Прочитај ми чланак
Од сваких сто људи који се убију на свету због тога што припадају некој религији, 75 су хришћани. Од сваке стотине која се широм света затвара, мучи и прогони због вере, 80 су хришћани. Којој деноминацији хришћанства припадају при томе је небитно – статистика и верска нетолералнција, иако не штеде ни друге, раде углавном против њих.
Тако се и овог Божића неки хришћани завлаче у склоништа, силазе у подземне храмове, замрачују станове, навлаче завесе и жалузине, шапућу молитве и одустају од певања божићних песама, бојећи се да не узнемире фанатике или привуку патроле религиозне полиције.
У дане између два Божића поклопило се више елемената да би се одједном поглед глобалне хришћанске заједнице (при томе се мисли на 2,2 милијарде људи који живе расути по планети, скоро трећину светског становништва) концентрисао на судбину оних који то исто јесу, али не смеју да буду.
О којим апсолутним бројевима се овде говори? Према подацима надконфесионално- хришћанске организације „Open Doors“, сто милиона хришћана живи данас у стању унутрашње емиграције, у сталном страху од религиозних полицијских патрола (Иран, пре свих!), широког спектра фанатика које је, по дефиницији фанатизма, лако испровоцирати и муслиманских грађанских ратова у којима су хришћани обавезна колатерална штета.
Положај хришћана се у неким деловима света рапидно погоршава, углавном у муслиманским земљама, иако појединачно гледано прво место на индексу прогоњености припада Северној Кореји, где се чак и поседовање Библије кажњава смрћу.
Две хиљаде година – исти проблем
Иако тема „прогона хришћана“ делује данас као да је директно извучена из државног билтена римског цара Константина негде почетком четвртог века после Христа, њена актуелност, у нешто редукованим бројевима, није изгубила на значају.
Имају ли данас културе и Запада и Истока, које су се у спором историјском процесу развијале као секуларизовано хришћанство, морално право да тематизују судбину оног релативно малог броја осујећених хришћана и на тај начин додатно отежавају своје ионако проблематичне односе са низом муслиманских земаља?
На крају, овде се говори „само“ о личном избору нешто мање од пет одсто глобалне хришћанске заједнице, више или мање религиозно „илегалном“ иверку који се у маси пење до демографске величине од, на пример, дванаест и по Србија, или једне комплетне Немачке, или две трећине Русије.
О да, имају право. То не мисли само папа Фрања, који је своју Ангелус молитву прошлог четвртка (католички Свети Стефан) посветио „прогоњеним и дискриминисаним хришћанима широм света“.
Рекло би се да је једном папи то у опису радног места, али немачкој канцеларки Меркел, која стоји на челу егзекутиве једне уставно секуларне земље, чак иако њена политичка партија у имену носи придев „демохришћански“, то свакако није.
„Са великом забринутошћу посматрамо положај хришћана и других религиозних и етичких мањина, који се после рушења ауторитарних режима у Северној Африци, Блиском и Средњем Истоку битно погоршао и дневно погоршава“, пише у Коалицијском уговору недавно формиране владе конзервативаца и социјалиста у Берлину.
Зима Арапског пролећа
Коначно да неко у Европи проговори јасним језиком у односу на политичке, социјалне и религијске компоненте такозваног „догађања народа“ унутар Арапског пролећа и каже – није било добро, а сада је горе него што је било.
Ауторитарни режими на које се овде мисли – Египат, Тунис, Либија, потенцијално Сирија, или, да наставимо логику размишљања Ангеле Меркел, Иран пре Мула, Ирак пре Американаца, Авганистан пре Талибана, Пакистан пре отцепљења од Индије, Саудијска Арабија пре проналаска нафте – су очито функционисали као гарант реда и стабилности у друштвима чије се институције битно разликују од оних у секуларно-хришћанским културама.
Технички гледано, у тим је земљама владао институционални коктел вредности страних (демократски принцип, државно право, верска толеранција) и домаћих култура (површна или никаква секуларизација, племенска интеграција, уступци Шарији, потлачивање жена).
Оног тренутка када су режими срушени, та су друштва само регресирала на своје старе институције – развој и логичан и природан, барем за наредних сто година. Победио је први део дефиниције демократије, који говори о „владавини већине“, а под тепих згуран наставак у којем се додаје „уз ефикасну заштиту права мањина“.
