Антихристи из Црне Горе, у Београду!

0

Од како је кнез Александар Карађорђевић, 1845. године, издао наредбу о помоћи досељеним Црногорцима, од којих је већина жељела да иде у пандуре, до данас када се у Србији у звијезде кују безбожник Жарко Лаушевић и „натовац“ Мима Караџић…, у Београду „има прођу“ свако ко долази из Црне Горе, па и Свето Маровић који је радио на стварању „Црногорске православне цркве“

Вијек и по, Црногорцима је у Србији, самим доласком, била обезбијеђена комплетна егзистенција – посао, стан, храна, чак и алат (сјекире, косе, будаци, мотике) и по пар волова. Но, путописци свједоче да су Црногорци највише вољели да ступе у државну службу, посебно у пандуре…

Највише државне институције, па и сам краљ Александар Карађорђевић (1845), доносили су посебне законе који су имали за циљ да нахране досељене Црногорце, дају им посједе, чак и мотике. Све о државном трошку.

Како тада, тако данас… Србијанци се у свакој (не)прилици нађу Црногорцима при руци, па су тако пружили уточиште и Светозару Маровићу који је, по сопственом признању, био на челу криминалне групе која је у осам корупционашких афера оштетила будвански буџет за неколико десетина милиона евра.

Исти тај Маровић је до скора био је на челу Политичког савјета ДПС-а који се бавио и идентитетским питањима, у склопу којих је требало збрисати српство из Црне Горе и Српску православну цркву! Мило Ђукановић је лани изјавио да Маровић није промијенио однос према ДПС-у, па самим тим и према поменутим питањима.

Још један Милов пријатељ до скора је ведрио и облачио по Србији. Ријеч је о једном од највећих превараната у историји Црне Горе, Веселину Веску Мујовићу, који је по Србији извео многоструко веће преваре од оне којом је Светозара Маровића ојадио за 800.000 евра, а Лазара Рађеновића за 200.000 евра, све возећи се у службеном аутомобилу МУП-а Србије. Те његове преваре по Србији детаљно је истражио Раде Јеренић, новинар „Експреса“.

„Веселин Мујовић је прави дијамант, најдрагоценији за српско Специјално тужилаштво. Кога је све познавао, са ким је све друговао, кога је све братом и побратимом звао, ко му је долазио на ноге и чија је врата ногом отварао, кога је уцењивао, у чије име и по чијем налогу, кога је саслушавао, за кога је све и шта је све радио… Када би Веселин Мујовић на бар нека од ових питања одговорио, много би јаснија српским правосудним органима била веза између криминала и политике, полиције и криминала, и полиције и полиције…“, пише Јеренић у поменутом тексту.

Маровић и Мујовић су два најсвежија примјера шта Црногорци могу да раде по Србији. У међувремену, од оне 1854. године, памти Београд на хиљаде „маровића“ и „мујовића“, али ћемо поменути само неколико карактеристичних примјера.

Јован Пламенац (1873-1944) је био један од вођа зеленаша и главни протагониста Божићне побуне 1919. уперене против уједињења Црне Горе са Србијом и потоњег образовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Након бјекства у Италију на почетку неуспјеле побуне, Пламенац је постао предсједник црногорске владе у егзилу.

Потпуно неочекивано, Пламенац 1925. долази у Краљевину СХС. Једним дугачким писмом краљу Александру Карађорђевићу обећава лојалност југословенској држави. Заузврат, Пламенац у Београду добија не само амнестију већ и министарску пензију.

Почетком Другог свјетског рата, Пламенац ступа у контакте са усташким режимом, њемачким властима, али и Бенитом Мусолинијем којем износи предлог о стварању „реалне уније“ Црне Горе и Италије. Не зна се тачно како је скончао, али се претпоставља да су га убили партизана негдје код Цетиња, 1944. године.

Ти исти црногорски партизани су већ наредне, 1945. године, извршили „десант“ на Дедиње. Црногорци су у свему подражавали Броза. Он никад није имао своју кућу, живио је увијек у отетој. И они. И кад би зидови вила са Дедиња, у које су упали, кад би ти зидови умјели да приповедају, била би то митска гусларска епика о брђанском владалаштву (Макијавели је аматер), ко је први међ нама, о убиствима, славопојкама, каријеризму, намјештању, подметању, о генералским и амбасадорским постављењима…

Сем криминала, политике и полиције, Црногорци у Србији заузимају значајна мјеста у културном животу, али то не значи да и тамо не доспијевају некултурни и незајежљиви, антисрпски и антихришћански настројени. Тако почетком 90-гих година прошлог вијека, у сред Београда, у Југословенском драмском позоришту, Жарко Лаушевић игра Светог Саву, на „креативан“ начин скрнавећи лик највећег српског светитеља, због чега је публика прекинула представу.

Пошто је двије године касније убио два младића у Подгорици, Жарко Лаушевић је побјегао за Америку, да би га 2011. године предсједник Србије, Борис Тадић, помиловао, односно ослободио од 13 година затвора на колико је био правоснажно осуђен. Србијанским властима је и то било мало, па је неколико мјесеци касније министар полиције Ивица Дачић лично однио пасош Србије у Њујорк на руке двоструком убици.

О каквом антихристу и богохулнику је ријеч, најбоље свједочи цитат из његове аутобиографске књиге „Година прође, а дан никако“:

“Зар те муке Исус стварно није могао избећи, него је, онако (мазохистички), дозволио да се Римљани сеире над њим, изазивајући сажаљење и згражавање које је, опет, тако годило његовом самољубљу? Па, будимо разумни, могао је да се спасе, јер је био чудотворац, а није то урадио из пропагандних разлога. Или је самољубље било у питању? Или егзибиЦионизам? Намерно је постио пред тај перформанс и намерно остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима. Колико је дана одбијао храну пред премијеру? Намерно је то урадио и толико мршав био… Па шта, ако богохулим? Није ми први пут…”

Ни ово најужасније скрнављење лика и дјела Исуса Христа, не смета Србијанцима (част изузецима!); ових дана не можете отворити ниједну београдску новину или телевизију да не налетите на величање лика и дјела Жарка Лаушевића, или на његове јефтине форе и фазоне којима покушава да придобије публику.

Мима Караџић није убио никог, али то је иста безбожничка фела, којој ништа није свето, сем да се на глумачки таленат и врцави хумор дође до простора у медијима, односно до нових улога, и нових хонорара. Тако се прије три године нашао у пропагандном видео-споту за учлањење Црне Горе у НАТО, иако је стално тврдио да га политика не интересује.

После се у београдским медијима правдао да није знао о чему се ради (!), да су га преварили, што је био „јефтин“ алиби, пошто је узео лову. Ако је заиста био преварен, зашто се званично није огласио и тужио оне који су га преварили.

                     ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!