АСИМИЛАЦИЈА СРБА У АЛБАНИЈИ: „Албанци“ су и у 19. веку славили славе!

0

Године 1980, у хрватској Еnciklopediji Jugoslavije, на страна­ма 72­-85, објављена је одредница Албанци. На са­мом почетку тог текста, уз напомену да је причицу о имену, сло­же­ну у свега тринаест редова, написао Али Хадри (1928-1987), доктор од Народноослободи­лачке борбе 1941-1945, а ону о је­зи­ку (из које ћемо пренети неко­лико редака) – Идриз Ајети (1917-2019), романист, са докторатом о говору у селу Арбанаси код Задра, пише и следеће:

„Име. Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века говори се о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима. Од раног феуда­лиз­ма име Илир се замењује именом илирског племена Албанои. Ово име се употребљава у облику Аrber, од­носно Аrbresh све до пада Ал­баније под турску власт, а одомаћено је и сада код Албанаца пресе­ље­них у Италију после Скендербегове смрти. У писаним историјским изво­рима име Арбер помиње се први пут 1043, док се име Шћиптар (Shqiptar) претежно употребљава међу Албанцима. О пореклу имена Шћиптар по­стоје разна мишљења. Најприхватљивије је оно које истиче да име Шћип­тар до­лази од речи сshqiptim: говорити добро. Постоји и мишљење да име Шћип­тар долази од имена shipe: орао.

© AP Photo/

Језик. Албански (арбанаски, арбанашки, арбански) језик је члан ве­лике индоевропске језичке породице… (и) слаже се са већином (њених) чла­нова… На подручју консонантизма албански се слаже са илирским и трачким језиком… Померање акцента у албан­ском, посматрано историј­ски, даје повода за закључак да је у његовим изворно тросложним речи­ма, због честих губљења крајњег слога, дошло до померања акценту­аци­је са последњег на претпоследњи слог… (што је) значајна подударност из­ме­ђу албанског и илирског… Веома су видљива не­ка подударања у области творбе имена у албанском и илирском… На­ука је утврдила да Албанци по­кривају управо оне крајеве и пределе јуж­ног Балкана у којима су оби­тавали Илири… Постоји и теза о трачком по­реклу албанског језика, ко­јој, осим језичких потврда, недостаје историј­ска подлога“.

Чудан је „научни“ став шиптарских академика, по коме се „албански слаже са илирским и трачким“, нарочито због тога што теза о трачком пореклу албанског језика нема ни језичких потвр­да ни историјске подлоге.

Лако може бити да је таква логика шиптарских „научника“ навела „некога“ у Србији да протестује због онога што је у Енциклопедији написано, пошто је после нешто више од четири године, 7. децембра 1984, Секретаријат Централне редакције другог издања те едиције, објавио нов текст одреднице Ал­ба­нци, у којој је Цент­ра­л­на ре­дакција „накнадно провела одређене измјене и допуне“. Прву из­мену, о имену, „допуњену“ на скоро педесет редова, пот­писала је Редакција, док је другу, о језику, преправио сам Ајети.

Нова прича о имену Албанци креће се у широком кругу разних назива за арбанашко име, коришћених као синоними за оно што је овога пута проглашено за основно, или изворно, „новије национално име“: shqiptar, у множини shqiptaret, које се у прет­хо­д­ном списку тиче употребе претежно у „домаћој радиности“. Пр­в­о­битна прича о илирском племену Албанои овде је проширена по­да­цима да је „у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи света име илирског племена Албанои и град Албанополис на подручју дан­а­шње средње Албаније. Стари облик имена био је у употреби нај­пре у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Албанаца у раздобљу пре Скендербега“.

Преправљена „теорија“ о језику, без обзира на почетне ставо­ве да су „Албан­ци један од најстаријих народа на Балкану“ и да се „према сачува­ним подацима први албански језички споменици у историји албан­ског језика јављају веома касно, тек у XIV веку, а прва штампана књига у XVI веку“, прилично је умекшана: пошто нема текстова на илирском језику, лингвисти су принуђени да тај језик проу­ча­вају према личним именима и називима појединих ме­ста (сачува­ним у грчким и латинским текстовима), што их тек „упућује на илирско порекло албанског језика“. Што се тиче трачког језика, овде се само констатује да је „примећена, додуше, изве­сна лекси­ч­ка подударност“, због чега се тај језик, на основу само неколико речи, „настоји довести у везу с албанским“.

