Прочитај ми чланак

Ања Филимонова: За који тим играју Јелена Пономарјева и аутори „Балканиста“

0

Није ли борба Пономарјеве са српском опозицијом управо она прикривена контрареволуција, која отвара пут неповратној дискредитацији Русије у Србији, и која доприноси јачању неоколонијалног Вучићевог режима

Појавио се веома запажен чланак Ј. Пономарјеве под насловом Како се „корисни идиоти“ боре против сопственог народа и поднасловом „Запад користи српску опозицију да завади Москву и Београд“. Топло препоручујем читаоцима да се лично упознају са сваком реченицом овог изузетног текста, као и са другим текстовима са сајта Балканист, који не мање од овог текста превазилазе сваку машту. Што се тиче конкретне политике председника Србије Александра Вучића поводом косовског питања, препоручујемо чланке које сам потписала (овде и овде). Чињенице убедљиво говоре саме за себе и не захтевају посебно објашњење.

За оне који сматрају да није потребно да читају чланак Пономарјеве, навешћемо ток њених мисли:

„Лењин је, као што знате, био оштар у својим изјавама и није штедео чак ни чланове своје партије. Ово је сасвим разумљиво: политичка борба није за дворске даме. И мада истраживачи његовог наслеђа нису нашли у његовим делима израз ,корисни идиотиʻ, познавајући Лењинов стил комуникације, можемо замислити да га је Иљич користио (што потврђују белешке Карла Радека)… Активности несистемске српске опозиције одавно не представљају ни практичан нити научно-истраживачки интерес: затуцаност ставова и провинцијализам циљева природно су одредили њен маргинални положај. Међутим, пре неки дан су Млађан Ђорђевић ,и компанијаʻ предузели грубу провокацију: сакривајући се иза Русије, најавили су, у ствари, припрему политичког преврата у Београду. У овом случају морате реаговати лењинистички чврсто.“

Сећање на „ватрене револуционаре“, генетски укорењено у информацијама преоптерећеном мозгу Пономарјеве, не допушта светоназор супротан бољшевичкој идеологији. Очигледно, свекажњавајућа рука бољшевизма, после много деценија, не напушта мисли и поступке својих жртава. У најбољим традицијама Пролеткулта, фанатична Лењинова следбеница предлаже да се лењинистички сурово прогони… српска опозиција. „Вансистемска“, како она истиче. За оне који не разумеју да појаснимо да системску опозицију, очигледно, не треба прогањати.

Чиме то српска несистемска опозиција није по вољи Пономарјевој? Која, штавише, „одавно не представља ни практичан нити научно-истраживачки интерес“? Прво, зашто не представља? Друго, да ли само српску несистемску опозицију треба методолошки искључити из научне анализе или је опозиција неке друге земље/земаља такође укључена у списак Пономарјеве?

Треће, треба ли научну заједницу упознати са комплетним списком страних опозиционих странака, покрета и организација искључених из анализе, које, можда, такође заударају на овештали маргинализам, провинцијализам и затуцаност (сетите се чувеног „Ми увек говоримо о себи“…), или тако заудара само српска несистемска опозиција?

Ако српска несистемска опозиција не представља никакав интерес, зашто онда Пономарјева о њој пише? Овога пута њена главна мета био је српски опозициони политичар, вођа покрета „Ослобођење“ (који, иначе, није учествовао на изборима), Млађан Ђорђевић. Ђорђевићева кривица лежи у чињеници да је он једини реални противник Вучићу. И управо је он, а не други представници српске опозиције (потпуно разбијене западним и српским-несрпским тајним службама), подвргнут таквој грубој клевети.

Занимљива је и фраза Пономарјеве: „Ма колико домаћи балканисти то желели и колико год се некоме ван наше отаџбине то чинило, авај, у Русији не постоје ни политичке ни државне институције које се баве Балканом“. Занима нас којим се то „балканистима“ тако чини? Вероватно их има више? Можда ће Пономарјева скупити исту ону храброст с којом клевеће Млађана Ђорђевића и поименце прозвати руске балканисте, који не знају оно што Пономарјева зна? Можда се и целом колективу, на пример, Института за славистику Руске академије наука „тако чини“, тамо где су управо и „засели балканисти“, са профилисаним образовањем и, типично, знањем српског језика? А Пономарјева, као нико други, сигурно зна за одсуство институционалних веза са државним и политичким структурама? Ове последње су њу наравно, о томе обавестиле лично и то у два примерка (или три?)? Очигледно, и „руски балканисти“ су својеврсна препрека за Вучића, због чега им је припремљено тако непријатно упозорење о незаинтересованости Кремља за Балкан (!).

