Прочитај ми чланак

Атинска Декларација о подршци Украјини и осуди Руске Федерације

0

Александар Вучић преко својих медија покушава да сакрије суштину Атинске декларације, која је изразито антируска и антисрпска. Потписом тог документа, и то заједно са Аљбином Куртијем, Вучић је обавезао Србију да подржи Украјину у рату против Русије, па и у хапшењу Владимира Путина, кога је Међународни суд правде у Хагу оптужио за ратне злочине

Србија је осудила „агресорску инвазију Русије на Украјину“ и дала „подршку и захвалност за искрене напоре украјинског председника Володомира Зеленског“. Детаљна анализа Атинске декларације проф. др Дејана Мировића раскринкава лажи, којима Александар Вучић покушава да сакрије свој велеиздајнички поступак од грађана Србије.

1.Медијски трикови уочи прихватања Атинске декларације

Српска јавност је била непријатно изненађена (поново) када су Александар Вучић и лидери 9 балканских и источноевропских држава и премијер такозваног Косова , усвојили антируску Атинску декларацију 22. августа 2023. године.

Медијска припрема која је пратила Вучићев пут у главни град Грчке је била показатељ да је он знао да је Атинска декларација имали за циљ осуду Руске Федерације и њеног председника . Зато је данима пре тога (као и његови сарадници) покушавао да медијским доскочицама и триковима скрене пажњу са те чињенице. Примењујући скоро два века стару Шопенхауерову тезу да дневне новине „отимају време народу“, Вучић и његови сарадници су скретали пажњу са текста Атинске декларације на наводне Вучићеве муке. Министар одбране Вучевић је три дана пре доношења Атинске декларације изјавио да Србију наводно притискају РФ и Запад. Након овакве лажне симетрије (према којој испада да РФ такође тражи признање независности Косова) он је тврдио да је Вучићу теже од Србије (или да је богаташу теже од сиротиње) речима: „Председник иде у другу државу, на тежи састанак, недалеко од нас. Цео формат неће бити лак за Александра Вучића. Мислим да је то 22. августа. Позвана је бивша Југославија, укључујући Косово, мислим да долази Румунија и Бугарска, као и Украјина. Биће тешко, јер ће Србија бити опет приказана као не знам шта. Видим да то није лака тема за нас, треба и председник да издржи.“ (Колико је познато аутору ових редова, богаташу је теже од сиромаха само у случају када треба да уђе у царство небеско). Дачић је тврдио да ће се, наводно, у Атини тражити увођење санкција РФ (нико то није потврдио у главном граду Грчке) и признање Косова (чији су територијални интегритет, сувернитет и пасоши већ признати француско-немачким планом) говорећи: „Бићемо изложени притисцима да признамо Косово и да уведемо санкције Русији, али сам сигуран да ће председник Вучић и овога пута на најбољи начин бранити националне и државне интересе Србије и српског народа“. На крају је и Вучић завапио да му је тешко, али је ипак отпутовао у Атину .

Дакле, пред пут у Атину су примењени исти медијски трикови као и уочи закључивања антируске Тиранске декларације у децембру 2022. када је Вучић тврдио да неће ићи у Тирану јер ће тамо бити „олош и терориста“ Курти. Ипак, Вучић је отишао у Тирану у децембру 2022, као и у Атину у августу 2023. Такође, намерно је лествица захтева подизана лажно високо, да би све што је испод било прихватљиво .

2.Састанак Зеленски-Вучић и аналогија са састанком Хитлер-Недић

Првог дана боравка у Атини Вучић се састао са Зеленским. Према речима српског председника Зеленски се распитивао какво је стање у Србији. Вучић се, са друге стране, није усудио да приупита Зеленског о прогону каноског митрополита Украјинске православне цркве Онуфрија и хапшењу (тешког срчаног болесника) игумана Кијево-печерске лавре митрополита Павла, или о упаду војске и полиције у Кијево-печерску лавру и прогону монаха, као и затварању Кијевске духовне академије. Односно, о догађајима који су шокирали све православне вернике у Србији. Митрополит Онуфрије је предводио у фебруару 2020. литије у Црној Гори док је Вучић у Тирани имао састанке са албанским и црногорским председником. Онуфрије никада није позивао на рат. Напротив, писао је Путину, апелујући да се прекине рат. Такође, митрополит Павле је поднео хапшење и суђене храбро и хришћански као његов имењак апостол, или као и епископ охридски Јован (кога су Вучић и Порфирије „наградили“ тако што су признали његове мучитеље у лику такозване Македонске православне цркве). Једино што можда може (донекле) оправдати Вучића за ово срамно ћутање пред Зеленским је његово незнање. Вучић, као малограђанин и декларисани поклоник протестанске вере, сигурно не зна да је Кијевска духовна академија Србима дала првог модерног просветитеља Михаила Козачинског у OVIII веку. Њега је Србима послао тадашњи кијевски митрополит Рафаил.

