Прочитај ми чланакХод по мукама Јована Ђурића, професора у Америци, брата близанца академика Михаила Ђурића. Био бојкотован и у Југославији и у Америци. Учесник НОБ-а, али противник комуниста.
Животни пут др Јована Ђурића, од четворогодишњег дечака који је поправио родитељима механички будилник до научника и професора физике и електротехнике на Универзитету Нови Мексико у Албукеркију, препун је периода неразумевања и нанетих му неправди, како у његовој родној Србији, тако и у Америци – земљи у којој је остварио значајну научну и универзитетску каријеру.
Мада је председник комисије за одбрану докторске дисертације Ђурићу био познати научник Милутин Миланковић, због свог неслагања са комунистичким режимом млади научник није могао да постане доцент Универзитета у Београду и отишао је у Америку. Али, и као редовни професор америчког универзитета трпео је последице своје научне бескомпромисности: његове идеје о јединственој теорији поља, које се косе са већ прихваћеним, биле су разлог превременог пензионисања, а томе су допринели и побијање Ајнштајнове теорије и неслагање са ратом у Вијетнаму.
Данас је Ђурић чио 90-годишњак, који се, ето, жали да му је потребно пет минута да се попне на четврти спрат и десет да изађе до Теразија уз не баш кратку Балканску улицу. Памћење га служи бриљантно. Док разговарамо у једном београдском ресторану, са жаром младог научника прича да је његов највећи сан да убрза електроне изнад брзине светлости и да учествује у изградњи централе за производњу струје контролисаном фузијом.
Милиони долара за стипендије
Када је Јован Ђурић пензионисан, одлучио је да не потроши ниједан цент од пензије. Био је много увређен. – И нисам потрошио. Сада је то велика сума новца, око три милиона долара – каже.
– Недавно су та средства пребачена овде и уплаћена на рачун новоосноване фондације. Одлучио сам да тај новац поклоним за науку. После моје смрти биће додељиване награде у виду стипендија за најбоље ђаке из целог света. Предност ће имати ученици Математичке гимназије, електротехничких школа „Никола Тесла“ и „Раде Кончар“ и шабачке гимназије.
– Чекам да неко да новац да направим централу – са пуно наде, без обзира на године, прича нам Ђурић.
– Та централа неће загађивати атмосферу, ефикасност ће бити много већа и електрична енергија ће бити јефтинија сто пута. На тај начин ће се анулирати атомски монопол великих сила, јер то што раде са централама је бесмислено.
Изградња атомске централе само је једна од многих ветрењача на Ђурићевом дугом животном путу. Зборник његових радова, под називом „Уједињење гравитације и електромагнетизма“, писан и објављен на енглеском језику, тек недавно је први пут угледао светлост дана на српском. Књига је сведочанство и о голготи кроз коју је овај истрајан човек прошао трудећи се да остане доследан ономе што ради.
Као и његов брат близанац, академик Михаило Ђурић, Јован је за тако нешто био предодређен. Али, док је Михаило, као професор на Правном факултету, страдао и био осуђен због критичког односа према тадашњем режиму, касније, ипак, рехабилитован и био секретар у Одељењу за друштвене науке САНУ, Јованов научни рад склоњен је у страну. Навикао је, каже, живот га није миловао.
– Неправда према Михаилу је исправљена на неки начин. Обојица смо били у НОБ-у, и то тајно. Он у Београду, а ја у Шапцу, у који смо, на почетку рата, кад је отац отишао у заробљеништво, избегли. Помагали смо колико смо могли. Углавном сам се бавио техником. Гестапо ме је три пута хапсио, тукли су ме, али су ме сваки пут пустили. Нису имали доказе.
