи у регион као кључну интересну сферу, и Хрватском као највећим ривалом на различитим пољима деловања. Уклапање региона у „велику слику“ зависиће од неизвесне судбине евроинтегративног процеса, али и од тога да ли ће прво потећи Јужни или Турски ток.

Србија као сеизмограф Балкана има посебан ниво одговорности за стабилност ширег макрорегиона коме припада, али и посебну улогу у остваривању потенцијала које он пружа. Имајући у виду величину и значај њених циљева, Србија би морала да буде мала земља са великом стратегијом, која даје одговоре на кључне дилеме које се пред њом налазе. Ипак, демократски недостаци, економско заостајање и неповољно спољашње окружење би могли да буду камен спотицања на том путу. Због тога је неопходно координисано деловање свих релевантних институција како би се спремно дочекао глобални расплет који следи. Када Србија „пронађе“ своју сувереност и себи врати право да у потпуности одлучује о својој судбини, тада ће моћи да нађе место у међународним односима које јој несумњиво припада.

Библиографија:

• Абусара, Адел, „Борба против звери – теорија и историја политике условљавања ЕУ“, Безбедност Западног Балкана, Београд: април-јун 2009.

• Елементи стратегије спољне политике Србије, Београд: Институт за међународну политику и привреду, 2008.

• Лопандић, Душко, „Мале и средње земље у међународним односима и у Европској унији“, Међународна политика, фебруар, 2010.

• Мека моћ држава, Београд: Удружење за студије САД у Србији, Центар за друштвена истраживања, 2013.

• Мишчевић, Тања, „Европа у више брзина“, Српска економија, Београд: март 2017.

• Новаковић, Игор, „Концепт неутралне државе и случај Србије“, Међународна политика, Београд: број 1147.

• Пантелић, Жељко, „ЕУ мирна, НАТО опрезан због Русије“, Недељник, Београд: фебруар 2017.

• Радоман, Јелена, „Регионалне иницијативе у Југоисточној Европи“, Безбедност Западног Балкана, Београд: јул – септембар 2007.

• Спољна политика Србије – стратегије и документа, Београд: Европски покрет у Србији, 2010.

• Теокаревић, Јован, „Како до Европе на Балкану?“, Европски форум, Београд: 2003.

• Todorova, Maria, Imagining the Balkans, New York: Oxford University Press, 2009.

• Волц, Кенет, Теорија међународне политике, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2009.

Есеј је настао у оквиру програма „ПолитиКАС“ Београдске отворене школе и Центра за изградњу капацитета