Прочитај ми чланакТрке паса су занимљива појава. Не због људи који френетично урлају навијајући за оно куче на које су положили опкладу, а још мање због паса, изнурених у узалудном, сизифовском надтрчавању. Не. Трке пасе су занимљиве због мамца.
Оног једног мамца, закаченог за некакву покретну направу која иде укруг трасом којом води трка, увек за пар корака бржи од најбржег пса. Тај мамац о ком машта сваки пас, тако укусан, тако жељен и тако проклето недостижан, он је срце трке. Због њега кучићи бесомучно јурцају, у њега гледају, њему се надају и у њега верују.
Тај лажни псећи мамац, који хипнотисане хртове стално води по истом кругу, с погледом који не лута ни лево ни десно, то је за нас људе плата од 500 евра. Већ годинама падамо на исти трик, сувише слаби да се одупремо нади да је мамац стваран, да је укусан и да је достижан.
Следеће године плата ће бити 500 евра. У децембру ће плата бити 500 евра. Наредне године просечна плата ће достићи 500 евра. У септембру ће прећи 500 евра.
Измара то стално надање човека, као што глупаво галопирање измара пса. Али ми и даље трчимо.
Сада смо међутим дотрчали. Плата је после четири године обећавања да „само што није“, достигла 500 евра. Односно још није, али сада стварно – само што није. И таман кад смо помислили да је то то, да смо завршили трку и да можемо мало да одморимо, мамац се померио.
„Плата ће до краја 2025. бити 900 евра“, обећао нам је ове суботе председник Александар Вучић. Обећао и поново покренуо јурњаву. Опет не гледамо ни лево ни десно, опет смо гладни, опет фокусирани и опет верујемо.
Јер, зар не би било дивно да имамо 900 евра?
Човек је биће које нечему мора да се нада. Нада се срцем, а мисли се главом. Кад не би било наде, остао би само хладан рацио. А са њим се тешко добијају избори у земљи у којој половина – доња половина, баш она половина која те на уморним леђима носи на Андрићев венац, зарађује не 500 него не зарађује ни 300 евра. У 2017. доњих 50 одсто грађана ове наше земље месечно није имало више од 28.272 динара прихода. Доњих 30 одсто је имало мање од 20.000. Од те 2017. до данас плате су порасле 17 одсто. Другачије речено, и даље је сваки други човек у Србији испод 300 евра. А ви му обећавате 900.
Да ли ће такав човек смоћи снаге и имати воље да размисли о томе? Да ли ће икада погледати бројке. Да ли ће рећи – па то је немогуће.
Јер – то је немогуће. Хајмо рећи да је плата данас 500 евра. Да би до краја 2025. стигла на 900 морала би да шест година заредом расте више од 10 одсто годишње. Одакле? Ево оптимистички, ако плате буду пратиле привреду, а привреда буде расла четири одсто годишње и још ако буде два одсто инфлације, а курс се ни за педаљ не помери, то је плата од 700 евра. Чак и да се снажно повећа продуктивност, па уз то да недостатак радника због одласка свих младих на Запад натера фирме да плате дижу изнад те исте повећане продуктивности, 900 евра би био спектакуларан резултат. То је раст плата скоро дупло више од очекиваног раста БДП-а.
Да. Можда није немогуће. Можда БДП буде већи. Можда продуктивност стварно експлодира. Можда и најбољи остану у Србији. Можда држава постане ефикасна. Можда нестане корупције. Можда се опорави ЕУ. Србија постане извозник, економија знања, иноватор. Можда. Да, било би то спектакуларно.
Надајмо се.
