Поједини трговци толико су волели свој народ да су му по смрти остављали огромна имања: Сава Текелија, Илија Милосављевић Коларац, Ђока Влајковић, Сима Андрејевић Игум ...

1. Први наш доктор права… Сава Текелија

Србин из Арада је сав свој новац и имање оставио Задужбини Текелијанум за образовање младих сународника.

Сава Текелија је рођен 1761. у Араду, у то време у Аустроугарској, а данас у Румунији, у чувеној војничкој и племићкој породици Поповић. Гимназију је учио у Будиму, а студирао у Бечу и Пешти, где је са 25 година постао први Србин доктор права.

Рад у управи

Каријеру је почео у државној управи и брзо се афирмисао као један од најистакнутијих политичких вођа Срба. Био је и успешан пословни човек, умножавао је свој иметак и додавао нове поседе породичним спахилуцима, који су били саставни део његове племићке титуле. Као присталица Доситеја Обрадовића, с којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу.

Умро је 1842. године у Пешти. Гроб му се налази у Цркви Светог Николе у Араду, коју је подигао његов прадеда.

Оставши без наследника, Текелија је пред крај живота одлучио да у Пешти оснује Задужбину Текелијанум, желећи да створи центар српског културног живота. Највећи део богатства хтео је да усмери на школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештенички позив и за високошколске студије уопште. На тај начин хтео је да створи и унапреди интелектуални сталеж свога народа.

Године 1838. Матици српској у Пешти поклонио је кућу да у њој отвори ђачки дом. У фонд своје задужбине унеће касније још и 150.000 форинти готовине, девет кућа у Араду, још једну зграду у Пешти, те 28 јутара земље. Осим овог, набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Поклонио јој је и своју личну библиотеку, тако да је Библиотека Матице српске постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека код Срба.

Обнова задужбине

Од 1838. до 1914. године Текелијанум је одшколовао 346 питомаца. За српски народ то је био импозантан број интелектуалаца, који су много допринели култури свога народа. Између два светска рата, економске кризе и инфлација умањиле су вредност имовине Задужбине, па је и број питомаца био мањи.

Године 1952. зграда је национализована, Задужбина је привремено престала да постоји. У наше дане, 1996. године, мађарска државна власт донела је одлуку да у процесу денационализације врати половину зграде Будимској епархији Српске православне цркве. Тај гест добре воље омогућио је обнову Задужбине Саве Текелије и дао наду да ће се Текелијанум у догледно време вратити својој племенитој улози једног од значајних духовних средишта српског народа.

2. Илија Милосављевић Коларац

Новац од трговине улагао је у књиге, за сваку је давао по 100 дуката, а захваљујућињему, први пут је на српски преведен „Гроф Монте Кристо“

Илија Милосављевић рођен је на самом почетку 19. века, 1800. у селу Колари поред Смедерева. Као дечак, шегртује у више трговинских радњи, али најдуже остаје код Милутина Радовановића, тада најпознатијег београдског трговца. Пошто се 1827. оженио његовом ћерком, отворио је на Дорћолу своју радњу. Вредно ради и ускоро купује кућу на данашњем Студентском тргу.

Сукоби с кнезом

Због сукоба с кнезом Милошем, који му је запленио кућу са дућаном, прелази у Панчево и почиње из почетка. Тргује свињама и житом и ускоро постаје чувен дуж Дунава и Саве, којима плове бродови с његовим теретом. Иако није имао деце, брзо је постао свестан важности образовања младих нараштаја. Зато Коларац почиње да потпомаже издавање књига. Захваљујући њему, први пут на српски језик преведен је роман „Гроф Монте Кристо“.

Кад му 1855. године жена умре, враћа се у Београду, где је наставио да се бави трговином. Трговао је сољу, набављао држави шалитру, која је била неопходан састојак за прављење барута, а улагао је и у неке руднике. И даље помаже књижевнике: од 1861. сваке године је давао по 100 дуката за штампање књига које је бирао одбор састављен од најугледнијих интелектуалаца.

Године 1877. године сачинио је тестамент, у ком, између осталог, стоји: „Све своје имање завештавам на корист мога народа“, али је те године оптужен за велеиздају и упућен на преки војни суд!

Имао је 78 година кад је спроведен у пожаревачку казнионицу. Помилован је неколико месеци касније, али је из затвора изашао сломљен. Умро је у октобру 1878. у својој кући на Позоришном тргу у Београду.

Тестамент

Тестаментом је оставио 10.000 дуката постојећем фонду за издавање књига, али не само Срба „из данашње кнежевине него добра књижевна дела Срба из свију предела српских, но и то само дела писана ћирилицом“. Остатак имовине наменио је подизању српског универзитета. Замислио га је као установу „која би држала средину између државних и народних универзитета“. С првима би имали сличности уређење, систематска предавања, нарочити курсеви за вежбање, полагање испита и издавање диплома и уверења, а с оним другима, што би предавања и курсеви били подешени за ширу публику.