Одмах по завршетку рата, Јован Ђурић одлази на Електротехнички факултет у Београду. За кратко време издваја се као један од најбољих студената. Али, за време лета није отишао на радну акцију. Рекао је да нема никаквог смисла да ископа мало песка и земље за месец дана, кад то булдожер може да уради за пар секунди и да је много корисније да распуст искористи за учење. Одбио је и да плати чланарину за народног студента, јер није желео да буде члан било какве организације. Када се на јесен вратио на факултет, колеге су га бојкотовале.
– Бојкот је био доста оштар – сећа се.
– У амфитеатру су била три реда клупа, у која може да стане по 200 људи. Изнад једног реда написали су „Места за ненародне студенте“ и ту сам седео сасвим сам. Бојкотовани су били и љотићевци или њихова родбина, али они нису смели ни да дођу на предавања. Друга два реда су била препуна, а овај је био само мој. Нисам пропустио ниједно предавање. Нико није смео да разговара са мном.
Крај рата Јовану је донео још једно разочарање. Разочарање у идеале за које се борио.
Помагао брату
– Мој брат близанац Михаило и ја смо живели апсолутно као једно биће, без раздвајања, до 20. године – прича Јован Ђурић.
– Он је био апсолутно неталентован за природне науке. Да није било мене, никад не би завршио гимназију. Седели смо у истој клупи. Писмене задатке из математике сам прво радио за њега, а онда себи. Био сам брз. Математика ми је ишла. Чудио сам се зашто је људи не разумеју, како не виде исто што и ја. Често сам о томе разговарао са братом, схватили смо да се и тај дар наслеђује. Свој сам добио од мајке, а он је велики таленат за друштвене науке наследио од оца.
– Партизани су ухапсили многе часне људе, који су, ето, били богати. Неке од њих сам познавао. Оптужили су их да су сарађивали са окупатором и погубили. Урадили су то само да би конфисковали њихову имовину и узели је за себе. По политичком убеђењу сам социјалиста, сматрам да је капитализам погрешан зато што дозвољава да неки људи гладују. Али, био сам против убијања. Мој отац је био председник суда у Скопљу и један од 1.300 каплара, мајка је била учитељица. Били су строги – морално. Пратио сам њихов пример и одлучио да не улазим ни у какву организацију.
Јован је, пар година касније, као један од „ненародних студента“, уз лажне оптужбе, избачен са факултета, али су му, кад су схватили да немају за шта да га осуде, после неколико година дозволили да се врати.
– То је било добро, јер да нисам избачен, никад не бих упознао своју супругу и највећу љубав. Дипломирао сам у августу 1951. са оценом 9,4. Намеравао сам да наставим истраживања. Иако сам докторирао, никад ми нису дозволили да предајем на факултету.
У септембру 1961. постаје ванредни професор на Универзитету у Новом Мексику.
– Моји радови су добијали награде, али никад нису објављени. Једноставно су игнорисани. Очигледно је да су они који су их прегледали у мом раду видели идеје супротне од теорије релативитета. Јеврејски лоби у Америци је јак, а ја сам им се својим радом супротставио. Устао сам, такође, против рата у Вијетнаму. Рекао сам да Америка може да уништи Вијетнам технологијом, али никада неће победити. Сматрао сам да је то велики злочин према малој земљи. Колеге су ме исмејале. Поновио сам то мојим студентима. Мислио сам да ће неки од њих отићи у рат кад дипломирају.
Ђурићу су замрзли плату, није добио средства за експерименте.
– Када су схватили да својим понашањем озбиљно крше закон, одлучили су да ме пензионишу. Наводно, моје неслагање са америчком влашћу било је наставак борбе против нацизма и комунизма. Чак сам се нашао на листи 7.000 непожељних научника, који се не слажу са тезама Алберта Ајнштајна. Прича са београдског универзитета се поновила.
Ђурић је тих седамдесетих одлучио да одустане од свега и вратио се за Београд.
– Све што сам радио на неки начин било је контроверзно – признаје. – Упркос многим тешкоћама и страдањима, када бих могао да почнем испочетка, поново бих исто урадио.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