Сама теза о одсуству руских политичких и државних институција које се баве Балканом дискредитује Руску Федерацију као велику силу. Никада ни један, ма како мало разуман државни службеник САД неће признати да његова земља, у принципу, нема институцију која се бави одређеним регионом. Читава планета, сваки регион, по дефиницији, је сфера интереса великих сила. „Русији не треба Балкан“ – гласи порука Пономарјеве, али коме је она заиста упућена? Да није можда злогласним западним саветницима, који тога још увек нису свесни? То је и добар „ударац“ за Кремљ – нема он шта да се претвара да је велика сила, прво се морају успоставити одговарајуће политичке институције.

Пономарјева промовише тезу да Кремљ ради само са владајућим режимима и да нема никакве везе са опозицијом. Прво, има. У априлу 2012. године, опозициони Национални координациони комитет (НКК) Сирије допутовао је у Москву. У исто време, НКК је ујединио више од десет партија и покрета левичарског убеђења, курдских националиста, насериста итд. А НКК је категорички ускраћивао право на живот „опцији силе“, а још више страној интервенцији. У јулу 2012. године Москву је посетило руководство Сиријског националног савета – апсолутно прозападно оријентисаног, „прозаливског“ и апсолутно опозиционог Башару ал-Асаду.

Друго, да ли теза Пономарјевe значи да би Кремљ требало да се љути на све опозиционе покрете у свим земљама који се усуђују да се успротиве властитим владајућим режимима? Односно, Пономарјева одриче најиманентније демократско право земље на опозицију, или се то право ускраћује само српском народу? Пономарјева одриче Србима право да се критички односе и да се опозиционо боре против Вучићевог режима?

Она, очигледно, има личне разлоге да напада све представнике српске опозиције? Или у питању нису лични разлози? Она и њена компанија све српске опозиционаре подводе под „корисне идиоте“?

Добро је што западни саветници још нису дошли на идеју да овај чланак Пономарјеве огласе у свим српским медијима, јер би тешко било замислити озбиљнији ударац по руско-српске односе. Неурастеничној, „лењинистички чврстој“ клевети од стране Пономарјеве подлежу сви представници српске опозиције, без изузетка. Позивање на бољшевичке методе не може а да не узнемири. У том арсеналу постоје и чекистичке „тројке“ – није ли ово идеал одмазде против инакомислећих? Нема човека – нема проблема, као што знате… Није ли дошло време да српска опозиција набави чисте кошуље?

Али чињеница је да ти људи нису на власти – они, у овом случају, од 2012. године не предузимају антидржавне, антинационалне и антируске мере. То ради Вучићев режим. О његовој природи, доласку на власт и тренутној политици, посебно у руском и косовском питању, упућујемо читаоца на овај чланак.

Дакле, према Пономарјевој, „Русија се не меша у унутрашње ствари других земаља“ (да ли то укључује и јавно сецирање лидера опозиционих покрета или не?!). Она покушава да себе поистовети с Кремљом, с Русијом. И одмах захтева (!) од председавајућег Скупштине Србије, Ивице Дачића, који заузима једно од кључних места у држави (ако председник буде смењен, вршилац дужности председника постаје председник парламента), да оповргне ову изјаву. Да оповргне шта? Пројекат, идеју, коју је изразио М. Ђорђевић, да кандидатура Ивице Дачића као в.д. председника сасвим одговара Кремљу. Али Ивица Дачић мора да се „оправда“ Пономарјевој, њему се дају и параметри одговора, а ако се не оправда „онако како су му рекли одозго“, „дугогодишњи политички виртуоз је принуђен да објасни апсурдност ових изјава. И шта год он да каже, ова ситуација ће сасвим сигурно утицати на његову будућност.“

Наглашавамо овде да Дачић мора да објасни апсурдност ових изјава (а можда му ипак оставити за право да по свом сопственом нахођењу окарактерише ове и друге, ма чије изјаве?). Даље, да смешније не може бити, „Шта год он да каже, ова ситуација ће сасвим сигурно утицати на његову будућност“.

Ето ко одређује будућност српског председника парламента у зависности од уверљивости његовог оповргавања (обавезног) Ђорђевићевих изјава. Пономарјева захтева од Дачића Каносу пред Вучићем. Пономарјева ставља Дачићеву политичку будућност под сумњу. Или не само политичку – с обзиром на патолошку зависност од „Лењиновски чврстих“ метода? Искрено саветујемо не само свим опозиционим покретима на планети, већ и функционерима који служе владајућим режимима, да своје телесне покрете, изјаве, мисли и уопште све – обавезно проверавају код Пономарјеве.

Наглашавамо: Дачић треба да одговори на питање које му поставља друга особа, али он треба да одговори Пономарјевој. Али ово питање Дачићу се не усуђује да постави Вучић лично, већ он то ради рукама свог московског „инструмента који говори“.