У том антируском контексту, срамни сусрет Зеленски-Вучић, на маргинама скупа у Атини, неодољиво подсећа на сусрет одржан пре тачно 80 година између Хитлера и Недића. Ипак, Недић није слао оружје Вермахту када је он ратовао против Русије. Са друге стране, према тврдњама агенције Ројтерс, Пентагона, ББЦ, европских парламентараца из Немачке и српских добровољаца који се налазе у Донбасу, Вучић шаље гранате и муницију неонацистичком режиму или кијевским апологетама Хитлеровог квислинга Бандере.

3. Антируске одредбе Атинске декларације или сатанизација Путина као ратног злочинца

Другог дана посете грчком главном граду Вучић је (поново) у свом стилу, недипломатски и сервилно, пристао да Србија буде на првом месту списка земаља које су закључиле Атинску декларације, упркос енглеском аналфабету који је ставља у средину. Да би понижење за Србију било потпуно, у уводу се налази и такозвани премијер Косова Курти: Ми, Председник Србије Александар Вучић, председница Молдавије Маиа Санду, председник Украјине Владимир Зеленски, председник Црне Горе Јаков Милатовић, премијер Грчке Киријакос Мицотакис, премијер Румуније Јон-Марсел Чолаку, премијер Аљбин Курти, председница Савета министара Борјана Кришто, премијер Северне Македоније Димитар Ковачевски, премијер Бугарске Николај Денков и премијер Хрватске Андреј Пленковић, у присуству председника Европског савета и председника Европске комисије…

Након оваквог недипломатског чина, Вучић је складу са чланом 7 Бечке конвенције о међународном уговорном праву као и са познатом пресудом Сталног суда међународне правде из 1933. у случају Ихлен (када је Норвешка изгубила Гренланд због једне изјаве министра спољних послова) обавезао Србију на антируске одредбе из чланова 1-3 и 5. Односно, прави предмет Атинске декларације налази се у тачкама 1-3 и 5. У њима се осуђује Русија и даје се подршка Зеленском и територијалном интегритету Украјине (и потврђују се антируске декларације ГС УН). Вучићев пристанак на Атинску декларацију се не може минимализовати опортунистичким и надриправним тумачењима, према којима Атинска декларација није обавезујућа јер је, наводно, она само једна врста софт-лаw. Ову бесмислицу обара следећа чињеница. Атинску декларацију су закључили председници држава и влада а не обични грађани. Зато она, у складу са чланом 7 Бечке конвенције и пресудом у случају Ихлен, обавезује Србију јер је Вучић (нажалост) председник Србије а не обичан грађанин. У том контексту, он је у име Србије прихватио следеће формулације у члановима 1-3 и 5: Ескалирајући агресорски рат против Украјине… Руска инвазија на Украјину… Суочени са руском агресијом, изражавамо нашу непоколебљиву подршку независности, суверенитету и територијалном интегритету Украјине… Изразили смо подршку и захвалност за искрене напоре украјинског председника Владимира Зеленског… Такође, смо поздравили напоре Генералне скупштине Уједињених нација…

Антируске формулације из Атине се могу упоредити са оним из Тиранске декларације донете у децембру 2022. На пример, онима из члана 1 „ескалација агресорског рата Русије против Украјине“ или из члана 4 „Русија ескалира свој агресорски рат против Украјине“. Вучић је ипак, у Атини отишао и корак даље од Тиранске декларације. То је и основна разлика између Атинске и Тиранске декларације. Вучић је пристао на члан 4 Атинске декларације у којем се се тражи кривична одговорност Путина због наводних ратних злочина. Текст тог члана 4 гласи: Сложили смо се да не може бити некажњивости за ратне злочине и друге злочине, као што су напади на цивиле и уништавање инфраструктуре и да сви одговорни морају одговарати.

