Прочитај ми чланакУ Аљбину Куртију српска власт je добила искусног, дрског противника снажне воље, који се не плаши ни Запада ни „својих“
Историја покрета „Самоопредељење“ (Lëvizja Vetëvendosje) под незамењивим руководством Аљбина Куртија траје од 2005. године, када је он освојио 12% места у „косовском парламенту“. „Самоопредељење“ је искочило изненада, оставивши утисак јасним идеолошким профилом и детаљним социјалним програмом, који је посебан акценат ставио на масовну борбу против корупције и приватизације. Појава Lëvizja Vetëvendosje на косовској политичкој сцени била је рукавица бачена у лице „политичкој елити Републике Косово“ коју су представљали бивши команданти ОВК. Према резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, од 6. октобра 2019. године, премијер је постао Аљбин Курти.
Аљбин Курти (рођен 1975. године у Приштини) личност је истакнута на свој начин. Он се испољио као неуморни студентски активиста још 1997. године, када је организовао протесте на Приштинском универзитету. Са ОВК био је повезан индиректно, када се после именовања Адема Демаћија за политичког руководиоца ОВК запослио у његовом апарату. Српски Врховни суд осудио је Куртија на 15 година затвора за тероризам и кршење територијалне целовитости Србије. Ипак, српска демократска опозиција после доласка на власт га је ослободила. После тога, Курти се са старим жаром дао у организацију демонстрација. Касније је своју борбу пренео у „косовску скупштину“, применивши, на пример, сузавац приликом организације нереда.
Курти је по низу параметара прилично нова појава на политичкој сцени „Републике Косова: он је одбио да демонизује све Србе и почео је да инсистира на неопходности ненасилног отпора српској држави. То га чини сличним са најутицајнијим албанских политичарем, лидером најпопуларније странке „Демократска лига Косова“ (формирана 1991. године) Ибрахимом Руговом. Али умерени Ругова је само сметао Западу, којем су били потребни екстремисти из ОВК.
Ипак, када су оно довели „Косово“ до фактичке независности, ствар око његовог признања од стране Србије прилично се отегла. И не ради се о херојским напорима званичног Београда, како о томе воли патетично да размишља српски председник Александар Вучић. Напротив, цена коју је он платио за долазак на власт било то што су он и Ивица Дачић у априлу 2013. године потписали Бриселски споразум, невиђен у историји међународних односа. Српска држава се сама, без икаквог повода, одрекла суверенитета Србије над целим Косовом, преневши основне компетенције у уставно-правно поље „Републике Косова“, укинувши суд, полицију и специјалне службе на целој територији Космета, укључујући српски север. Бриселски споразум је кључна карика, без које би се права „независност Косова“ распала у пепео и прах. Тек када је постигла главно у оквиру тог споразума, Приштина је могла да пређе на реализацију свих осталих техничких задатака, добијајући током читавог процеса све што је тражила.
Када се Ивица Дачић и Александар Вучић позивају на лукавост албанске стране, једина убедљива препорука може да буде проучавање садржаја Бриселског и свих каснијих споразума Београда и Приштине, који безусловно и беспоговорно дају „Републици Косова“ практично све елементе суверенитета – без и једне узвратне мере. Али уз добар пропагандни трик: за успех српске дипломатије издаје се Заједница српских општина, коју су појели мољци и која чак у случају реализације (она на крају ни није била формирана) преноси косовско питање из димензије суверенитета и територијалног интегритета Србије у раван заштите права националних мањина у другој држави. Али „Уставни суд Косово“ решио је и овај проблем, прогласивши формирање ЗСО антиуставним актом. Самим тим питање је било затворено, мада од самог почетка ни законито, ни етичко право да оно буде постављено није постојало, пошто је то директни доказ одустајања српске власти од државних овлашћења на територији Космета.
Проблем статуса Косова зашао је у ћорсокак због одређеног политичког парадокса. Претходни српски политички режими били су отворено прозападни. Ипак премијер Зоран Ђинђић био је убијен после покушаја да промени политику према Косову и да се врати на позиције означене резолуцијом 1244 СБ УН. Тиме је Запад показао ко је газда у кући и шта ће бити са онима који одступе од својих обавеза. Александар Вучић је дошао на власт, апсорбовавши у своју Српску напредну странку скоро цео састав Српске радикалне странке, чији бирачки корпус чине патриоти и русофили. Ипак, Бриселски споразум је био политички салто мортале, изведен тако муњевито, да већина Срба до дана данашњег не зна његову суштину или не верује у њу.
