Прочитај ми чланак

Анђелковић: Следи ли побуна у СПС-у против Вучићеве Шехерезаде – Дачића?

0

Шехерезада из древне збирке прича „Хиљаду и једна ноћ", упорно приповеда занимљиве ствари поремећеном владару, за кога је знала да у зору редовно убија девојке које су му увече доведене, како би купила себи продужетак живота. Тако и Дачић Вучићу на други начин служи хиљадама дана и ноћи, обезбеђујући себи опстанак, док жртвује СПС и његове искрене присталице. Багдадска лепотица је својим реторичким даром помагала себи не чинећи никоме зло, Ивица својим полтронским увијањем доприноси несрећи Србије и грађана који су привржени његовој странци, а много пута је реално могао да се супротстави.

То што он са Алеком без Косова и са својим и његовим сарадницима ради, подсетило ме је не књигу Бориса Лазића из 1997. године – када је Дачић био портпарол СПС-а – „Политика – срамно занимање“. Част онима који се њом баве и имају и неко друго занимање, можда и нису упали у политичку септичку јаму, али они који други посао немају осим што по њој бауљају, постају истоветни ономе у чему су.

Партија је по дефиницији организација која окупља људе који имају сличне идеолошке погледе (начелно или интересно утемељене) са циљем да дођу у прилику да управљају јавним пословима или макар врше утицај на њих, како би остварили понешто од онога зашта сматрају да је за заједницу добро. Али како каже наш народ: „џабе ти супа када је преслана“. Тако је и са дефиницијама. Шта значе теоријска одређења неког појма ако ствари у пракси стоје другачије? Партије су увелико у наше постидеолошко доба предузећа. Само је питање да ли су акционарска друштва тј. имају више власника или припадају једном газди који је неку од странака основао или отео. И да ли су политички Рио Тинто или нешто боље од тога.

За странке са последњим моделом „власничке структуре“, које су распрострањене у земљама са ниским нивоом политичке културе, постоји одговарајући израз: „catch up партије“. Тако су прозване у Русији 90-их година, када су тамо уз бројне системске мане (и гажење националних интереса), бар севале искре демократије, а странке ницале и нестајале као „печурке после кише“.

Куповане су и продаване као кечап. Поменута језичка и политичка конструкција, буквално, одражава једно од значења наведене енглеске фразе, а то је: „достићи“, „сустићи“. Неко од политичара би после изласка из старог табора или тајкун жељан да уђе у политику кроз главна врата – основао странку, смислио име, набавио (преписао) програм, закупио медије. Затим би кренуо у изнајмљивање кадрова; њихов идеолошки контекст био је небитан. Неки партијски стандарди су се већ искристалисали и у складу са тим ново политичко предузеће морало је како би их достигло, да регрутује људе који важе као стручњаци у некој области и колико толико су познати јавности.

Савремени великаш би окупио својеврсну плаћеничку дружину; неко би добијао накнаду одмах, неко је рачунао на ратни плен. Али једно је остајало константа: све се сводило на личне односе типа сениор – вазал. Такву странку је, примера ради, пре неколико година – ваљда по руском рецепту са краја прошлог века – основао Ненад Поповић и на њеним крилима успео да извуче монтажну столицу у влади. То не значи да су он и његова странка гори од низа других у нашој „земљи сељака на брдовитом Балкану“.

Многе партије које су и основане као удружења истомишљеника са више битних предводника, ако не и истинском унутарпартијском демократијом, трансформисале су се после неког времена у предузећа, ако не само са једним власником онда са појединцем који има већински власнички удео (док мали акционари не управљају али добијају део добити). Такође, и њихова иницијална идеолошка основа свела се на кулисе. Последње, додуше, већ није само специфичност странака у Источној Европи и другим подручјима без демократског континуитета, већ и тамо где он бар од Другог светског рата ако не и од 19. века постоји.

Већина партија и на Западу данас су тзв. цатцх алл (ухвати све). Ради се о широм света прихваћеном енглеском изразу за политичке „усисиваче“, у чијим редовима има места за свакога ко доприноси освајању или очувању власти, каква год да су његова убеђења. Заузврат тим људима нуди се нека лична корист. Такве партије више немају идеолошки утемељену понуду већ само амбалажу (у складу са традицијом на коју се ослањају, од демохришћанске до социјалдемократске) коју испуњавају оним зашта им фокус групе и други видови сондирања јавности покажу да ће им донети највише гласова.

Укратко, ради се о предузећима која се боре за освајање што већег дела политичког тржишта, али бар за разлику од оних из земаља као што је наша, ту не одлучује само један човек или евентуално пар њих. Ради се о много већем кругу акционара и политичкој култури која осигурава бар привид унутарстраначке демократије. За нас је и таква партијска деградација суво злато о коме само можемо да сањамо.

Типична српска цатцх уп-алл партија је Српска напредна странка. Она је више картел него предузеће, свакако без икакве идеологије, а има само једног власника. Он је њу отео од олигархије која ју је од 2008. до 2012. контролисала (а чији је био припадник), а сада продаје грађанима било шта што му донеси корист (колико год то било отровно) док својим партијским вазалима даје део плена како би се правили да га воле те да га надаље слепо служе. Ту се ради о страхопохлепи а не страхопоштовању али кола иду даље. Нешто од зарађеног продајом токсичне робе даје се и коалиционим партнерима. Ту смо стигли до једне подврсте цатцх уп-алл странке, какву представља Социјалистичка партија Србије од када су се укрстиле две ствари: да њу води Дачић а узурпатор Србије је постао Вучић. Тако је СПС постао симбол нечега што можемо да назове „шлихт-уп“ странка.