Ајети је у свом накнадном паметовању одустао и од раније тврдње да „у лексичком фонду румунског и албанског језика има шездесетак речи и израза чије се порекло не везује за старогрчки, латински, па ни за јужнословенске језике. Проучавања, која су вршена задњих година, потврђују да је део тог лексичког фонда на­стао релативно касно у раном средњем веку, и да је објашњив средствима албанског језика“. Ту причу он покушава да веже само и једино за реч катун, албански katund, објашњењем да њено „првобит­но значење јесте кретање које, када се има у виду и карактер ст­очарског начина живота налази своје пуно оправдање“. Бесми­сао овог тумачења (којим се нуди само првобитно, а не и важеће значење) види се из његове тврдње да је та реч на­ст­а­ла „релативно касно, у ра­ном средњем веку“, у време кад Арбанаса није ни било у србско­м су­седству, чак не ни на Сицилији. Али зато, таква „на­ука“ била је потребна не само због тога да би се „стара по­стојбина Албанаца и њихова древна станишта“ нашла „дубоко у уну­тра­шњ­о­сти Балкана, у суседству Румуна“, већ и да би се „открило“ како „од­нос албанског језика са румунским, с једне стране, и стародал­ма­тским романским језиком, с друге стране, по­тврђује да албан­ском језику припада средишњи положај“. Баш тако, средишњи!

Тврдња да у лексичком фонду румунског и арбанашког језика има ни мање ни више него шездесетак речи и израза својствених само њима, Арбанаси­ма и Румунима, јер их нема ни у суседним јуж­нословенским јези­ци­ма, „покрива“ се, рекосмо, само речју катунд, којом је, наводно, првобитно означа­вано кретање сточарских но­мада. Кад Цвијић каже да су Срби од староседелаца примили, и то несумњиво, „по­неке“ облике сточарског живота, међу њима и име катун (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антро­погеографије, Београд 1922, 158), мора се поставити и питање колико озбиљности и на­учне вредности садржи у себи де­финиција Брани­слава Ђурђе­ва (1908-1993), историчара, по ко­јо­ј је „ка­тун органи­зација летњег пасишта, односно за­једница ста­ни­шта и радионица, бачија, на том пасишту у вези са радом око ст­оке и сто­чарске производње“, макар и само влашких и арбана­шких па­сти­ра (Бр. Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херце­говачких племена, Титоград/Подгорица 1984, 87). Мада­ каже да не уме објаснити „каква је за­право родо­в­ска организација био катун, иа­ко се то донекле мо­же наслу­тити“ из објављених његових тексто­ва, зна „да се ‘влашки’« катун – уко­лико се очу­вао у првобитном облику – јав­ља у нашем сред­њем ве­ку као су­п­рот­ност земљ­о­ра­д­ничко­-феудалној организацији у жупа­ма“ (Исто, 33). А да би се и то што је објаснио могло објаснити, он ће се потрудити да и сам себе збуни: „Кад употребљавам израз зем­љо­радници, не мислим само на становништво које се бавило ис­кљ­у­чиво земљорадњом него под тим изразом мислим на станов­ни­ке жупа, а то је орга­ни­зација – као што се зна – изразито сло­вен­ског порекла, а Словени су на Балкан дошли као земљорадници“ (Исто, 39). Па ће се у покушају да још понешто објасни, на истој стра­ни и сам запитати „откуд да се Кучи не назову Горани, кад су Срби у тој области имали Горску жупу као своју територијалну органи­зацију“. Има­ли су Кучи, каже он, и Комску жупу (Исто, 39), а мало је вероват­но да су се под Комовима бавили само земљорадњом; ба­вили су се, чини се, и сточарством, чим тврди да су се „етнички Вл­а­си (однос­но Арбанаси)“ по арбанашким катунима „посрбљавали у области где су били опкољени ‘влашким’ (односно сточарским србским) и српским (односно земљорадничким) живљем“ (Исто, 38).