Наредни корак биле су мере суздржавања косовских Срба од јавних иступања и дезавуисање политике Београда. За то је била потребна странка „Српска листа“, коју је створио и подржава Београд, али је она формирана и функционише по законима „Републике Косова“. „Српска листа“ се сложила са избором Рамуша Харадинаја за „премијера Косова“, интегрисавши се у целини у систем албанских националних интереса. Уопште узев, управо званични Београд врши на локалне Србе највећи притисак, повезан са корупцијом и жестоким криминалним методама – они се плаше Београда много више него Приштине. Свесно или несвесно, то је припремило подлогу да српско становништво покрајине пре пристане на споразум са „урачунљивим Албанцима“, зато што асоцијација за београдске пулене није српска држава, него Сosa nostra.
Аљбин Курти такође је применио политички трик. Он је обећао да од 15. марта на 90 дана укине стопроцентне царинске таксе на робу из Србије и БиХ (између „Косова“ и Србије успостављена је права граница са царином, мада је царина несумњиви атрибут државе), али под условом: Србија мора да прекине кампању опозива независности Косова од стране трећих земаља. Ипак, као прво, постоје велике сумње у то да српска власт, која је на Косову предала све што је могла (укључујући предају сепаратистима највећег у региону рударско-топионичарског комбината „Трепча“ на северу КиМ и „Електропривреде Србије“, чије функције преузимају албанске компаније) има ресурсе и вољу да спроведе сличне акције. Трик се састоји у јасној поруци: кампања опозива независности Косова главна је препрека за обнову преговора између Београда и Приштине (који се воде под окриљем ЕУ), о којима је Александар Вучић ових дана коначно јасно рекао да ЕУ тражи од Србије признање независности Косова. Као друго, Курти уводи „пробни рок“: значи, он може да врати таксе у сваком тренутку, приморавајући српску власт да пожури и да сама оперативно прекине опозивање признања косовске независности. Тако Курти (без сваке сумње и његови западни, тачније амерички покровитељи, пошто је Косово чисто амерички пројекат) сатерују Вучића у ћорсокак, да он сам својим рукама заустави кампању опозива признања и да се врати преговорима, чији једини резултат може бити неповратно озакоњење независности Косова од стране саме Србије.
Куртијев програм подразумева пуну реализацију албанских националних интереса: компензацију од Србије „за војну агресију“, чекање удобног момента за уједињење Албаније и Косова путем референдума („никаквог рата, само реинкарнација Гандија“), „политику једнаких реципрочних мера“ (за Куртија то значи потпуно признање аутомобилских таблица које су увели сепаратисти и личних исправа), пуну истрагу случајева несталих, укључујући Србе и Роме, формирање интернационалних тимова састављених од албанских, српских и међународних представника који ће тражити масовне гробнице, узајамно признање („без признања нема чланства у ЕУ“), одустајање Београда од утицаја на локално српско становништво, обавезно служење војног рока за „грађане Косова“, укључујући Србе (ОВК се трансформисала у „Армију Републике Косова“). И као шлаг на торти – за министра одбране Курти је именовао Антона Ћунија, кога је 2016. године Врховни суд Србије осудио на 15 година затвора за убиство шесторице војника ЈНА. Десет посланика „Српске листе“ се суздржало од гласања у „парламенту Косова“ о саставу кабинета Куртијеве владе.
Тако је у Аљбину Куртију српска власт добила искусног, дрског противника снажне воље, који поседује изграђену идеолошку платформу новог типа, који се не плаши Запада (у крајњој линији он не поседује јарко изражену сервилност, својствену претходних врхушки ОВК), ни „својих“, у стању је да чак у условима реализације најрадикалнијих великоалбанских тежњи преузме „ручну контролу“ над већ прилично заплашеним, дезорганизованим и дезоријентисаним српским становништвом Космета.
