У праву је Вучић кад каже да нису све земље увек биле богате и све увек сиромашне. Само што су на челу земаља које су „проклете“ ресурсима обично ауторитарне и корумпиране власти у служби транснационалних корпорација.

Трка за литијумом се убрзава. Како би се постигли циљеви зелене транзиције, тражња за литијумом ће се, према неким пројекцијама, до две хиљаде и тридесет пете. повећати шест пута. Производњом литијума тренутно доминирају Аустралија, Кина и Чиле, који чине више од 90 одсто светске понуде. Како би задржале свој удео на светском тржишту, дошло је и до првих трзавица између аустралијских и кинеских фирми на афричком тржишту. Тренутно је актуелан спор између аустралијске компаније АВЗ Минералс и кинеског Зиђина због највећег налазишта литијума на свету, за које се процењује да има 6,7 милиона тона, у околини града Маноно у ДР Конго. Већ неколико година трају судски спорови између ове две фирме и они су пропраћени истрагом државне Агенције за борбу против корупције. Да ли ће и када ископавање литијума отпочети у овој сиромашној афричкој земљи, остаје да се види.

Него, када смо већ код Зиђина, та кинеска компанија приватизовала је рудник бакра у Бору у другој половини децембра две хиљаде осамнаесте, а у четири наредне године, од две хиљаде деветнаесте до две хиљаде двадесет и друге српски трговински дефицит је порастао са 7,1 на 12,1 милијарду америчких долара. То указује на све већи јаз између српског извоза и увоза (што се може видети и на графикону број 1), односно пад конкурентности српске привреде.

С друге стране, извоз у Кину из Србије у истом периоду порастао је са 329 милиона на 1,2 милијарде долара, па је удео Кине у укупном српском извозу значајно порастао, са 1,7 на 4,1 одсто. Удвостручен је, међутим, и увоз, са 2,5 на скоро пет милијарди долара, тако да је удео увоза из Кине у укупном српском увозу порастао са 9,4 на 12,1 одсто. Последично, трговински дефицит са том земљом порастао је са 2,2 на 3,8 милијарде долара. Ипак, и поред значајног раста увоза из Кине, удео трговинског дефицита Србије са том земљом у укупном трговинском дефициту остао је непромењен и износио је 31 одсто.

Удео трговинског дефицита са Кином остао је стабилан захваљујући томе што је наш извоз у ту земљу порастао за више од три и по пута. На први поглед релативно задовољавајући исход, али кад проникнемо у структуру извоза видећемо да је овај значајан раст последица драматичног раста испорука бакра који од две хиљаде деветнаесте. у Србији производи кинеска фирма Зиђин.

Извоз бакра у Кину порастао је наиме, са нула у две хиљаде деветнаесте. на 913,4 милиона долара у две хиљаде двадесет и друге. Тако је удео руде бакра у укупном српском извозу у Кину повећан са нула на чак 76 одсто. Ипак, ту изгледа није крај, пошто је, по речима председника Александра Вучића, Зиђин заинтересован за највеће налазиште злата у Европи, односно преузимање рудника Леце код Медвеђе. Све је очитије да је у питању стандардни трговински однос сиромашне и богате привреде – Србија Кини извози сировине, а од ње увози технолошки сложене производе, што српску привреду ставља дугорочно у инфериоран положај.

Вратимо се сада литијуму и једној другој, аустралијској, компанији Рио Тинто. Министар финансија Синиша Мали је у неколико наврата изјавио да је литијум велика развојна шанса за Србију, да на том пољу Србија има прилику да постане важан играч и да ће његова производња допринети српском БеДеПеу са 10 до 12 милијарди евра годишње. Министарка енергетике, Дубравка Ђедовић Хандановић је у верском заносу констатовала да је литијум „дар од бога“ и да „лежимо на милијардама“.

Ни председник Александар Вучић не заостаје. Литијум је, по њему, шанса генерације: „Нису све земље увек биле богате и све увек сиромашне. Аргентина је непосредно после Првог светског рата била готово двоструко богатија од Француске и Немачке, а пре само 80 година Венецуела је била богатија од свих ових земаља, што данас није случај“, рекао је недавно Вучић.