На другом месту Ајети пише да је „на основу језичких особина, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским го­ворима утврђена двојакост словенског елемента у подручју север­но од Дрима и у средњој и јужној Албанији“. Руски совјетски сла­виста Селишчев утврдио је да се словенске позајмице у арба­на­ш­ком говору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске радове, пољопривредне алате, биљке, воће и поврће, сточарство, зоолошке називе, имена домаћих животиња, пчеларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминоло­ги­ју домаће индустрије, одећу и обућу, правне и административне тер­мине, таксе, казнено право, називе неких јавних и културних појава, теренске термине, емоције, називе за делове човечјег тела (А. М. Селишчев, Славјанское население…, 97). А потписник ових редова те­шко да се може сетити још неке области свакодневног човеко­вог живота из оног времена која би, поред ових осло­њених на србско културно наслеђе по целој Арба­нији, могла имати искључи­во ар­банашку терминологију.

„Арбанаси“ славе славу – има ли овде „чуда“?

Марко Миљанов. Код Марка Миљанова (1833-1901) читамо да Арбанаси „више свечева од нас у годину славе, и један у другога иду. Они се не зову на крсна имена, но без звања долазе… Они служе свеце на племена, они славе: ‘Оти – Ивањдан; Кастрати – Марковдан; Груди – Госпођиндан, који су Латини, а ко­ји су Турци – Ђурђевдан; Селчани – Петковдан и Ни­кољдан љетњи; Вукли и Никчи – Госпођиндан; Бога – Ми’ољдан; Шкрељ­и – Никољдан; Шаљани – Ивањдан; Берише и Мртури – Госпођиндан, и тако даље, по племена (по племенима – ИП), сва­ко свога свеца слави, а светога Николу зимскога сви славе…“ (Марко Миљанов Поповић, Са­брана дјела, Титоград/Подгорица 1967, 2. књига, 71-72).

Како је крсна слава карактеристична само и искључиво за Ср­бе и србско православље, Марково приповедање о славама у ар­ба­нашким племенима добија посебан смисао. Јер, несумњива је чи­ње­ница да се Срби, „ма где да живе или ма када да су живели откако су крштени народ, а нарочито од Светог Саве па надаље, нај­лакше и најбрже могу препознати по слављењу домаћег, породи­ч­ног годишњег празника званог слава; у осталом православ­ном свету, као и у другим хришћанским црквама, крсна слава је непо­знато обележје“ (Моја слава Свети Никола : Житије – чин славе – славарица, „Беседа“, Издавачка установа Епархије бачке Нови Сад 1997, 15. и 21-21). Ако су, дакле, арбанашка пле­мена Марковог времена славила крсну славу, био је то сигуран знак да су она тиме иска­зи­вала своју још увек добро запамћену стварну верску и народносну при­пад­ност: били су то Срби који су тек неда­в­но поарбанашени (при чему прилог недавно треба схватити вре­ме­н­ски врло широ­ко), неки још увек у православљу, неки покато­личени, а неки исламизовани.

О славама и Милош Милојевић. Није само Марко Миљанов приповедао о крс­ним славама у Арбана­са; о тој непосредној и духовној и крвној ве­зи арбанашкој са Србима подробно је сведочио и Ми­лош С. Ми­лојевић (1840­-1897), историчар изворне србске школе; нема га у хрватској ЕnciklopedijiJugoslavije, али је зато Никола Радојчић (1882-1964), историчар, у Народној енциклопедији српско-хрватско-сло­веначкој II књига И-М (1924-1929) написао, све у складу са захтевима, и потребама, антисрбске нордијске школе, да његови радови „не­мају научне вред­ности“, да је „народну прошлост и народне обичаје улепшавао, много је чак и измишљао… а на могућност компромитовања целе народне прошлости и свих приказа народних обичаја и тра­ди­ција… није мислио“:

„Око Леша, Драча и Тирана и манастира св. Владимира, код Елба­са­на, око Београда (данас: Берата – ИП) и т. д. живе остатци Срба, а пл­е­мена Селића, који се већ даве како у шкипизму, тако исто и у муха­ме­да­низму и латинштини. Њих Шкипи зову Гоговци, – Геге – а они сами се­бе Големовићи и славе св. Мину 11. новембра. За чудо је да се ових ро­ђа­ци зову овамо у пећској и осталим нахијама Мартинићи ваљда за разлику од православних Срба, ко­ји се опет исто тако као и горње Шкипе зову Го­ле­мовићи. Племе и рођаци ових Срба славе св. Стефана Дечанског ког зову св. Краљ. Исто племе но под именом Галинића живи и данас, но као Срби православни око Солуна, где имају и реку тога имена, Галичница. Остат­ци племена Галича налазимо и у дебарској нахији у селу и околини Гали­ч­ника… Сама пак тако звана данашња Албанија није ништа друго до стара Лабија или Белих људи – Срба – земља (које Грци зову Пелазги, односно бели људи – ИП), а Београд њен звао је се негда тако исто Алба, или Ла­ба, као што нам то сведочи животопис св. Владимира цара српског, ког је убио на превари бугарски узурпатор Владислав и Самјуил, као што Срб­љак стр. 137. сведочи: »Сеј свјати славни кнез доблествени муче­ник Јован Владимир, возрасте од благочестиваго и благодетел­на­го корене, во гра­де Албији – Београду, – пријавшаго владјеније и свјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше« и т. д. А да пак сви данашњи тако звани Арна­ути, или као што се зову Шкипе, ван Гега, приличног дела тако званих То­ска, Барда, Бдјача, – Дајчера – Кастра, Скала и т. д. нису ништа друго, до негда бивши чисти Ср­би, а сада пошкипљењаци, сведоче, међу остали­м млогим сведоџ-­бама, и остала племена, која и данас говоре више српски, но шкипски, а која имају све обреде и обичаје српске па још и данас имају само чисти српски тип, а не какав други. Груде славе св. Аранђела, Шуше св. Ђурђа, Шекуларско (племе – ИП) у право­славних Срба, а у Арнаута Ко­башко славе св. Јована Крститеља. По кадкад Мухамеданци из овог племена прелазе у племе Гаш и узимају да славе св. Петку наводећи, да је све једно славити св. Петку или св. Јована; јер су они били спосници т. ј. у једно време постили Св. Климента и православни и Мухамеданци… Мух­а­ме­данци (који) живе у тако званој љутој Ругови пећске нахије… још го­во­ре којекако српски. Племе православно тако звано Тавор­ско, а у Муха­ме­данаца Таш, славе оба св. Јована Еванђелиста“ (Ми­лош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских – југославенских – зе­ма­ља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 158-160).

Андрија Јовићевић. Двадесетак година после Марка Миљано­ва, о Малисорима је опширно писао и етнограф Андрија Јови­ће­вић (1870-1939), конста­тујући најпре да су у Малесији „без сум­ње, негда живјели и Срби. То доказују многе црквине и гробља православног типа, па много­бројни српски називи, који су се до данас задржали… У доба срп­ског продирања у сјеверну Арбанију ови су крајеви били густо на­стањени Србима“. Тај свој став потврђује и записом да је у Балезу, код Коплика, столовао католички бискуп који се 1356. године жали архиепископу барском „да је ње­гова бискупија пуна шизма­тика“ (Андрија Јовићевић, Малесија, Подгорица 1997, 21).