Током времена и ратова на простору Србије и Задужбина Илије Коларца и њени фондови трпели су разне утицаје, рушења, експропријацију. Ипак, 1. априла 1992. године враћен јој је положај задужбине. Деловање Задужбине Илије М. Коларца, то јест Коларчевог народног универзитета у Васиној улици у Београду, траје већ више од 125 година.

3. Презиме узео по брату… Сима Игуманов

Вешт трговац који се обогатио продајом бурмута, дувана и пијавица после смрти сина Манојла је „усинио сву омладину свог краја“.

Сима Андрејевић Игуманов рођен је у Призрену 1804. године, баш кад је Карађорђе дигао Србе на устанак. Његов отац Андреј, врло богат човек и велики патриота, набављајући оружје за устанике материјално је сасвим пропао, оставивши четири сина без ичега.

Способан

Најмлађи, Сима одрастао је у манастиру Свети Марко код Призрена, где је његов најстарији брат Аксентије, који се још као врло млад замонашио, био игуман. Сима је у манастиру научио да чита и пише, а пошто су га по брату већ звали „Сима Игуманов“, и званично је узео то презиме. Читав живот остаће везан за манастир Светог Марка, и помагаће га, а у тестаменту је оставио налог да буде сахрањен крај цркве.

Сима је учио занат у призренској фабрици бурмута, дувана који се шмркао, и врло брзо је постао ортак власника. Кад Турци ову фабрику сруше, одлази у Македонију, где од тамошњег паше узима у закуп баре и језера код Битоља да би отпочео трговину пијавицама. Скупљао их је и превозио до Београда, где их је преузимао неки Француз и дистрибуирао по читавој Европи. Обогатио се прерадом дувана и трговином њиме, прво у Цариграду, а затим и у Русији, у Одеси и Кијеву, па у Београду. Умро је 1883. године.

Живећи аскетски и сав предан Богу, даривао је цркве, манастире, сиротишта, школе, домове ученика, певачка друштва, али помагао и болесне и немоћне, стипендирао ученике. У тузи за сином Манојлом, који је умро 1865. године, Сима Игуманов је „усинио сву омладину свог краја“. Основао је задужбину и завештао јој сва добра која је дугогодишњим радом и штедњом створио. Тако ће Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца постати једна од најплодоноснијих установа те врсте у српском народу. Тестаментом је одредио да Задужбином увек управља патријарх СПЦ. Године 1871. основао је и Православну српску богословију у Призрену, а мало се зна да је овде одшколовано више учитеља него свештеника.

Нови живот фонда

Задужбина је имала седиште у Београду, одакле је њен одбор преко Министарства иностраних дела финансирао целокупну културно-просветну акцију у Старој Србији и Македонији – од школовања кадрова у Београду до плата за учитеље, подизања и одржавања школа и стипендирања ђака. У тренутку стварања Задужбине њена средства износила су шест милиона динара. Заслугом патријарха Павла Задужбина је 1991. године обновила рад, што је подразумевало и враћање палате на Теразијама изграђене 1938. године.

Игуманов је тестаментом одредио да Задужбином увек управља патријарх СПЦ. Године 1871. основао је и Православну српску богословију у Призрену, а мало се зна да је овде одшколовано више учитеља него свештеника

4. Ђока Влајковић

Официр руске и српске војске од пензија је стекао имање вредно пет милиона динара и оставио га „на просветне сврхе“

Не зна се ни место (негде у Војводини или Београд), ни тачан датум рођења (година је 1831) Ђоке Влајковића. Рано остаје без оца, већ 1839, а мајка му умире кад је имао четрнаест година. Тада ступа у српску војску, која га шаље у војну школу у Русији. Две године касније он је већ потпоручник – али у аустријској армији!

Освета Косова

За време мађарске буне 1848. придружује се српском добровољачком одреду. Одликован је за храброст показану у одбрани Србобрана. Имао је 17 година.

Одлази у Русију, да војује у Кримском рату. Тамо је тешко рањен, па се у Србију враћа као пензионисани капетан руске царске војске, без ноге.

Заокупљен идејом ослобађања српског народа од Турака, он путује по Србији и Црној Гори и пропагира „освету Косова“, а кад 1875. године избије устанак Невесињска пушка, Ђока Влајковић, уз сагласност владе у Београду, организује добровољце и помоћ устанку Срба у Босни.

Иако нема ногу и користи штулу, у првом рату с Турцима има чин мајора и ослобађа Подриње. Тада му шабачки Цицварићи посвећују своју чувену песму „Капетан Ђока путује, путује/ Капетан Ðока путује сад/ Он иде у Турску…“, која се сачувала и до наших дана.У Другом српско-турском рату (1878) поново организује добровољце и учествује у борбама на југу Србије. Добија чин пуковника, а по завршетку рата враћа се у Београд.