Пре него што наставимо, мала дигресија – упоређивати привреде Француске и Немачке које су након Првог светског рата биле сравњене са привредом Аргентине, која није била у рату, у најмању руку је методолошки неодрживо. Но, и поред тога, чињенице су следеће – непосредно након завршетка Првог светског рата, тачније хиљаду девесто двадесете БеДеПе по становнику Аргентине био је 5500 међународних долара, за 7,8 одсто већи него у Француској (5100 долара) и 22 одсто него у Немачкој (4500 долара). Надаље, како бисмо избегли претходну методолошку грешку на примеру Венецуеле, нека „пре само 80 година“ буде годину дана пре немачке инвазије на Француску. Те хиљаду девесто тридесет и девете БеДеПе по становнику Немачке износио је 8600, Француске 7600, Аргентине 6600 и Венецуеле 4500 међународних долара. Венецуела је, дакле, била сиромашнија од свих побројаних земаља и пре открића нафте двадесетих година прошлог века важила је за „банана републику“, а након доласка на власт диктатора Хуга Чавеза хиљаду девесто деведесет и осме важи за земљу која је „проклета богатством ресурса“. О томе нешто више у наставку.

Елем, председник је у праву када каже да нису „све земље увек биле богате и све увек сиромашне“. Зашто су неки народи богати, док су други сиромашни, загонетка је која већ вековима мучи економску науку. Могући су бројни одговори на ово питање и оно што упада у очи приликом анализе овог проблема је претходно поменути феномен који се у стручној литератури јавља као „парадокс изобиља“ или „проклетство богатства ресурсима (ПБР)“. Тај феномен се односи на велики број земаља које су богате природним ресурсима, али истовремено, наизглед парадоксално, заробљене у зачараном кругу сиромаштва, корупције, политичких неслобода и друштвених сукоба.

Како бисмо разумели овај феномен, неопходно је кренути од елементарне чињенице да је кључна детерминанта богатства народа производна моћ која се исказује кроз продуктивност – количину производње по јединици времена. Производни потенцијал зависи од три основна фактора производње – природних ресурса, капитала (физичког – машине, алати, компјутери, пруге, фабричке зграде, транспортна средства…) и људског рада (бројност, старосна и квалификациона структура становништва).

У крајњој инстанци, алгоритам комбинације ових фактора производње, то јест технологија, одређује њихову продуктивност. Речју, што је једна нација технолошки напреднија, то је продуктивнија. Повратно, технолошки напредак круцијално зависи од квалификационе структуре радне снаге – што је она образованија, то је већи потенцијал технолошког напретка. Отуда, неретко је случај да образована радна снага емигрира из сиромашних земаља, јер оне најчешће не поседује капацитете да продуктивно упосле своју образовану радну снагу.

Уопштено говорећи, сиромашне земље су нископродуктивне, на ниском ступњу технолошког развоја и нискоквалификованом и јефтином радном снагом. Овај исход је најчешће последица њихове специјализације у производњи производа које карактеришу тзв. опадајући приноси. Закон опадајућих приноса каже да са растом производње, подједнака улагања у рад и капитал генеришу све мању количину производа.

Опадајући приноси владају у делатностима које се претежно ослањају на природне ресурсе. Тако, ако неко узгаја хранљиве биљке, стоку или се бави рударењем, прво ће користити најплоднију земљу, најбоље пашњаке и најбогатија рудна изворишта. Временом, како производња расте, прелази се на све лошије земљиште, пашњаке и рудна изворишта и за иста улагања у рад и капитал добијаће све мању количину производа. То другим речима значи да опада продуктивности и расту трошкови по јединици производа.

Пошто, у принципу, ове делатности не захтевају образовану радну снагу, ове производе могу многи да произведу, због чега је конкуренција на тржишту интензивна, тако да појединачни произвођачи немају утицаја на цену и она се формира на тржишту у интеракцији понуде и потражње. Стога, проблем настаје када се тржишна цена не мења или опада, па због растућих трошкова производње пада профит. У крајњем случају, цена може толико да падне и/или трошкови толико да порасту да производња постане неисплатива.

Додатно, природни ресурси се троше и не могу се обновити, рудници се исцрпљују, биљни и животињски свет се може десетковати и пашњаци уништити. Наравно, у овим делатностима може се бити више или мање продуктиван, зависно од расположиве технологије производње, коју креира високообразована радна снага у индустријском и услужном сектору.

Јабуке и ајфони

Са друге стране, богате земље су високопродуктивне, на високом нивоу технолошког развоја и са висококвалификованом радном снагом. Оне напредују кроз иновације и претежно производе индустријске производе и напредне услуге. Предњачење у иновацијама и производњи високософистицираних технолошких производа обезбеђује предузећима да први заузму позицију на тржишту и да, у окружењу без конкуренције или са незнатном конкуренцијом, дођу у позицију да могу да утичу на цену производа који продају. Примера ради, многи могу да произведу јабуке, али не могу ајфон. Зато продавац јабука не може да утиче на цену јабука, док продавац ајфона може. Да бисмо увидели разлику, довољно је да упоредимо колико кошта килограм јабука, а колико килограм ајфона.

