Pročitaj mi članakKako sam već pominjao, situacija na Kosovu pod okupacijom NATO ubrzano se pogoršava. Poniženje koje NATO doživljava u Ukrajini nagoni njegove vođe da pokažu svoje „ratno junaštvo“ i „muškost“ time što, prema tzv. Ledinovoj doktrini, „Sjedinjene Države s vremena na vrijeme odaberu kakvu pišljivu državicu i pritjeraju je uza zid da bi dokazali da smo ozbiljni“. Anglocionisti zato namjeravaju da napadnu pravoslavnu zemlju da bi „pokazali Rusiji“ šta bi joj se moglo desiti, što rekao Stroub Talbot.
НАТО сигурно осјећа и да му вријеме цури, као и да су му резерве оружја све тање: Русија тренутно Србији не може помоћи никако осим политички. Уз то, географски положај некад зна бити проклетство: Србија је дубоко у територији НАТО, са свих страна окружена непријатељима који имају начине да спријече Русију да пружи било какву другу помоћ осим на ријечима.
Србија би лако изашла на крај с терористима УЧК, али би то скоро извјесно био окидач за одмазду НАТО, а Србија, објективно, није у стању да изађе на крај с НАТО. У главном штабу НАТО за Европу у Монсу у Белгији то знају, и провоцирају колико могу, док још могу.
Кад се пораз НАТО у Украјини више не буде могао замагљивати ни порицати, НАТО ће морати бјежати. Као у Кабулу. А тада ће бити ослобођени Косово и Република Српска.
Много је сличности између ситуација у Украјини и на Косову, од којих је главна да је у оба случаја Запад настојао да купи вријеме ради припреме за рат (какав су успјешно извели против „подручја под заштитом УН“ у Хрватској). Недавно признање Меркелове да је једина сврха Минских договора била да омогуће вријеме да Украјину припреме за рат (некако су превидјели да ће Москва искористити исто то вријеме да се такође припреми за рат) потврдило је сљедећи концепт:
Прво се претварај да хоћеш да посредујеш ради постизања каквог-таквог споразума који би, иако несавршен, очувао мир и омогућио вријеме за преговоре (тако су урадили с Палестинцима, Србима, Русима и многим другима).
Непрестано крши ставке споразума и изазивај другу страну да „нешто уради тим поводом“.
Ако друга страна не реагује, настави с провокацијама док цјелокупан споразум не постане мртво слово на папиру, а онда свом посреднику наложи да нападне другу страну „из одмазде“ због неког „кршења“ споразума. Ако ти је опуномоћеник слаб и кадар да углавном убија цивиле, дај му пуну подршку НАТО (која се на Косову претворила у „Ваздушне снаге УЧК“).
Ако те друга страна предухитри и нападне прва, оптужи је да крши споразум и нападни је као израз „одмазде“.
Понављај као мантру да „држава та-и-та“ (Косово или Израел, свеједно) има „право“ да се „брани“ од „напада“, нипошто не признавајући то право и другој страни.
У случају Србије све је ово још и горе због „вишевекторске“ политике Вучићеве власти, која, с једне стране, тражи чланство у ЕУ и њену подршку, а с друге се суочава с бијесом јавности. Истине ради, економија Србије у потпуности зависи од сусједа, и ма какав „вишак патриотизма“ могао би довести до разорних санкција уједињеног Запада намјереног да скрши сваку суверену државу.
Још је гора чињеница да су ЕУ/НАТО истовремено и заинтересоване стране у конфликту и судија и порота који има право да наметне било шта и пренебрегне жалбе.
Тренутно присуствујемо чудној представи у којој Вучић пита КФОР (снаге НАТО на Косову) за „дозволу да оствари право“ (?) у складу с Резолуцијом 1244 СБ УН, која дозвољава Србији да пошаље хиљаду полицијских, односно припадника безбједносних снага на Косово. Питајући КФОР умјесто да га само обавијести Вучић настоји да подстакне власти КФОР-а да дјелују иоле у складу са својим мандатом. Сумњам да ће то имати икаквог дејства.
Чак ни чињеница да је захтјев поднијео пошто су Албанци послали својих хиљаду људи у дио Косова насељен Србима неће помоћи Вучићу: Запад је показао невјероватну способност да буде селективно слијеп не само током рата САД/НАТО/ЕУ против српског народа деведесетих година, већ и скоро, у случају „надзора“ „људских права“ и осталих „посматрача“ у ДЛНР и инспектора ИАЕА у нуклеарци Запорожје.
Паралеле између Бандерастана и „Kosovë“ су бројне, укључујући чињеницу да су на челу оба режима терористи и силеџије који узимају милионе преко разних финансијских сплетки или чак и трговином људских органа. Оба ентитета воде „наша копилад“ (како се Рузвелт изразио о тадашњем предсједнику Никарагве Сомози, нап. СтСт), због чега им је све допуштено, од кршења основних људских права до крупних оружаних провокација – разумије се у име демократије, плурализма и свега доброг под капом небеском. Можда би грубо правило могло гласити овако: „реци ми ко су ти опуномоћеници, па ћу ти рећи ко си“. Хегемону који је окупио, финансирао, обучио и ангажовао Ал каиду/Исламску државу неће бити никакав проблем да изађе на крај с битангама на власти у Кијеву или Приштини.