Ђока Влајковић, пешадијски пуковник српске и руске војске у пензији, умире 17. августа 1883. године у Београду, где је и сахрањен уз све војне почасти.

Образовање

И поред бурног живота, био је умерен, мудар и економичан домаћин; од две пензије, руске и српске, стекао је за оно време лепо имање. Цео свој иметак, плацеве на данашњем Тргу Николе Пашића и на Врачару, процењен између два светска рата на пет милиона динара, тестаментом је оставио „на просветне сврхе“.

Задужбина Ђоке Влајковића помаже опште потребе Универзитета у Београду у области образовања и науке. Обновила је рад 1995. године, решењем републичког Министарства културе, а општина Стари град 2000. године пренела је право управљања и коришћења станова и пословног простора на Задужбину.

Влајковићев син умро је убрзо после оца, а супруга Александра и ћерка Марија, удовица с болесном ћерком, због невештог управљања делом имања које је њима остало почетком 20. века остале су без икаквих средстава за живот. Умрле су 1910. и 1911. године. Обе су сахрањене о трошку Министарства просвете, које је управљало Задужбином. Унука Ђоке Влајковића, Маријина кћерка, остала је без родбине и средстава за живот, али даљег помена ње у архивама нема.

Пожртвован

Ђока Влајковић је са само 14 година отишао у војску, а са 16 је већ био потпоручник. У Кримском рату је изгубио ногу, али га то није спречило да се бори у српско-турским ратовима и као мајор ослободи Подриње

5. Никола Спасић

Трговац је основао Ђачко склониште, а од његовог новца направљене су болнице у Београду, Куманову и Крупњу

Никола Спасић је рођен 2. новембра 1838. године у Београду, као најстарије дете познатог, али сиромашног трговца. Изучио је опанчарски занат и у београдској Васиној улици отворио кожарску радњу, у којој је продавао опанке, одређујући им цену тако да је на њима остваривао малу зараду – тек један грош по пару, па је врло брзо почео да продаје и више стотина пари опанака дневно.

Добри принципи

Исти принцип: до великог промета повољном ценом, применио је и доцније у трговини платном. Био је потпуно предан раду и кући, иако ни у једном од три брака није имао деце. У кафане није залазио, а ретко кад ишао је у шетње с пословним пријатељима. У његовој кући се живело скромно, а у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и мудрог човека. За живота је био председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке.

Деведесетих година 19. века, кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије. Друга донација Николе Спасића било је Ðачко склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима. Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца.

Сматрајући да је зарадио довољно, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да ради за опште добро. Ратне 1912. године закупио је зграду Управе монопола и ту основао и потпуно опремио помоћну болницу. Из Немачке је довео лекара, док се храна за пацијенте припремала у његовој кући. Након завршетка Првог балканског рата, Спасић је све што је било у овој болници поклонио Црвеном крсту. А у време Првог светског рата, за помоћ инвалидима поклонио је имање на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића.

Смрт на Крфу

Никола Спасић умро је на Крфу 28. новембра 1916. године. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину.
Новцем који је оставио тестаментом изграђене су Градска болница, данас КБЦ „Звездара“ у Београду, болнице у Куманову и Крупњу и Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу. У овом дому после рата је било сиротиште, а данас је Геронтолошки центар.

Средином прошлог века имовина Задужбине национализована је. Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи.

Тестамент

Спасић је тестаментом највећи део новца завештао народу, а својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи

6. Милан Кујунџић Абердар

Доктор филозофских наука део живота је провео као војник, а део као политичар. Као министар знатно је унапредио школство

Милан Кујунџић Абердар је један од првих српских филозофа, а био је и врло свестран интелектуалац, политичар и државни службеник. Рођен је 1842. у Београду у бројној, имућној и образованој грађанској породици.

Правни одсек

У родном граду се уписује на правни одсек београдског Лицеја. Турско бомбардовање Београда 1862. године, после чувеног догађаја на Чукур чесми, прекида његове студије. Он постаје десетар у српској коњици, а по одласку Турака, захваљујући стипендији коју је влада додељивала омладини за студије на страни, прву годину студија филозофских наука завршио је у Бечу, другу у Минхену, трећу у Паризу, да би дипломирао на Оксфордском универзитету. У Србију се враћа 1865. с дипломом и знањем неколико светских језика.

Одмах добија државну службу у у Министарству просвете, а већ следеће, 1866. године, преузима катедру филозофије на Великој школи. Поред професорског позива, активно се укључио и у политику, због које већ 1867. остаје без посла. У то време постаје познат и као песник: објављује неколико књига, а изузев неколико љубавних и винских песама, сва му је поезија родољубива.