У немачком говорном подручју добро се ових дана продаје књига Кристе Хорхер „Под сенком полумесеца“, (издавачка кућа Стyриа), која се на документаран начин бави прогањањем хришћана у муслиманским земљама.
„Open Doors“ статистике су за Хорхер само полазна основа да би детаљно описала шизофрену ситуацију милиона хришћана у муслиманским земљама, док су све интензивније конфронтирани са избором исељење или смрт.
Црква, три брода, без воде, повољно се продаје….
Чија се све паства до сада исељавала и које цркве су темељито или делимично паковале кофере са олтарским сликама, крстовима, пехарима и моштима бежећи у изгнантсво? Листа је дуга, овде спомињемо само неколико.
Арменска апостолска црква је још од 14. века исељенска црква, са јаким упориштима у Француској и Немачкој (седиште у Келну); грчко-католички Маронити беже сукцесивно од 15. века: Један милион Копта живи само у Сједињеним Државама, нешто мање расуто по Европи; индијски Хришћани светог Томе или левантски Мелкити иду где их приме (доста их је у Јужној Америци); Калдејска црква се повукла из Северне Африке; Асирци, народ који говори арамејским језиком, оним истим који је говорио Исус из Назарета, беже из Ирака, Сирије, Либана и Турске.
То је наравно део онога што је било, али ни моментални тренд не посустаје, јер, како пише Хорхер, где год се „браћа у Исламу“ данас потуку, то има тешке реперкусије и по локалну хришћанску заједницу. Довољно је погледати данашњу Сирију, Египат или Пакистан, довољно је помислити коју маргинализовану егзистенцију води „православни папа“ Бартоломеј I, цариградски екуменски патријарх у Турској.
Ко последњи остане, нека у нападу храбрости запали свећу.
„Арапи као целина или као религиозно-културни блок људи једнаког или сличног начина размишљања не налазе се данас у нимало бољем стању него што су били у временима пре него што су били присиљени да Ционистима уступе Палестину – где год да се баци поглед, радикалне исламске групе су у напредовању“, закључује Хорхер, додајући да нека друштва очито имају већу вероватноћу да ће постати секуларна него религиозно толерантна.
Све приче добрих душа о правој природи Ислама као религији мира и слободе, пречесто се сударају с реалношћу и губе битку са чињеницама, каже Хорхер и додаје – Арапско пролеће није дало подстицаја за мир и помирење, напротив.
Ко је „фобичнији“ – хришћанске или муслиманске културе?
Влада ли исламофобија у Европи? Тешко је једноставно одговорити на то питање, када исламска друштва не праве никакву разлику између, на пример, критике катастрофалног положаја жена у исламској култури и правог „говора мржње“ према муслиманској религији.
За илустрацију те дилеме овде само подсећање да је прошле године тридесетак азиланата из Чеченије и Пакистана скоро три месеца држало под опсадом Вотив-цркву, другу највећу цркву у Бечу, борећи се за поправљање свог правног статуса у Аустрији, док се сада против половине њих пред аустријским судовима воде поступци због криминалних дела кријумчарења и трговине људима.
Је ли на делу локална „освета“ због злоупотребе религиозних институција (клањање у цркви!) или спора, али принципијелна рука правне државе? Судски процеси још нису завршени.
Али, ако није тако једноставно одговорити на питање влада ли у данашњој Европи исламофобија или не, обрнуто питање, да ли је у исламским земљама на делу хришћанофобија није тако комплексно, сматра Хорхер, будући да „страст са којом се данас у исламском свету прогоне хришћани дефинитивно носи фобичне црте“.
Је ли књига Кристе Хорхер само пригодна као и Папин говор, Меркелин коалицијски договор или зановетање невладине организације „Open Doors“ која се по медијима традиционално рашири око Божића и Ускрса?
Ова новинарка само може рећи да јој је у бечкој књижари „Morawa“ истргнут из руке последњи потписани примерак „Под сенком полумесеца“ и то од купца који је књигу стварно и купио, док је она само вадила белешке.
Закључак: док се медији задовољавају општом сликом, купци књига могу рачунати на детаље о томе шта је „непријатељима крста“ пало на памет откако су лавови избачени из арене.
(РТС)