Ко онда покушава да посеје раздор у редове владајуће српске коалиције? Ко покушава да избаци Дачића уочи априлских избора у Србији? Ко поставља ултиматум председнику парламента, обарајући његову и цену његове странке у предстојећој подели министарских места и посланичких мандата?

С обзиром на то да је Дачић заиста дугогодишњи, поуздан, проверен „човек Кремља“, кога то Пономарјева заиста покушава да избаци са српског тла? Дачића или утицај Кремља, представљен у његовој личности?

Какав, и чији задатак заправо извршава Пономарјева, дискредитујући утицајног чиниоца на српској политичкој сцени и последњег ослонца Кремља? У чијем је интересу да се минимизира утицај Русије и Кремља у српским државним институцијама?

Скривајући се иза ружних напада на покрет који ни не учествује на изборима, Вучићеви мудри англосаксонски саветници, као и увек, воде филигранску битку. У којој „корисни идиоти“, како је сасвим тачно рекла Пономарјева („Ми увек причамо о себи“…), хрле на прву линију фронта. Постоји још једна застрашујућа аналогија: Пономарјева се представља као нека врста патриоте, „која се бори за Русију“. Али, управо њена ревносна покорност бившем патриоти Вучићу, који спроводи најсуровији обрачун са српским идентитетом и српским државним интересом, наводи нас да сумњамо у постојање заједничких западних саветника код њих двоје.

У чланку Пономарјеве нема тезе, постоје само напади на појединце, што наводи на закључак да наруџбина потиче од Вучића. Пономарјева се бави нападима на личност, притом на најјефтинији начин. У ствари, ово је ниво свакодневног интернетовског „хејта“. Вучићеви англосаксонски саветници једноставно су направили сајт на руском Балканист, који се бави баналним „хејтом“ према представницима српске опозиције, сваки пут наносећи болне ударце руско-српском јединству. Па ко онда квари односе са Србијом и Србима?

Јефтини „хејт“ је чак испод нивоа „псеудоексперата“, о чему је говорио утемељитељ односа с јавношћу, Едвард Бернајс: „Повероваћете ми много брже ако помислите да сам доктор“ – гласи главни рецепт маркетинга.

Пономарјева, која себе назива стручњаком за Балкан, не зна српски језик, нема искуство живота у Србији, нити круг правих искрених пријатеља у Србији (одакле јој онда информације? Из западних медија? Или из структура власти?), руководећи се, ма колико она то не желела, овим, свима видљивим мотивима – она баца српски народ и руско-српско пријатељство под ноге глобалистима. Наглашавамо да се Александар Вучић више пута састајао с Алексом Соросом (једним од кључних личности у дубокој држави), информишући га, посебно, о политици по питању Косова.

Настаје занимљив однос снага. С једне стране је све оно што Вучића нервира: „руски балканисти“, који не желе да схвате да „Русији не треба Балкан“ (ово су, очигледно, озвучене фантазије Вучићевих саветника: Тонија Блера, који је у британском парламенту прогурао бомбардовање Југославије, и Вилијама Монтгомерија, који је суделовао при оснивању Вучићеве Српске напредне странке) и који не престају да пишу оно што смета Вучићу, као, заправо, и сва наука са њеном методологијом, која захтева доношење закључака на основу релевантних чињеница; Млађан Ђорђевић, који је главна политичка опасност за Вучића; Ивица Дачић – повереник Кремља и претња Вучићу са друге, институционалне, стране; сам Кремљ – уз непомирљиву подршку Резолуцији 1244 и уопште „руски фактор“ у балканској политици (подсетимо да је Вучић пре неки дан, противно ставу Русије, подржао прозападног Станивуковића, противника Милорада Додика, који чува суверенитет Републике Српске; подржао је именовање и примио Кристијана Шмита као Високог представника, упркос званичном протесту Руске Федерације, у ком се наводи да је ово именовање нелегитимно због неодобравања његове кандидатуре од стране Савета безбедности УН); резолуција 1244 и међународно право; Срби на Космету, који истичу злочиначку природу режима у Београду, који врши на њих притисак без преседана са циљем да их примора да се интегришу у државни систем „Републике Косова“; Срби у Србији, који се не слажу са антисрпском политиком, Срби у региону, који схватају да Запад уништава најјачу карику на Балкану – Србију.

С друге стране је Вучић, успостављање албанског суверенитета на Космету рукама Београда (Вучића, а не Запада!), НВО фактор „другосрбијанаца“, заправо антисрба, које финансира USAID, западне обавештајне службе и крајње скандалозан тим џанк-хејтера са сајта Балканист. Нагласимо да је управо Вучић био тај који је другосрбијанце-антисрбе довео до нивоа државне идеологије када је појачао контролу над медијима (све до стварања хејт-сајта у Руској Федерацији, као што видимо) и прогон национално оријентисаних организација и појединаца. У Србији је сада главни тренд антисрпска и антидемократска политика, чији је циљ неутралисање било какве врсте културног и друштвеног отпора.