А кад је већ тако, сасвим је разумљиво што Јовићевић „открива“ да су малисорски обичаји засновани на србским традицијама. (Цвијић се није бавио малисорским обичајима и србским традици­јама, иако је знао да су малисорска племена, настањена у доли­на­ма Проклетија, између Скадра и Метохије, „махом српско-арба­на­ш­ког порекла“, те да су неке „малисорске групе католичке вере при­миле Ислам, али измешане са Србима примиле су и српски је­зик који им је, изгледа, тада био и у матици познат“ – Ј. Цвијић, Наведени рад, 176-177). Најпре, Јовићевић каже да Малисори, иако су католици, славе крсне славе на исти начин као Срби. „Никољ­-дан празнују хотски мухаме­дан­ци од старине, што значи да је Св. Никола био негда крс­на сл­а­ва свих Малисора, можда и свих Арба­наса сјеверне Арба­ни­је… Ми­сл­им да су главни узроци напуштања Св. Николе као крс­ног име­н­а и примање других празника које православна црква не приз­наје (осим великих снегова који омета­ју комуникације – ИП) што је Св. Никола крсна слава многих црногорских племена, па би то могло подсјећати Малисоре на срод­ство са Србима, тјешње их ве­зати; због овог су католички по­пови могли настојавати, да Мали­сори напусте славу Св. Николе и пренесу је на чисто като­ли­ч­ке светитеље и празнике“ (А. Јовиће­вић, Наведени рад, 125). „Малисори пјевају уз гусле о Марку Краље­вићу, кнезу Лазару, Косову, и највише о Ђорђу Кастри­оту. Гусле су им омиљена свирка и забава, те често за дугих зи­м­ских ноћи забављају се у пјесмама“ (Исто, 124). И код Малисора је очувано лелекање на сахранама, као и у суседним србским племе­нима, али тврди, тек да нешто ка же, да су то Кучи научили од Арбанаса.

У овде изложеним Јовићевићевим ставовима има повише недостатака:

– Он не објашњава када су то Срби продрли у северну Арбанију, али зато констатује да су тада „ови крајеви били густо на­ста­њени Србима“;

– Он не схвата да су србску топонимију у тим краје­вима створили они „густо настањени Срби“ а не неки Срби који су тамо продрли неодређено кад;

– Он не зна шта ће са сопственим на­лазом да у тим крајевима има много више православаца него ка­то­лика;

– Њему није јасно да је крсна слава искључиво србско обележ­је, те да његова прича о славама код Малисора значи само то да су сви они претходно били Срби и да су поарбанашени у неком ближем или даљем времену, у краћем или дужем међувремену;

– Мада каже да се католички свеште­ни­ци врло труде да своје католичке вернике одвикну од правосла­в­них обичаја, он се и не до­сећа да баш то недвосмислено сведочи о србској прошлости свих тих Малисора;

– Гусле су србски инстру­ме­нт, а њихови потоњи корисници међу Малисорима још увек их држе као породично наслеђе;

– У породичном су наслеђу и песме о знаме­нитим лично­стима из србске историје, у које спада и Ђурађ Ка­ст­ри­от, а оне су не­сумњив доказ да су Малисори (његовог, Јовиће­ви­ћевог времена) још увек носили у памћењу, и породичном пр­е­дању, своју србску прошлост;

– Лелекање, које се доскора као врло раширен оби­чај одржавало у срб­ским племе­нима по Брдима (данас у Црној Го­ри) и Цр­ној Гори, тамо где није допирао малисорски утицај, очувало се и у Мале­си­ји, јер та се култна радња, посвећена неком упокојеном сроднику или прија­тељу, није могла искоренити једноставном на­ре­д­бом ме­сног жуп­ника или надлеж­ног бискупа.

Афанасиј Матвејевич Селишчев. Без обзира на то што Србе доследно на­зива Словенима, Бу­га­ре изједначује са Трибалима, а не каже ко су Романи, као и на употребљену реч надирање, од посебног значаја за ову тему може бити врло кратак и недвосмислен исказ А. Селишчева да „Слове­ни у свом надирању у Арбанију ни­су опће за­текли Арбанасе, него са­мо Романе“ (према Х. Барић, Лингвистичке студије, 25). На основу распо­ложивих докумената, он каже да се Арбанаси појављују у запад­ној Ма­ћедонији тек крајем 13. и током 14. века. У 14. веку помињу се Арбанаси и Власи са својим стадима у области полошкој, у којој се међу старинским становништвом могао срести и по­који Арба­нас. У намери да потврди овај свој последњи навод, он помиње не­ког Прогона („очевидно Арбанаса“) који је незакони­то кори­стио један део земљишта тетовског манастира. (Греши, јер је то име србско; по Прогону, село и братство у Љешанској на­хи­ји зову се Прогоновићи). И каже да је у царској повељи Стефана Душа­на (око 1308-1355) манастиру архангела Михаила и Гаврила у При­зре­ну, пописано девет арбанашких катуна у призренском крају: Ги­нов­ци, Мађерци, Белоглавци, Флоковци, Црнча, Цапарци, Гонов­ци, Шпинадинци, Новаци, али, ко зна због чега, додаје да „три ка­ту­на носе словенска имена, преузета од најранијих станов­ника овог краја – од Словена: Белоглавци, Црнча, Новаци“ (А. М. Селишчев, Наведени рад, 7). Извесно је да и још неки од преосталих шест катуна могу имати србско име, а Мађерци су ван сваке сум­ње: назив овог катуна из­веден је од старосрбске речи којом се озна­чава кувар, у овом слу­чају: манастирски.