Осим што се производи и услуге које продукују богате земље не суочавају са интензивном конкуренцијом, њих карактеришу „растући приноси“. Речју, прва јединица неког софтвера кошта много, јер су фиксни трошкови истраживања и развоја огромни. Међутим, трошкови продаје сваке следеће јединице софтвера су скоро непостојећи. Производња прве јединице апликације за навигацију, на пример, кошта 50 милиона долара и продаја сваке наредне јединице преко Гугл плеја кошта 50 центи. Због тога је овим произвођачима у интересу да заузму што већи део тржишта (недостатак конкуренције), јер свака додатна продата јединица снижава трошкове по јединици производње, тако да са растом производње и продаје, расту и профити. Основне баријере уласку на ова тржишта су високообразована радна снага и високи фиксни трошкови истраживања.

Прави азијски тигрови и „банана републике“

Чињеница је да су најнапредније економије данашњице постале богате тако што су се временом удаљавале од активности са опадајућим приносима, од производње сировина и производа ниске додате вредности и усмеравале свој развој ка индустрији и напредним услугама. Ту стратегију је следила Енглеска у 14. и 15. веку и Америка и Немачка у 19. веку. У 20. веку су важни примери Јапана, азијских тигрова (Јужна Кореја, Тајван, Хонгконг и Сингапур) и Кине.

Наравно, да би индустријске земље могле да се развијају и иду напред потребне су им сировине по ниским трошковима. Због тога су се водили, а и даље се воде бројни освајачки ратови, оснивале се колоније и успостављала доминација над „банана републикама“, малим, сиромашним, политички нестабилним земљама, које су у рањивом положају због прекомерне зависности од иностраног капитала и производње и извоза једног или мале групе производа са опадајућим приносима.

Конкретно, овим изразом се описују искуства многих земаља у Јужној и Централној Америци, чијим су политекономским животом доминирале америчке компаније за производњу и извоз банана под заштитом америчке државе. Дакле, банана републике су имале климу погодну за узгајање банана, док су америчке компаније поседовале напредну технологију за њихову популаризацију (маркетинг) и ефикасан транспорт и дистрибуцију.

Прича почиње 1880-их година када је компанија Бостон Фруит Цомпанy, касније позната као Јунајтед фруит Компани (Јунајтед фруит Компани), почела да увози банане из Јамајке и успешно покренула кампању за њихову популаризацију у Америци. Са порастом тражње за бананама, велике америчке компаније су склапале споразуме са подмићеним владама ових земаља у којима је, најчешће, било предвиђено да оне финансирају изградњу инфраструктуре у замену за земљиште и законе који су им омогућавали да прошире производњу и ангажују практично робовски рад.

По својим добрим конекцијама и, посебно, безобзирности, била је позната Јунајтед фруит Компани. Спекулише се да израз банана република потиче од догађаја који се десио 1928. у Колумбији, када су радници на плантажама основали синдикат и затражили да им се плате исплаћују уместо на две, на недељу дана и да радна недеља траје шест уместо седам дана. Наравно, испуњавање ових захтева би повећало трошкове производње, због чега је Јунајтед фруит Компани затражио заштиту америчке државе. У својој реакцији, америчка влада је запретила да ће ангажовати морнарицу и извршити инвазију уколико колумбијска влада не буде заштитила интересе Јунајтед фруит Компани-а. Уплашена од инвазије и губитка власти, колумбијска влада је послала војску која је отворила ватру и побила на хиљаде радника.

Ова пракса је настављена и бројни су примери америчког свргавања демократски изабраних влада и довођења на власт корумпираних сурових диктатора (иза којих најчешће стоји војна хунта) ради заштите интереса америчких корпорација које су исцрпљивале локалну сировинску базу – примери су државни удари у Хондурасу хиљаду девесто једанаесте, Гватемали хиљаду девесто педесет и четврте, Чилеу хиљаду девесто седамдесет и треће…

Суштински, попут банана република двадесетог века, основна карактеристика земаља које су проклете ресурсима је да се на њиховом челу налазе ауторитарне и корумпиране власти у служби транснационалних корпорација које су под заштитом својих матичних држава. Овај тип владавине карактеришу мотиви усмерени на лично богаћење и пустошење јавних ресурса што је рецепт зачараног круга сиромаштва и подређеног положаја у међународној подели рада.