На катедру за филозофију Велике школе враћа се 1873, а већ следеће године постаје и први секретар Народне скупштине Србије. Ратне 1876-1877. године проводи активно у војсци као командант батерије. У Управу Српске краљевске академије улази 1878, а њен редовни члан постаје 1886. Био је потпредседник Народне скупштине 1881-1882. године, а одмах затим именован је за посланика Краљевине Србије у Риму. По повратку из Италије након три године, постаје министар просвете. На овом положају, 1886. и 1887. године, био је врло активан.

Предшколски рад с децом

Увео је предшколски рад с децом, основао девојачке школе и девојачке радне школе, подигао је ранг гимназије на осам разреда, а Богословију на ранг више школе и учествовао у доношењу Закона о Српској краљевској академији. Спадао је у ред бољих говорника код Срба. Због болести је рано пензионисан, а умро је 14. новембра 1893. Две године пре смрти, тестаментом је Српској краљевској академији завештао летњиковац Звезда на Топчидеру и 1.500 дуката за његову оправку и одржавање.

После смрти су, међутим, његови сродници, у намери да оспоре тестамент, покренули судски спор, који се развлачио деценијама, па је Задужбина Милана Кујунџића Абердара, формирана од новца добијеног продајом плаца и летњиковца, отпочела рад тек 1931. године. Од 1931. до 1940. Српска краљевска академија је додељивала годишњу награду из овог фонда за научно дело, а такође је из средстава Задужбине помагано при издавању 117 књига библиотеке Посебна издања.

Родбина

Две године пре смрти, Абердар је тестаментом Српској краљевској академији завештао летњиковац Звезда на Топчидеру и суму од 1.500 дуката за његову оправку и одржавање. После смрти су, међутим, његови сродници, у намери да оспоре тестамент, покренули судски спор, који се развлачио деценијама, па је Задужбина Милана Кујунџића Абердара, формирана од новца добијеног продајом плаца и летњиковца, отпочела рад тек 1931. године

7. Лука Ћеловић

Требињац је имао само два или четири разреда основне школе, али је ценио знање, па је све своје имање оставио универзитету

Лука Ћеловић родио се у засеоку Придворци код Требиња 1854. године. Још као дечака родитељи су га послали да служи у трговини, прво у Бањалуку, па у Брчко. Не зна се да ли је за живота завршио два или четири разреда основне школе.

Долазак у Београд

У Београд је дошао као осамнаестогодишњак, без игде ичега. Радио је као шегрт у једној галантеријској радњи, а по избијању устанка Невесињска пушка вратио се у Херцеговину, где је као добровољац лакше рањен у ногу. Заједно с добровољцима из Херцеговине је учествовао у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године. По завршетку рата Лука почиње самостални посао. Његови земљаци, познати београдски трговци Паранос и Крсмановић, помажу му при отварању радње. Трговао је домаћим производима, житом, шљивама, осталом храном… Напорним радом, штедљивошћу, одлучношћу, бистрином, проширује посао и постаје угледни трговац. Оснива 1882. Београдску задругу и до краја живота њоме управља, створивши од ње врло јаку финансијску институцију која се бавила кредитирањем и осигурањем.

Од 1912. године Лука Ћеловић је члан управног одбора Народне банке Кнежевине Србије. Нарочито се мора истаћи његов пожртвовани рад на спасавању имовине Народне банке за време Првог светског рата: Ћеловић прати новац Народне банке до Солуна а потом га, лађом, преноси у Марсеј.

У Марсеју Народна банка притиче у помоћ избеглицама, а Ћеловић је за то време њен дежурни члан. Мада самоук, Ћеловић је ценио знање, школу и науку. После Првог светског рата издвајао је новац за Светосавске награде из техничких наука, а касније и из других области које су се проучавале на Београдском универзитету. Овај Требињац је 1927. основао фонд у корист Академског певачког друштва Обилић, а помагао је и младићима који су из родне Херцеговине долазили у Београд да покрену неки посао. Издашне суме новца одвајао је за домове слепих у Земуну и Инђији, као и за заштиту слепих девојака у Београду.

Наследство

Све своје имање – бројне палате са становима и локалима у Београду – оставио је Београдском универзитету. Сав приход од ових имања управник Ћеловићеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој своти је реч говори податак да је плата министара у то време била 5.000 динара. Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара. Умро је 1929. у својој кући у Улици Краљевића Марка 1, а сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет – према тестаменту, једини покојников наследник.

Велики приходи

Сав приход од ових имања управник Ћеловићеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој своти је реч говори податак да је плата министара у то време износила 5.000 динара. Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара.

Извор: Курир

Ознаке: Срби, Србија, Србија 19 века, српска историја, српски добротвори, српски трговци