Али ова екипа би требало да буде и те како свесна да хејт није њихов властити изум. Као одговор се против сваког од ових „стручњака“ – од којих су већина људи с улице, недостојни пажње – могу се створити многобројни сајтови-клонови, са бескрајним извртањем њихових личности ради забаве доконе публике. Томе Балканист утире пут. Притом то, можемо поуздано претпоставити, неће урадити представник српске опозиције, већ управо „западни саветници“ који имају ове „адуте“ у рукама. Они ће распламсати огањ Вучићеве мржње ка руском фактору, који је његова главна препрека, као и гнев Срба према неком руском тиму, који без разлога блати све представнике опозиције њихове земље, и тај бес ће се пренети на све Русе и на Руску Федерацију, што ће њима причинити посебно задовољство. Вероватно та џанк-екипа ни не сања какав се пожар може разгорети на основу њихове неутољиве жеље да „плешу по костима Срба“ како би угодили Вучићу, а не знајући сву лукавост игре својих западних саветника. За који, онда, тим игра Пономарјева?

Александар Вучић ће ући у историју као иницијатор најпогубније националне политике. Ово је политика апсолутног политичког и медијског монопола, заснована на крајњој криминализацији друштвеног живота. Ауторима Балканиста, стално огорченим на српску опозицију, препоручујемо да погледају заиста мучне снимке погубљења непожељних људи, на пример, Беливукове банде. И количину и квалитет и других „Вучићевих афера“, у малим дозама присутним у медијима, које служе да га приведу послушности – да би био активнији по питању Косова.

Предвиђајући рад заједничких саветника, познавајући логику деловања, са врло високим степеном вероватноће претпостављамо да ће неодговорни чланци Пономарјеве, у духу најјефтинијег хејта, у првој фази бити преведени и разглашени по свим српским медијима, изазивајући гађење и одвратност. Нажалост, ова одвратност ће се проширити и на Кремљ и на руски народ.

Али истовремено, Балканист је и проба посебног медијског модела на руском простору. То је модел крајње примитивизације, свођења „мишљења експерата“ на ниво срамне вулгарности, у које ће упирати прстом српским „русофилима“, показујући им „какви су заправо ти руски стручњаци“ и „колико кошта тај опијум за народ“ .

Ситуација на Балкану је попут фитиља догорелог на милиметар од бурета барута. То је резултат Вучићеве политике по питању Косова. За разлику од Вучића, Москва (чији је став по овом питању беспрекоран) строго се придржава Резолуције 1244 и међународног права. Вучић се никада није изјаснио за Резолуцију 1244, штавише, критиковао ју је више пута. Као што је познато, Резолуција је заснована на Завршном хелсиншком акту из 1975. године, поред низа других основних међународних аката, који потврђују приоритет територијалног интегритета држава. Међутим, важно је напоменути да Пономарјева напада управо Хелсиншки акт: „Вадити распаднути леш Хелсиншког споразума у таквој ситуацији, је на ивици дилетантизма. Ови споразуми су закопани под рушевинама Берлинског зида…”, каже она.

Међутим, Хелсиншки акт је основа Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244. Поставимо још једно питање: зашто Хелсиншки акт сада, заједно са српском опозицијом, изазива такво разуздано негодовање Пономарјеве? Осим тога, постоји готово бесконачан број таквих „бисера“ „експерта Пономарјеве“, али ми ћемо их постепено анализирати.

И предвиђајући баналне потезе, приметићемо да ни аутора ових редова, нити његове блиске људе у било ком облику, било директно или индиректно, не повезују никакви мотиви интереса било са Млађаном Ђорђевићем, било са другим представницима српске опозиције, нити са било ким другим. Ради се о идентификовању историјских специфичности Вучићевог режима, што је, безусловно, предмет научног интереса.

Међутим, овде постоји још једна опасна историјска аналогија: 1876. године Србија је, без договора са Русијом, одговарајући на монструозне казнене експедиције Турака против хришћанског становништва, ушла у рат са Османским царством. Русија није дуго реаговала, што је изазвало кризу власти у Санкт Петербургу и раскол у друштву по линији западњаци-словенофили. Као резултат Берлинског конгреса, Русија је стекла независну Бугарску, али је изгубила Балкан.

Враћајући се „лењинистичким методама“, поставимо себи питање – није ли борба Пономарјеве са српском опозицијом управо она прикривена контрареволуција, која отвара пут неповратној дискредитацији Русије у Србији, и која доприноси јачању неоколонијалног режима Александра Вучића?