Прочитај ми чланакПочетком деведесетих на 31 факултету Универзитета у Београду одржане су седнице наставно- научних већа на којима су донете одлуке да се затражи оставка Слободана Милошевића. Тадашњи ректор је био задужен да то уради и он је то урадио. То је било другачије време кад се Универзитет колико-толико борио. Тешко је замислити да би данас иједан факултет могао да одржи седницу научно-наставног већа и затражи оставку Александра Вучића.
Део студената из Београда и Новог Сада организује блокаде зграда Ректората у оба града, као и више факултета. Они, између осталог, траже објављивање документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду и откривање одговорних за напад на студенте. Представник организације „СТАВ“ Бранислав Ђорђевић изјавио је да ће Филозофски факултет у Новом Саду бити блокиран све док се не испуне захтеви. Говорећи о учешћу студената у блокадама, Александар Вучић је рекао да је док је он био млад више волео да учи него да иде по демонстрацијама, наводећи да му се рад исплатио, да је успешно завршио факулет и нешто направио у својој земљи.
Сада су те „мрачне снаге“, дакако, „анархисти“ и „марксисти“ – то је у моди данас, у време нашег псеудо-либералног капитализма. Међутим, са заоштравањем метода борбе, требало би да се пооштре и захтеви. Е, сад: то је појава од раније позната. Шездесетих су то радили по Америци, а нарочито у Западном Берлину: усељавали се у празне зграде, правили тамо своје културне центре и остало и било је опште весеље док их пре или касније полиција није најурила уз примену средстава принуде. И садашње поступање надлежних органа Србије неодољиво подсећа на мутне године из времена Јосипа Броза. Чућете само бат чизама, видећете кроз прозор камион са спуштеном цирадом и то би било то.
Јер, кад младе људе, који никад нису били у сукобу са законом, ухапсе, држе у притвору 48 сати, не дозволе им ни телефонски позив ни адвоката, па ни њихови најближи не знају где су у околини која је за многе застрашујућа, зар то не подећа на неко време Крцуна и Ранковића? За рушење поретка, ускоро ће бити оптуживани људи који јавно мисле и говоре, пишу и састају се. То је потпуно слабоумна и параноидна фикција о томе да се студенти морају сматрати следбеницима режима. Зато никада нећемо чути неког политичара да апелује на студенте да се изборе за своја права. Студенти су увек ту када је држави потребно да се сакрије иза њих импутирајући им захтеве и идеје које нису иманентне младим, обесправљеним генерацијама, које су у ствари највеће жртве оних који се са „патриотским“ вокабуларом крију иза њих.
Редитељ Јанко Баљак оценио је да су студенти и Ректорат за власт и за Вучића далеко деликатнији него све остало.
– Коначно се дешава нешто после низа година успаваности Универзитета, једног мртвог мора. Морам да кажем, слике које сам искрено прижељкивао јер без младих и студената који желе да остану у овој земљи и који виде своју будућност, нема промена у нашем друштву – наводи Баљак.
Власт сада износи једну наивну теорију и као замера што протести нису студентски него су политички? „Политички“ је у тој примедби мишљење као тешка увреда. То, међутим, не може бити увреда: сваки излазак у јавни простор да се нешто захтева по дефиницији је политички. Сада млади људи држе час из грађанског достојанства. Они су на насиље одговорили протестом. Зато и власт схвата одакле долази опасност. Посеже за злоћудним претњама, показивањем слика и именовањем учесника протеста понаособ. Каква је то порука студентима? Живите у друштву где је сва моћ у рукама једне особе, мимо закона и институција.
Режимски медији се такмиче у дискредитовању студентских протеста и представљању њихових носилаца као бахатих младих особа које се вечито и без разлога буне. Пласира се теорија завере „мрачних снага“. Сетимо се чувене мере два пута по 100 евра за младе. Сви су причали да Вучић купује гласове младих, али можда су њихови родитељи сада подигли цену? У зениту једног ауторитарног режима, који систематски, и кроз медије и кроз институције, гуши сваки вид отпора, треба поздравити артикулацију оправданог студентског незадовољства.
Леп доказ да се могућа аутентична студентска енергија није изгубила негде у времену транзиције, и да није постала само један од сегмената свеукупно апатичног друштва.
