Pola planete, u atmosferi napetosti, iščekuje ishod konfrotacija koji će opredeliti budućnost čovečanstva – globalni oružani sukob, novi ‘hladni’ rat ili multipolarni svet. Za to vreme dezorijentisana Srbija, sputana napetostima i nerešenim problemima, ne pronalazi stabilizujuća rešenja u oblastima od značaja za sopstvenu bezbednost i perspektivu. Tenzije rastu. Vlast se (i fizički) obračunava sa građanima koji su se odvažili da se suprotstave bezakonju, ukazujući na problematične i/ili protivzakonite postupke onih koji su u prilici da zloupotrebljavaju moć.

Ауторски текст Петра Радојчић, генерал-потпуковника у пензији

Време је да се запитамо – у чијим је рукама судбина државе у којој владавина права, демократија и парламентаризам не постоје више ни у траговима, у којој очување природних ресурса, заштита животне средине,… и смањење ризика по националну и јавну безбедност нису међу приоритетима? Власт, у настојању да сачува “своју” Србију од дела њених грађана, одлучила је да спречи протесте и зада ударац “антирежимским” демонстантима и “страним плаћеницима” који имају намеру да дестабилизују земљу и зауставе њен напредак. На улицама, испред и у “угроженим” институцијама распоређене су полицијске снаге, наоружане и под пуном опремом, спремне да је примене. И батинаши су у готовости за ангажовање. Насиље измиче контроли, што је забрињавајуће, а власт не да није у стању да смањи агресију у друштву, већ функционише на генерисању исте.

Све је мање разлога за оптимизам, јер је институционални капацитет попустио под теретом корупције и организованог криминала. Скривене намере и неодговорност надлежних, дефицит способних људи, недостатак свести о значају усклађивања спољне и безбедносне политике са ЕУ,… али и изостанак, или недовољна примена, безбедносних стандарда и процедура, државу и друштво су учинили рањивијим.

Повећању неспокоја доприноси спознаја да је, према извештају аустралијског Института за економију и мир, у односу на 2022.годину, глобални индекс мира за 2023. у опадању, што је тринаести пад у последњих петнаест година. Ове године показатељи опасности биће (знатно) већи, услед ескалације руске инвазије на Украјину и оружаних дејстава на Блиском истоку. Могућност сукоба НАТО савеза са Русијом и њено ‘спуштање прага’ за употребу нуклеарног оружја, затим недавно потписан споразум о међусобној одбрани Русије и Северне Кореје (чији су војници вец́ ангажовани у борби против украјинских снага), као и изгледи да рат на Блиском истоку прерасте у свеопшти оружани сукоб, атмосферу на планети чине све напетијом.

Довољно је разлога да, готово све, европске земље започну или интезивирају припреме за могуће кризне ситуације, укључујући оружани сукоб који би их захватио. Немачка је сачинила оперативни план који, поред ангажовања оружаних снага, разрађује поступање кључних инфраструктурних сектора. Пољска, да би ојачала своју и одбрану источног крила НАТО од, потенцијалне руске агресије, дуж своје дуге границе са Русијом и Белорусијом, поставља противтенковске препреке, гради бункере и подземна склоништа и инсталира системе за надзор. Са циљем ојачања јужног дела источног крила Алијансе, стационирају се додатне снаге у Румунији (где ‘ниче’ највећа војна база НАТО у Европи). Скандинавске земље грађанима, поред препорука да припреме неопходне залихе хране и лекова за неколико дана, уручују упутства за поступање у кризним и екстремнно небезбедним околностима. И Хрватска припрема брошуру са саветима за преживљавање прва 72 сата кризне ситуације…

Очито је да геополитичка ситуација у свету, првенствено у Европи и на Блиском истоку, узрокује дестабилизацију и неизвесност, у погледу исхода актуелних сукоба и безбедности многих држава, па и војно и политички ‘неутралне’ Србије. То је, свакако био разлог да председник државе Александар Вучић, у својству “врховног команданта” сагледа ситуацију и ризике по земљу на чијем је челу. Закључак ‘процене’ је да смо, свакога дана, све ближе светском сукобу – највећем у историји, који ће однети више живота него Други светски рат, а мало је вероватно да ће нас заобићи. Упозоривши на велику опасност од употребе нуклеарног оружја, констатовао је да смо потпуно неспремни(!?), јер немамо довољно склоништа. По њему, на корак смо од катастрофе. Свака сличност са ‘прогнозом’ исхода борбе са ‘невидљивим непријатељем’ (KОВИД-19) – “Биће мало гробља да прими све нас” (март 2020.г.) је случајна.

