Pročitaj mi članak13 činjenica zbog kojih je 29. novembar 1943. i zločinačko zasedanje avnoj-a najveća nesreća i katastrofa srpskog naroda zbog koje se i danas ovako zlopatimo
Тешко је у историји наћи један овако кључан догађај који толико деценија касније оставља катастрофалне последице по неки народ.
Практично све несреће и аномалије са којима се данас као српски народ суочавамо, потичу од одлука које су донете на данашњи дан 1943. године, на Другом заседању АВНОЈ-а, под председништвом југословенског комунистичког диктатора Хрвата Јосипа Броза Тита.
Заправо, суштина наше данашње српске несреће почива у одлукама донетим овог дана 1943. године, док је домет те наше несреће чињеница што су такве одлуке, које је тада донела једна тоталитарна партија и њен диктатор без питања народа, добиле снагу међународног права и међудржавних односа.
1) НА ДАНАШЊИ ДАН ЈЕ СТВОРЕНА ДРЖАВА У КОЈОЈ ЖИВИМО.
Иако се у Републици Србији прославља дан њене државности сваког 15. фебруара као сећање на Карађорђев сретењски устанак у Орашцу 1804. године, као и први српски устав из 1835. године, то заправо није њен празник. То је празник државе која је поништена и уништена на данашњи дан 1943. године и која је стрељана са Дражом Михаиловићем, а то је била наша Краљевина, никако Титова Република.
Према томе, на данашњи дан је створена и држава у којој живимо Република Србија (као и Република Црна Гора, Македонија итд.) и њени оснивачи и утемељивачи нису Властимировићи или Војислављевићи или Свети Симеон Немања и светородни Немањићи, већ је то непријатељски аустроугарски војник са Цера и Колубаре Јосип Броз Тито. Он је творац ове данашње Републике, а остали набројани су стварали и, са Петровић-Његошима, Карађорђем и Милошем, обнављали укинуту Краљевину, која данас не постоји.
2) НА ЗЛОЧИНАЧКОМ ЗАСЕДАЊУ АВНОЈ-А У ЈАЈЦУ 1943. ГОДИНЕ СРПСКИ НАРОД ЈЕ КАЖЊЕН И ПОДЕЉЕН У ГРАНИЦЕ КОЈЕ НАС И ДАНАС ДЕЛЕ ДОК СУ ОД СРБА ИЗМИШЉЕНИ ДРУГИ НАРОДИ.
Многи људи данас не увиђају погубност и општи антисрпски карактер одлука које су тада донете. То се пре свега односи на границе данашње Србије и осталих српских територија које су тада одређене, а данас су оне међународне.
Приликом цртања тих авнојевских граница паралелно се примењивало час историјско, а час етничко право—увек оно које је на штету Срба.
И читаво заседање АВНОЈ-а је конципирано по принципу наношења што веће штете српском народу и кажњавању Срба као јединог историјског народа због свог Светосавља, Косовског завета и великосрпског домаћинског капитализма, којим су се ослободили од Турака и победили у Првом светском рату.
3) ОДВАЈАЊЕ МЕТОХИЈЕ И КОСОВА И ИЗМИШЉАЊЕ ПОКРАЈИНЕ ПУТЕМ КОЈЕ НАМ И ДАНАС ОТИМАЈУ КОСМЕТ
Да се приликом исцртавања данашњих авнојевских граница примењивало примењивало час историјско, а час етничко право—увек оно које је на штету Срба, довољно показује пример Косова и Метохије.
Како би се Срби што више казнили, 532 хиљада Албанаца, (који су 1948. године чинили тек 8.15% становника ове данашње окрњене авнојевске Србије) добило је на АВНОЈ-у етничку аутономију са елементима државности (законодавном, извршном и судском влашћу) и то на најсветијем парчету српске територије и месту где се налази седиште СПЦ Пећка Патријаршија.
Не треба помињати декрет о забрани повратка српских избеглица протераних током рата са Косова и Метохије из 6. марта 1945. и одузимање њихове и Црквене имовине.
У исто време се радило на прихватању избеглица из Енвер Хоџине Албаније, који су масовно прелазили границу док су их комунистичке власти насељавали на територију новоуспостављене САП Косово и то на имања протераних Срба или имања отетих од СПЦ.
Са друге стране, проценат од 8% Албанаца у осакаћеној СР Србији је био идентичан проценту Турака у новоствореној СР Македонији, који такође нису добили никакву аутономију. Самих Албанаца је у новоизмишљеној СР Македонији било чак 17%, па опет, за разлику од оних у СР Србији ништа нису добили.