Ауторитарност и корупција иду једно уз друго

Ауторитарност и корупција иду једно уз друго јер није могуће да политичка елита присваја значајан део прихода од експлоатације природних ресурса уколико рачуне свог управљања државом полаже грађанима. Када то није случај, као што није у ауторитарним системима, онда владајућа елита нема мотива да усмерава средства ка продуктивним индустријским и услужним делатностима. Уместо тога, њихов фокус је на апанажама „испод руке“ које су обезбеђене једино кроз контролу производње природних ресурса.

Сличан аргумент у прилог јачања ауторитарности у земљама које су проклете ресурсима ослања се на главне изворе пореских прихода. Наиме, владе су далеко осетљивије на потребе грађана када се државна потрошња већином ослања на порезе које плаћају грађани. У случајевима када владе значајан део јавних трошкова покривају из прихода које генерише производња природних ресурса (или задуживања у иностранству), онда су грађани мање заинтересовани да контролишу јавну потрошњу, док су власти мање заинтересоване да излазе у сусрет потребама грађана. Штавише, када су приходи које генерише експлоатација природних ресурса тајни, грађани не знају да ли се ови приходи троше на добар или на лош начин.

Не мање важно, чест је случај да, када влада жели да привуче иностране компаније и за себе обезбеди апанаже, одреди ниске порезе и рудну ренту, чиме без компензације остаје локално становништво чији се ресурси црпе и животна средина уништава. Крајњи исход је да ове земље остају са уништеним животним окружењем које нити знају, нити могу да опораве. Такође, пошто ове делатности носе опадајуће приносе и послују у окружењу интензивне конкуренције, што значи да се цене утврђују на тржишту и под дејством су промена у понуди и тражњи, приходи су проциклични.

Када влада жели да привуче иностране компаније и за себе обезбеди апанаже, често одреди ниске порезе и рудну ренту, чиме без компензације остаје локално становништво чија се животна средина уништава. Крајњи исход је да ове земље остају са уништеним окружењем које нити знају, нити могу да опораве

Другим речима, приходи од експлоатације ресурса су изразито нестабилни, како због нестабилности тржишних цена, тако и због количине производње. У периодима када су цене високе, владе ће посегнути за прекомерном и ирационалном (популистичком) потрошњом, углавном на споменике, повећање плата у државном сектору и субвенције за екстракцију природних ресурса, док ће потребе здравства, културе, образовања и социјалних давања остати незадовољене. Додатно, у периодима високих цена природних ресурса, расте кредибилитет државног дуга на међународном финансијском тржишту због чега ће се владе одлучити за прекомерно задуживање. Супротно томе, када тржишне цене падну, држава мора да посегне за болним мерама резања јавне потрошње и враћања акумулираних дугова. Због тога, није редак случај да због претераних дугова и немоћи да им се изађе у сусрет, државе и приватне фирме банкротирају.

„Холандска болест“

Исто тако, високе цене природних ресурса могу водити „холандској болести“, феномену који се јавио хиљаду девесто педесет и девете, када је Холандија открила велике резерве природног гаса. Наиме, са значајним повећањем прихода од извоза новооткривених резерви гаса, значајно је апресирала холандска валута (гулден), што се негативно одразило на приходе домаће извозне индустрије, у којој је, последично, дошло до раста незапослености и масивног трансфера капитала из индустрија које не послују у сектору природних ресурса, ка секторима производње природних ресурса. Због тога је, у земљама попут Русије, Ирана и Венецуеле, индустријска производња неразвијена или је њена снага значајно опала.

Иначе, у сиромашним земљама богатим ресурсима, чест је случај грађанских ратова у борби за богате изворе прихода (Демократска Република Конго, Ангола, Нигерија, Либија, Јужни Судан…). Неретко се, у борби за ресурсе, воде и међународни ратови попут напада Ирака на Кувајт и потом Америке на Ирак и напада појединих НАТО чланица (Француска, Уједињено Краљевство, Америка, Канада, Шпанија, Италија, Белгија, Данска…) на Либију.

Да закључимо, Србија је иначе нископродуктивна привреда, са неразвијеном технологијом и јефтином и претежно нискоквалификованом радном снагом. Али и од лошег постоји горе – да постане сировинска база и последично проклета богатством ресурса. Како би се избегао овај апокалиптични сценарио, неопходна је радикална промена у моделирању привредног и друштвеног развоја.

Осим скидања власти, ова промена захтева радикалан заокрет у образовању, здравству и културној матрици. Култура једног народа је стожер осећаја сигурности и припадности. У поданичкој култури коју Србија оптира, грамзивост надвладава универзалне људске вредности попут племенитости, емпатије, заједништва и солидарности. У таквим системима све је на продају и копање литијума је само врх леденог брега.

Извор: Радар

Ознаке: анализа, апокалипса, копање литијума, проф. Огњен Радоњић, Србија