Јер, како то пише лингвиста Митар Пешикан (1927-1996), поз­ивајући се на тефтер (дефтер) из 1455. године, и анализујући око 16.200 му­шких имена садржаних у њему, „на­се­ља об­ласти Бранко­вића (сли­вови Ситнице, Лаба, Топлице, Лепенца, Јужне Мо­раве и Кли­не, као и делови По­дрим­ља и Поибарја) била (су) србског етноје­зич-­ког карактера“, те да је тамошња „ономастика типична старо­срп­ска“ (М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турско­га доба, Ономатолошки прилози Српске академије наука књига ИИИ, Београд 1984, 54).

Четрнаести и 15. век били су време снажног, понекад бурног ширења арбанаског живља које се спуштало из планина и ускакало у суседне крајеве, тако да се Арбанаси могли срести у охрид­ском и дебарском крају и, нарочито, призренском (А. М. Селишчев, На­ведени рад, 5-7). Према ономе што је записао Селишчев, арбанашко пастирско становни­штво из планинских крајева повремено се спуштало у долине и угрожавало тамошње становништво, чак и феудалце у њиховим замковима. „Крајем 13. века ти су напади и премештања планин­ских Арбанаса добили страховите размере… За обично становни­штво у долинама, првенствено словенско, ти пре­па­ди и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или од­лазило у друга места, или се албанизовало… Словенско станов­ништво гинуло је у биткама и било подвргавано погрому у селима по долинама. Оно није имало потпору са стране нити је било збијено у опште­др­уштвеном животу. Њихове родовске везе нису биле тако бли­ске као у Арбанаса. .. Међу њих, бурно су се наста­ни­ли Арбанаси сишли са брда… Још је значајније било преди­за­ње Арбанаса из пла­нина у долине и социјално-етничко обеснажи­вање Словена (и влаха) током 15. и 16. века, када су се под тур­ским притиском, ру­шиле централизоване државне организације Византије и Србије и месних династа. Током времена, планински Арбанаси, чврсти у својој родовској организацији, повезани бесо­м и крвном осветом, запоседају долине и потчињавају себи тамо­шње становништво, обеснажено и разједињено. Арбанаси који се дошли у долине заједно са потчињеним становништвом чинили су војну општину. Они не прекидају везу ни са својим саплемени­ци­ма који су остали у планини“ (Исто, 83-84).

Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или отимали месно становништво. „Ништа то није. Убијен је Словен“, презриво су говори­ли кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Да би му навод о уби­ству неког Словена био уверљивији и јаснији, Селишчев бележи и арнаутску реч шки, али се „не досећа“ да каже како се том погрд­ном речју означавају ис­кључиво Срби (Исто, 11-12).