4) НЕДАВАЊЕ АУТОНОМИЈЕ СРБИМА У СР ХРВАТСКОЈ
Исте те 1948. године на територији новоформиране СР Хрватске је било 543 хиљада Срба, што је тада било 14.5% становништва и они никакву аутономију нису добили (иако су је Албанци на КиМ са 8.15% добили), упркос масовном учешћу у снагама НОВЈ и отвореном геноциду који су преживели.
5) СТВАРАЊЕ И ОБНАВЉАЊЕ АНТИСРПСКОГ ПРОЈЕКТА СР ЦРНЕ ГОРЕ
На заседању АВНОЈ-а је такође од дела српске етничке територије формирана нова република СР Црна Гора, иако је њено становништво 1918. године на најслободнијим икада одржаним изборима гласало директно за присаједињење Србији, утопивши некадашњу Црну Гору у државу Србију.
У исто време од јужне и Старе Србије, ослобођене 1912. године, ствара се већ поменута СР Македонија и тиме започиње и пројекат формирања посебних нација и идентитета од српског становништва на том подручју.
Тврдња комуниста код стварања СР Црне Горе је била, да је АВНОЈ заправо само „обнова“ државе која је постојала раније. Постојала је на пример и Дубровачка република и то много дуже од Црне Горе и она, гле „чуда“, никада није формирана, већ је утопљена у границе велике Хрватске, које су додељене Хрватима упркос почињеном геноциду, масовном учешћу у Хитлеровом поретку и минималном учешћу у НОВЈ-у.
6) ИЗМИШЉАЊЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ КОЈА И ДАНАС СЛУЖИ ЗА РАСПАРЧАВАЊЕ СРБИЈЕ
На заседању АВНОЈ-а створена је и злочиначка лудачка кошуља звана Војвођанска аутономија, која нажалост постоји и данас, иако у целој Европи не постоји ништа слично њој.
Не треба заборавити и отимање читаве Барање и западног Срема од СР Србије и „САП Војводине“ и њихово арбитрерно припајање великој СР Хрватској, без икаквог историјског или етничког основа и упркос спроведеном геноциду над Србима на том подручју. Подсетимо, читава Барања (са Бачком и Банатом) и Срем су се ујединили са Краљевином Србијом у Новом Саду 25. новембра 1918. године, осносно 24. новембра 1918. године.
7) ЗАБРАНА СРБИМА У ДАНАШЊОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ДА ДОБИЈУ АУТОНОМИЈУ ИЛИ ДА СЕ УЈЕДИНЕ СА МАТИЦОМ
Врхунац зла Титовог АВНОЈ-а био је у стварању СР Босне и Херцеговине. Срба је на том подручју, након геноцида НДХ и кампање масовне колонизације у Војводину било МИЛИОН И СТО ТРИДЕСЕТ ШЕСТ ХИЉАДА и чинили су 44.29% становништва те републике, и као такви су представљали њену релативну већину, но њима није признато никакво право на самоопредељење.
Јосипу Брозу и делегатима АВНОЈ-а је било битније да задовоље 788 хиљада етнички неопредељених Муслимана, који су чинили 30.73% становништва те републике. Не треба подсећати да су и босански муслимани у већини учествовали у геноциду над Србима и масовно током рата сарађивали са окупатором, док су са друге стране, имали (уз тзв. Македонце) убедљиво најмањи проценат учешћа и веома скроман допринос снагама НОВЈ-а—свега 2,5% Муслимана (и тзв. Македонаца) је учествовало у снагама НОВЈ-а.
Упркос томе, приликом стварања СР БиХ, није поштована жеља Срба из БиХ да она буде припојена Србији, макар као аутономна покрајина, и макар у оним деловима у којима су већина, иако их је било више него новоизмишљених тзв. Македонаца у СР Македонији, којих је тада било 789 хиљада.