Дакле, у тренутку када РФ дословно води рат против НАТО и његовог сателита Украјине, или док РФ држи вето на улазак Косова у УН и брани резолуцију 1244 , Вучић се залаже за кривичну одговорност председника РФ. Знајући добро шта је прихватио или какву је издају националних интереса починио, Вучић је у њему својственом уличарском и вулгарном маниру, након повратка у Београд хистерично узвикивао и вређао све оне који су констатовали очигледно, или да се члан 4 односи на Путина: „Па, кога ви завитлавате, лажовчине једне. Је л’ вас срамота да тако лажете? Где пише Путин, где пише Русија? Где пише било шта? Је л’ има неко ко не би ово потписао? Је л’ има неко нормалан ко не би ово потписао? Где пише Путин?“ Међутим , неспорнеи неутралне правне чињенице показују да управо Вучић није говорио истину. На такав закључак указују следећа правна тумачења : а) Међународни кривични суд који признају све државе чланице ЕУ и Србија (и још преко 100 држава) у марту 2023. издао налог за хапшење Путина и Марије Белове, комесара за права детета РФ због наводних ратних злочина, односно отимања деце из Донбаса. Белова, која је иначе, попадија и мајка петоро деце, починила је наводни злочин, тако што је усвојила једно дете од 15 година из Мариупоља (сугерише британски тужилац МКС). Дакле, надриправна оптужница је прави контекст члана 4; б) Зеленски је прихватио члан 4 Атинске декларације. Аргументум аб абсурдо показује да треба одбацити као бесмислено тумачење да је Зеленски хтео да осуди сам себе због ратних злочина у Украјини. Остаје само логично објашњење. Члан 4 се односи на другу зараћене страну или на Путина; ц) Домаћин скупа грчки премијер Мицотакис је изјавио првог дана самита да „Русија мора да буде кажњена због ратних злочина“. То је више него јасно тумачење које такође показује да се члан 4 односи на РФ и њеног председника; д) језичко тумачење чланова 1-3 и 5Атинске декларације показује њен русофобски карактер. Члан 4 свакако није изузетак како то Вучић лажно тврди, односно он се тумачи у контексту русофобске целине Атинске декларације .

Овоме треба додати и тумачења из правне доктрине када се ради о неслагасности страна уговорница. Академик Милан Бартош пише да када постоји подељено тумачење текста међународног уговора, узима се оно које је већинско као и примена уговора у пракси. У том контексту, налог за хапшење МКС против Путина,пристанак Зеленског на члан 4, антируски текст чланова 1-3 и 5 Атинске декларације, тумачење Мицотакиса према којем Русија треба да одговора за ратне злочине, говори нам да се текст члана 4 Атинске декларације односи на Путина . То је већинско тумачење. Са друге стране, само Вучић у уличарском маниру и уз повишену темепературу тврди да то није тачно и да се не ради о Путину. (О коме се ради он није покушао да објасни.) Дакле, Вучић је у мањини када се ради о тумачењу члана 4 Атинске декларације. На такав закључак указује и примена Атинске декларације.

Србија је само дан касније након ње приступила Кримској платформи која заговара војни повратак Крима Украјини . Штавише, Зеленски је изјавио учествујући 23. августа на Кримској платформи да планира да мобилише још пар стотина хиљада војника. Већинско тумачење Кримске платформе су дали украјински министер Кулеба и амерички амбасадор Хил. Према њима је Србија приступила Кримској платформи. Дачић је дао мањинско према којем Србија наводно није приступила Кримској платформи иако је премијер Бранбић учествовала у раду те антируске организације уз покличе да Србија „није вредносно неутрална“.

Шта је добио заузврат Вучић од Запада за пристајање на члан 4 русофобске Атинске декларације и на ратнохушкачку Кримску платформу? Тренутна ситуација у Србији показује да му је дозвољено да приграби све три гране власти у Србији и да влада попут дахије. Вучићеви судови примењују Лењиново начело према коме се пресуђује на основу „револуционарне правне свести маса“. Зато је независни новинар Милован Бркић због Вучићеве личне мржње у затвору већ 4 месеца , осуђен на основу вербалног деликта (или критике великог вође). Истовремено Вучићева извршна власт награђује криминалце, а оне који их откривају као инспекторе у случају Јовањица смењује. Истовремено Вучић у уличарском маниру тврди да не зна где се налази Ивањица иако о њој три године пише страна и домаћа штампа. Дакле, њему је дозвољено и да безочно измишља попут корумпираног француског премијера и немачког слуге Тјера који је после прихватања капитулације тврдио 1871. да не бомбардује Париз већ га само гађа топовима .

У том смислу, несрећни колабрациониста Недић на историјској лествици несумњиво стоји изнад Вучића, не само због тога што је Косовску Митровицу задржао формално у Србији. Недић није због личног богаћења, неограчине власти и криминалног окружења пристао на колабрационизам и сарадњу са нацистима и русофобима.