Овог пута је изостало, раније више пута понављано: “Војска Србије спремна је да изврши сваки задатак”! “За нас је важно да смо једна од најбезбеднијих земаља на свету”!… Уместо навода разлога неспремности, током обраћања јавности Србије (19. новембра), чули смо извињење председника што надлежни нису на време тај посао почели да раде и обећање да ће се на томе радити вредно и марљиво. Дан после, након одржане седнице Савета за националну безбедност, председвајући (А. Вучић) је, на свом Инстанграм налогу, објавио да ће надлежни, дати све од себе да би се сачувала сигурност наших грађана и наше Србије. Остадосмо необавештени – ЗАШТО, до сада, нису дали све од себе? КО или ШТА их је спречавало да се баве пословима за које су плаћени? Не, председниче – не више тако! Нису грађанима, који би крвљу платили цену Ваше и неспремности Ваших изабраника, потребна извињења и обећања! Потребно им је образложење како су и зашто држава и друштво доспели у позицију неспособности за сопствену заштиту уколико их захвати ратни вихор. Како ће се, с киме и чиме сачувати национална и безбедност грађана који се налазе на деветом, од десет степеника до катастрофе? Каква је позиција ‘неутралне’ Србије у Европи која је сада преокупирана собом, у околностима непоштовања међународног права од стране великих сила и смањења утицаја УН? Да ли је најава тешких надолазећих околности резултат изостанка или неадекватне процене ризика од потенцијалне опасности и последица које могу да угрозе живот и здравље људи, животну средину и материјална и културна добра? Ко сноси одговорност за стање у ком смо?

Нису проблематична само склоништа. Проблематично је штошта – од неприлагођености постојећих стратешко-доктринарних документа актуелним геополитичким околностима и потенцијалним облицима угрожавања безбедности; неоспособљености грађана за ангажовање у ванредном и ратном стању; непостојања инструкција о поступању истих у тим околностима; неадекватне квантитативне и квалитативне попуне активног и резервног састава Војске Србије, јединица Цивилне заштите и других снага одбране; непоузданости система заштите и спасавања;…, до тога да, ни након пет година од опредељења да Србија своју одбрану заснива на концепту тоталне одбране, нису створени услови за интегрално ангажовање свих снага и субјеката одбране за време ванредног и ратног стања.

Зашто је запостављен систем одбране? Је ли и за то крива претходна власт? Протеклих, готово, 13 година владавине није било довољно да се надокнади пропуштено, исправи погрешно и учини више на делу него на речима, упркос сазнањима да глобални индекс мира опада из године у годину и да је Србија, од земаља у региону, најслабије рангирана?

Са ове временске дистанце, може се закључити – тежиште ангажовања ове и овакве власти довело је државу и друштво у стање зависности од туђих одлука, туђе воље. Вишегодишњи
‘надчовечански напори’ председника да одбрани Србију од “унутрашњих непријатеља” резултирали су неспособношћу и неспремношћу субјеката и снага одбране за (самосталну)

заштиту националних интереса од спољних непријатеља. За разлику од јасно одређених ‘домаћих издајника’, спољне непријатеље не именује, чак и када потпомажу “цепање” Рашке области и подржавају интеграцију тзв. Републике Косово у међународне организације и институције.

Извесно је да нам преостаје само нада да ће лидери великих сила изнаћи решење које усмерава свет ка мултиполарности, а не катастрофи. Не чекајући жељени исход, грађани морају да се уздају у сопствену способност да преживе и припреме да функционишу без државе дуже од пет, десет, …дана. Када престане опасност од ширења оружаних сукоба, треба размислити како и са киме градити просперитетну будућност.

Oznake: NATO, Rusija, Srbija