Прочитај ми чланак

Александар Дамњановић: Моја исповест са Кошара

0

Српски војници на караули Кошаре / Фото: 63. падобранска.

Александар Дамњановић, херој са Кошара, припадник славног 52 бсд Приштинског корпуса, који је под командом Генерала Божидара Делића преживео операцију „Стрела“, памти сваки тренутак и сваку слику из пакла на Кошарама, али нико данас није дошао да га саслуша ни да га сними и емитује целој Србији како је било на Кошарама, какав је пакао Александар преживљавао од 24. марта 1998. када се обрео у Призрену .

 
У успомени једног од преживелих хероја, Александра Дамњановића, који ми је данас писао и отворио душу, остао је да живи и да постоји његов најбољи друг из детињства и имењак Александар, који је погинуо на Кошарама. Обојица из Приштинског корпуса.
 
Земља на Кошарама се тресла и дању и ноћу, свака стопа тла је била изрована бомбама. Без могућности било какве помоћи, српски младићи са пешадијским наоружањем, углавном личним, борили су се надљудским снагама, борили су се као Давид праћком против Голијата. И зато што су српски војници само бранили своју земљу и свој народ, и њих је Бог погледао и помогао им. Ипак, на бранику отаџбине страдали су многи у име вечите славе и одбране слободе.
 
Александар Дамњановић памти сваки тренутак и сваку слику из пакла на Кошарама, али нико данас није дошао да га саслуша ни да га сними и емитује целој Србији како је било на Кошарама.
 
Првог дана удара НАТО пакта на Кошаре, Александар је изгубио најбољег друга, пријатеља из детињства и саборца, имењака који му је умро на рукама. Један Александар је погинуо, а други Александар је остао да памти! Последње речи његовог младог и храброг другара су биле: „Чувај ми мајку, сестру и оца!“, а умро је не дочекавши да их поново загрли.
 
Александар Дамњановић је још три пута побегао смрти у истом дану- неким чудом граната која је пала у његов ров није експлодирала. Након тога ракета из зоље погађа камион у коме је Александар требао да буде на 30 метара од рова. Трећа смрт је дошла из снајпера, али је метак погодио само гранчицу изнад Александрове главе. После тога за Александра Дамњановића не постоји страх и не постоји ниједна мисао, сем освете и борбе до задње капи крви. То што је он преживео, а његов најдражи пријатељ страдао само га је гонило напред у сусрет смрти, која га је три пута промашила и којој се смејао у лице.
И ништа није било тако тешко, сећа се Александар Дамњановић, ниједан дан пакла на Кошарама није био тако мучан и тежак, као тренутак када је Александар морао да породици свога друга саопшти црне вести.
 
„Што баш ја да будем проклет, да као црни гавран донесем ту несрећну вест? Како да им кажем да сам ја жив, а да је мој Александар мртав и да га више нема, нема га! Како да им кажем да ми се причињава његов глас и да ми се у кошмарним сновима у рову све привиђа како је ту и како се враћа са страже? Уместо да данас будем кум његовој деци и он мојој, и да његовим родитељима први јавим за унука, ја сам морао да им кажем да нашег Александра више нема.
Сваког дана и данас ми се чини да ће Александар да се појави ту иза угла, на улицама на којима смо заједно порасли. Кад год погледам у своје двориште, чини ми се као да ће отворити капију и ући овога трена.
 
Када је умро, то је било тако одједном, и тако брзо- нисам имао кад да пустим сузу ни јаук, падале су бомбе и гранате. Зато и данас све мислим, можда и није умро тог дана, можда је само заспао и остао да лежи тамо на Кошарама – он само чека да се вратимо по њега.
А вратићемо се, јер ако се не вратимо онда не заслужујемо ни да живимо овај живот, јер ми нисмо преживели да би заборавили на нашу проливену крв, већ смо живи Божјом вољом да бисмо се вратили на Кошаре !“
 
Ја сам сигуран да ће једнога дана Александар Дамњановић својој деци причати о Кошарама, као што су мени причали о мом прадеди Вукадину који остави кости своје на Солунском гробљу. Волео бих да Александар својој деци прича и о томе како смо се вратили на Косово и Метохију и да слободно можемо своју децу да поведемо у Грачаницу, да се сви поклонимо нашим херојима на Кошарама.
 
На Кошарама, сведочи Александар, са својим војницима стајали су поносно и храбро, делећи све муке генерал Драган Живановић и пуковник Љубинко Ђурковић.