Селишчев даље пише да се словенско становништво бекств­ом спа­савало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији,у арбанашком олружењу, „у таквим околностима, морали постати Арбанаси. Потчињен поло­жај земљорадника, надмоћ Арбанаса­-пла­нинаца и разбојника, ује­ди­њавање арбанашких родовских група, тон који су оне давале дру­штвеном животу становништва, бракови словенских мушка­ра­ца с Арбанашкама које нису прихва­тале језик својих мужева… деца се нису учила очевом језику, већ су се користила мајчиним је­зиком – арбанашким. Животне прилике нису у младом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то допри­н­о­сило стапању Словена с арба­нашком средином. Тој асимила­ци­ји помагао је и губитак разлика у религији: прела­зак словенских породица у муслиманство обје­ди­ња­вао их је у ре­лигиозним одно­си­ма с Арбанасима који су од­раније пре­шли на ислам. Но, мусли­манство није било главни фак­тор арба­ни­зовања Словена; они су по­стојали Арбанаси и тамо где је очувано хриш­ћа­нство (Исто, 12, 91-92).

Пишући, дакле, о арбанашким притисцима на србско становни­штво током нешто даље прошлости, и Цвијић и Селишчев ис­ти­чу да се преживело „словенско“ (што увек треба читати: србско) становништво бекств­ом спа­са­ва­ло из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, „у таквим околностима, морали постати Арбанаси“. Сви арбанашки препа­ди на србска насеља имали су исти резултат: србско становништво је „или гинуло, или од­лазило у друга места, или се албанизовало“ (Ј. Цвијић, Наведени рад, 178. и 255; А. М. Селишчев, Наведени рад, 83-84, 91-92).

Селишчеву је добро знано да је под арбанашким притиском „много словенских породица прешло из Арбаније на исток, у Маћедонију. У становништву горњеполошког, дебарског, преспан­ског, битољ­ско­г и охридског краја много је Словена који су се пре­селили из Арбаније“. При томе, он се позива на Цвијића, ни овде не казујући увек да се ради о Србима: „Док је западно од Охрид­ског Је­зера словенског становништва нестало, или се асимило­ва­ло или иселило, дотле се оно одржало северно од језера… У Дрим­колу им­а великих села српског становништва (Лабуниште, Вехчане, Боро­вац, Јабланица) или исламизираних Срба (Требиште)… Нај­ве­ћа оаза српског становништва је Голо Брдо; ово је становни­штво ар­хаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Бр­да, у областима Черменики, Булчизи и у долини Маће, наилази се на арбанашке породице српског порекла, које су очу­ва­ле срп­ске и хришћанске обичаје. Многе српске породице на дру­гој оба­ли Дрима, у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Они одржавају везе са оним својим ислами­зираним и поарбанашеним рођацима, посећују их о праз­ни­цима и до скора су се сматрали обавезним да свете крв. Голо Бр­до на ле­вој и манастир Св. Јован Бигорски на десној обали Дрима, у доли­ни Радике, били су бедеми који су заустављали арба­на­шко проди­ра­ње. Јужно и северно Арбанаси су отишли даље у Македонију“ (Ј. Цвијић, Наведени рад, 257).

Процес арбанизовања србског света био је дуготрајан, тако да су србска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску при­па­дност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области би­ла су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто „словен­ских“; становништво неких села припадало је истом роду, али је би­ло и делова појединих села која су носила називе по ранијем срп­ском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби пред­став­љали више од половине укупног становништва, многи од њих но­сили су арбанашко име а презиме србско (А. М. Селишчев, Наведени рад, 85, 91-92).

Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом „словенска реч (србска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политич­ког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Сл­овена примили много у начину живота и у културно­-друштве­ним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику св­е­доче о том словенском утицају. Из неких словенских речи из­двојени су суфикси (-ник, -ец, -ица, -ка, -ште) помоћу којих су пра­в­љене арбанске речи: фисник=род+ник=благородан; бесник=ве­ран, који је дао бесу; бул+ица=биво; гомарица=магарица (мада ће ово понајпре бити србска реч магарица с измењеним местом пр­вих двају слогова, метатезом); шерет+ка=жустра, џангризава же­на (шерет, шарет=џангризав); рапиште=место засађено платани­ма (рап=платан) (Исто, 94).

С овим последњим ставовима Селишчевим стоји у непосредној вези и запис Тома Ораовца (Тома Петрова Вучинића, 1853-1939), Старокуча, књи­же­в­ника, политичара и истори­чара, да „Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и не­значајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него стран­ци, на страним језицима… Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирили­цом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих породица, ко­и су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице“ (Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913, ­8-10).

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!