У касарни Призрен, млади Александар добија вучјака Арона, старог две године. Заједно, као саборци и пријатељи, одани и нераздвојни пролазе целу обуку. Пријатељство је врло брзо прерасло у љубав, то знају само они који су имали пса кога су заволели као човека и најбољег пријатеља. Са Ароном, млади Александар чувао је границе своје земље од упада шиптарских терориста, који су још на измаку те 1998. године опседали границе Србије на Косову и Метохији, као црне вране и злослутни гавранови, и дању и ноћу покушавајући да уђу и заузму погранична места. Да зло буде горе, НАТО је 24.марта 1999. без дозволе УН и користећи слабост Русије и државну кризу Руске федерације, започео отворену агресију и крваво бомбардовање Србије.

 

Још месец дана до краја војног рока нису никада стигли за ту генерацију младих српских војника- они су војни рок продужили у одбрани земље. Александар Дамњановић се поново нашао са својим ратним другом Ароном на новом задатку. Отишли су заједно у караула Кошаре, где је убрзо отпочела операција Стрела. Два пута је верни вучјак Арон спасио живот Александру Дамњановићу. Први пут у борби Арон је излетео из рова, напао и зубима заклао шиптарског терористу који је био надомак Александру. Други пут је Арон се пришуњао до једне куће у којој су били терористи и кроз прозор затим искочио за терористом, док су српски војници чекали у мраку. Арон је поново зубима заклао терористу, а својом храброшћу је спасио животе свим присутним војницима, јер је појава Арона била велико изненађење за шиптарске бандите. Када би у рову нестајало муниције, Арон је вукао сандуке и довлачио их до Александра под кишом метака.

 

Арон је своје име уписао златним словима у одбрани Србије са свим другим херојима Кошара. А како је Арон завршио? Кадасе завршило бомбардовање, млади Александар и оно мало преживелих са Кошара, отишли су у касарну у Крушевцу. Александар је раздужио ратну опрему, а Арона предао касарни.

 

Александар се опростио од Арона као од брата, са сузама у очима и уз тихо цвилење храброг Арона, који никада није цвилио у борби. Док се Александар удаљавао од бокса, цвилење је прерастало у завијање и велику тугу Арона. Војни аутобус је ускоро кренуо за Београд. Александар је у њему седео са рупом у срцу, са болом у грудима. Не само да је на Кошарама изгубио друга из детињства, Александра, имењака из свог комшилука, него је сада изгубио и пса који га је храбро и одано, срчано и неустрашиво чувао и спасио му живот, два пута најмање. Ипак, ни Александар, а ни другари из аутобуса нису знали да је верни Арон прескочио жицу бокса, и кренуо за аутобусом , право за Београд!

 

Када је Александар стигао кући, дочекали су га срећни родитељи, пријатељи и комшије, рођаци. Али је његово срце било камено и празно, згрчено у болу. У мраку око родне куће чинило му се да чује весели Аронов лавеж. И било је тако! Александар није још ни заспао, када је чуо гребање на вратима своје собе, а његова мајка пустила у собу Арона, и питала га да ли је то тај његов Арон!!! Рањавих шапа и жедан, у боловима, али пресрећан, Арон који је у исто време и цвилио и лајао и махао репом, скочио је последњом снагом да олиже руке свом Александру.

 

Данима је Александар лечио Арона, видао му ране и мазио га. Ратни другови били су барем кратко поново заједно. Када је Арон оздравио, Алксандар је морао да га врати у касарну у Крушевцу. Заједно са рођеним братом, Александар је одвезао Арона, свог трећег брата у касарну. Невољно и уз муку, Александар је Арона је оставио у боксу. Арон је надаље режао на сваког, престао је да једе и да пије. Недуго затим, Арон је угинуо од превелике љубави за својим братом и ратним другом Александром Дамњановићем.

 

Због чега војне власти нису пустиле Арона да живи заслужено и с пуним правом у друштву свог брата Александра, нико не зна. Зашто га нису поклониле Александру, да би такав пас херој наставио да живи? Тако је херој Арон угинуо бедно и сурово, заборављен од свих људи, сем од свог Александра, који нам је све ово испричао и отворио своју душу и своје срце. Душу препуну бола за својим Ароном, и срце које још крвари због неправедне смрти једног божијег створења, које је је иако „само“ пас, имало личност једног човека на четири ноге и срце хероја, Александар је отворио и пустио да сећања и бол покуљају напоље.

 

Тежак је терет те окрутне судбине и приче о вечном пријатељству човека и пса, још један пример у људској историји који показје да пси имају душу човека. Почивај у миру драги Ароне, једнога дана најхрабрији војни пси попут тебе носиће орден са твојим именом. Ти си за Србију живео свим срцем и борио се као човек , а умро си неправедно и тихо. У рату си био херој, а у миру само пас. Памтиће те она Србија која чува све своје хероје дубоко у срцу, скривене и заштићене далеко од НАТО крвника и нечовечних појединаца који су бездушно скривили твоју смрт. Нек ти је слава и част Ароне, хероју са Кошара.