Шлихтати се значи: „улизивати се, увлачити се, чепити се“. Енглеска реч уп може да се преведе на много начина, а овде нам је најкорисније оно што је њено најуобичајеније значење – горе. Подразумева се да се људи чепе неком ко је по одређеном критеријуму изнад њих и зато им треба (или мисле да може да им науди ако се наљути). Код цатцх уп-алл шлихтарске конструкције ствари су ипак компликованије. Неко коме се увлаче подређени у његовој организацији, улизује се лидеру друге установе. Сликовито речено у контексту српске срамне политике: док се Дачићу додворавају његови доглавници и други партијски поданици он се клања Вучићу. Но, то је већ прошлост. Тако је било 2013. али сигурно није ове 2024.

Кључни феудални принцип је: вазалов вазал није вазал његовог сениора (старешине). Другим речима, великаш има подређене властелине а они своје властелинчиће. Док тај властелин служи прворазредног магната, за њега раде и његови властелинчићи. Али немају директан однос са магнатом; ако се деси да се њихов властелин и он разиђу, иду са оним ко им је непосредни шеф. Да ли је тако данас у СПС-у? Наравно да није. Министри и други функционери из те партије настоје да сазнају шта је Вучићева воља и у складу са њом се понашају. Ако Дачић другачије мисли, брига их је колико и за лањски снег. До тога је он довео бескрајним додворавањем Вучићу. На врху СПС млеко је просуто и више не може да се скупи. Једино решење је да сви који су тамо буду отерани.

Ивица је показао тоталну слабост и егоистично жртвовао је сваки интерес СПС-а, те тако претворио целу странку у вазала Алека без Косова. СПС је постао шлихт-уп плус-мину организација. Све за Вучића, нешто за Дачића и доглавнике, ништа за партијску базу. Та странка, слагао се неко или не са њеном изворном идеологијом, њу и даље има код немалог дела преосталог чланства и иди ми, дођи ми симпатизера (оду од ње због понашања руководства па јој се на мах врате јер се понадају да се нешто мења набоље).

Ти људи су много бољи од оних који их предводе. За њих НАТО је био и остао агресор, оно што нам ЕУ и САД раде са Косовом јесте класична окупација, понашање Вучића према томе представља велеиздају. Док се Дачић чепи Алеку, већини правих социјалиста гади се оно што чини. То важи и за актуелно претварање сакате Србије у колонију Литијумског Рајха који је и сам сателит САД, док би прљаве послове обављала чувена компанија Рио Тинто, позната по пређашњим везама са режимима инспиративним за Вучића, какав је био Франков у Шпанији или онај који је у Јужној Африци водио политику апартхејда. Наравно, у складу са стандардима карактеристичним за те земље третирана је и радна снага, а у новије време слично је прошла и животна средина, са ужасним последицама за становништво, Папу Нове Гвинеје.

Тако су наши прави социјалисти – који су посвећени националној и социјалној правди – дошли до тога да буду слуге Вучића који је квислинг оних који национално, еколошки и економски уништавају Србију. Дачић је ту квислингов квислинг, са задатком да преноси наређења онима који немају директну комуникацију са врховним велеиздајником.

Садашњи СПС захваљујући свом руководству негација је свих принципа у које верују људи који делом и даље по инерцији за њега гласају, а тим пре они који су то некада чинили а данас себе виде као разочаране социјалисте. Они који су за разлику од њих остали уз СПС, макар се не слагали са оним што ради Вучић, због Дачића и екипе испада да су одговорни за сва недела од издаје Косова до продаје Србије компанији Рио Тинто. Део су мозаика свеопште националне издаје.

Ако не желе да због тога оду у седми круг моралног пакла, онда је дошло време да се побуне. Србија устаје то треба да учине и они. Не ради се ту о активностима било каквих опозиционих партија, већ својеврсном народном политичком устанку.

Пасивини и активни социјалисти треба масовно да се придруже народном бунту и да на тај начин почну да ревитализују своју идеологију. Из такве борбе реално је да се изроди нека нова социјалистичка мрежа која ће бити покретач револуције унутар, од Вучића и његових слуга, узурпираног СПС-а. Лично, као неко ко има десне ставове, никада тој странци нисам био наклоњен, али сам упознао немало честитих људи који то јесу а имају искрена национално-лева убеђења. Они и њима слични на потезу су! Ако га не повуку сада када постоје реалне шансе да нешто постигну, после ће бити касно.

Крајње је време за политички устанак социјалиста против вођства СПС-а и генерално Вучићевог режима који Србији чини зло колико би то радиле и отоманске дахије када би се реинкарнирале и нашле на челу ове земље. Прави социјалисти, да ли то разумете? Не смете да и даље ћутите и трпите Дачића и Вучића.

Извор: Магазин Таблоид

Ознаке: , ,