Неупућени би помислио да се резолуције СБ УН не могу игнорисати, али у стварности и те како могу (питајте Израелце!). Поднесе ли чланица СБ приговор због кршења споразума, увијек се може рачунати с ветом са стране представника САД/НАТО/ЕУ.
Нажалост, Србија тренутно не може помоћи Србима на Косову. Чак и кад би Вучић одлучио да одбаци захтјеве и декрете Империје, Србија не може учинити више од протестовања на ријечима.
Узимајући у обзир заиста невјероватну способност европских народа да буду селективно слијепи, било какав српски протест извјесно неће имати одзива. Исти они Европљани који су у потоцима лили крокодилске сузе због „бомбардовања Сарајева“ – или, још више, „геноцида у Сребреници“ – нису примијетили апсолутно ништа читавих осам година током којих су укронацисти својим оружаним снагама (директно кршећи Устав Украјине) убијали, сакатили, отимали, мучили, чак и ракетирали становнике Донбаса.
Не могу то доказати, али чврсто сам увјерен да је главни разлог што Европљани толико мрзе Русе и Србе тај што, за разлику од Европљана, Руси и Срби никад нису прихватили да буду робови било чије империје. На некој, можда подсвјесној разини Европљани сигурно осјећају да су спрам Руса и Срба попут јадних, сломљених робова без осјећаја за понос, чак ни за идентитет. Просто речено: спрам Руса и Срба остатак Европљана дјелује попут „гомиле бескичмењака леглих на леђа, налик љигавој протоплазми“ (“great supine protoplasmic invertebrate jellies”) (да употребим веома прецизан израз БоЏо-а), што и јесу.
Очекивати од Европљана да покажу и минимум достојности било би крајње наивно – сувише су заузети мржњом и смрзавањем…
Али, Хегемону цури вријеме.
Кад се пораз НАТО у Украјини више не буде могао порицати, он ће као организација убрзо постати небитан и његове чланице неће више бити кадре да се договоре о сљедећој војној интервенцији. Што се тиче САД, изгубивши „смоквин лист“ у виду НАТО, није вјероватно да ће се послије оваквог пораза у Украјини усудити да нападну Србију (јер ће слом НАТО-а бити окидач и за кризу ширих размјера у САД).
Проблем за Србију је што ће потрајати (неколико мјесеци, вјероватно и година) док НАТО не ослаби довољно, а притом не изазове рат ширих размјера у континенталном дијелу Европе. И, поштено говорећи, док Руси сад могу „демилитаризовати“ Бандерастан, српска мањина на Косову то не може.
Шта онда Србима преостаје у тренутној ситуацији?
Не ураде ли ништа, то ће само охрабрити терористе УЧК и њихове шефове на Западу и препустити им напаћену српску мањину на Косову на милост и немилост.
Улазак с војском и полицијом, чак и да то Резолуција СБ УН допушта, изазвао би свеобухватан економски и војни удар САД/НАТО/ЕУ на Србију.
Евакуисати српско становништво с Косова? Теоретски могуће, али морамо схватити да је за српски народ Косово заиста света земља и да би многи одбили да је напусте. Осим тога, пражњење Косова од српског становништва само би осоколило УЧК и њене заштитнике. На крају крајева, кад су Руси евакуисали своје становништво из Херсона било је бар вјеродостојно да је то привремен потез и да ће се руска војска вратити, вјероватније прије него касније. Али на Косову Србија је слабија страна и тако ће остати док:
Србија не поврати суверенитет (тренутно је, у суштини, под управом Запада – отуд јој могу пријетити политичари попут Бербокове);
се не уједини са историјским српским земљама у Црној Гори, Босни и на Косову;
не дође до демилитаризације и денацификације САД/НАТО/ЕУ, бар у Европи.
Све ово ће се десити – проблем је „кад“. Ја, разумије се, не знам.
Али знам да је српски народ преживјео ужасне, чак отворено сотонске прогоне од стране Отомана, Англа и Латина (Павелић, попут Бандере, Франка или Петена, је чист производ папства, за разлику од паганина Хитлера и атеисте Мусолинија).
У тренутној ситуацији, Срби ће можда морати сачекати, бар привремено. Уз то, Запад је веома успјешно подијелио српски народ да би њиме лакше владао (по старом правилу). Срби знају да само јединство може спасити Србију, и радиће на уједињењу, колико год то тешко било у тренутним околностима. Али српски народ ће неминовно преживјети ову дубоку кризу. Сјетимо се Христових ријечи: Који претрпи до краја, тај ће се спасти.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 20, 2022