8 ) ИЗМИШЉАЊЕ МАКЕДОНСКЕ НАЦИЈЕ ОД СРБА И СВОЂЕЊЕ СРБИЈЕ НА ЊЕНЕ ПРЕТКУМАНОВСКЕ ГРАНИЦЕ
На заседању АВНОЈ-а у Јајцу је ударен темељ стварања македонске нације и њеног издвајања из Србије. То је настављено на разбојничком АСНОМ-у, 2. августа 1944. године, одржаном у српском манастиру Светог Прохора Пчињског. Тада је од Вардарске Србије формирана Титова социјалистичка „република Македонија“, затим је Македонизирани Србин Благоје Љамевић (Блаже Конески) 21. маја 1945. године измислио „македонски језик“, онда су комунисти 8. августа 1945. године донели уредбу „Начелно напатствије за личните имена“ којом је Титова комунистичка милиција насилно Србима променила презимена са српског „-ић“ на оно што је комунистима личило на „македонски“ попут презимена која се завршавају на: „-ски“, „-ска“, „-ов“, „-ова“, „-ев“, „-ева“. Убрзо је на ред дошло и питање протеривања СПЦ из јужне тј. Вардарске Србије и формирање Титове МПЦ, како би се заокружио новонастали идентитет Титових Македонаца.
9) КАЗНА СРБИМА НА АВНОЈ-У ЈЕ ГОРА ОД ОНЕ КОЈИМ СУ КАЖЊЕНИ НАРОДИ И ДРЖАВЕ ЗБОГ ГЕНОЦИДА И КАПТУЛАЦИЈЕ У СВЕТСКИМ РАТОВИМА
И тако је приликом цртања граница авнојевске преткумановске Србије (у којој и данас живимо) преко 40% Срба остављено ван Србије, и као такви представљамо јединствен пример у Европи (Мађара је остало 20% изван Мађарске након Трианонског споразума из 1920. године).
То се није догодило чак ни народима чије су границе одређене након пораза у светским ратовима и учешћа у геноцидима након којих су били кажњавани губитком својих територија.
10) НА ЗАСЕДАЊУ АВНОЈ-А ЈЕ БИЛО НАЈМАЊЕ ДЕЛЕГАТА КОЈИ СУ СЕ ИЗЈАШЊАВАЛИ КАО СРБИ И СРБИЈУ И СРПСКЕ КОМУНИСТЕ НИЈЕ ИМАО КО ДА ПРЕДСТАВЉА
Не треба заборавити и да је на истом том Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године било најмање делегата етничких Срба, а њиховим интересима се жестоко манипулисало.
Наиме, други народи (највише Хрвати, Словенци и Албанци) имали су своја Титова „антифашистичка већа“ који су били на заседању у Јајцу, док са друге стране, лично Тито није дозволио Србима да формирају такво „веће“ и добију кудикамо некакво комунистичко представништво.
Србима је основано „антифашистичко веће“ тек годину дана касније у Београду, када партизане и Тита на власт у Београду доводи Стаљинова Црвена армија и кад су већ увелико донете одлуке које се тичу њих.
Уместо таквог „већа“ (какво су имали сви остали тзв. народи осим Срба) Србе су на поменутом заседању представљали чланови Титовог штаба и комунистички функционери које је изабрао лично Хрват Тито.
Зато се и не треба чудити како је тако лако донета одлука да скоро половина Срба остане изван СР Србије или да се на Србију накаче некакве аутономије и од Срба стварају нови регионални идентитети и како се нико није бунио против тога.
11) АНТИСРПСКЕ ПРИНЦИПЕ АВНОЈ-А 90-ИХ ГОДИНА УСВОЈИО ЈЕ КОЛЕКТИВНИ ЗАПАД И ИСТУ ФОРМУЛУ СПРОВОДИ И ДАНАС
Први пут су одлуке АВНОЈ-а одредиле да само Срби свуда, у свим републикама и покрајинама, осим у тзв. „ужој Србији“ постану национална мањина и да се над њима, уз терор и насиље спроводе идеје стварања нових идентитета попут македонског, црногорског, муслиманског, војвођанског, хрватског, словеначког итд.
На тај начин се стигло до формуле, која и данас прогања српски народ изван Републике Србије, да се свако и најмање помињање права на самоопредељење Срба или захтеви да се дефинишу права Срба изван Србије, означавају као „великосрпски национализам“ или „српска агресија“ или „мешање у надлежности других република“ односно данашњих међународно признатих држава. Све то своје исходиште има на Другом заседању АВНОЈ-а одржаном на данашњи дан 1943. године.
12) АВНОЈ НИЈЕ НИКАКВА ДЕМОКРАТСКА И ЛЕГИТИМНА СКУПШТИНА ИЗА КОЈЕ ЈЕ СТАЈАЛА ВОЉА НАРОДА
У складу са тоталитарним принципима функционисања југословенске комунистичке партије и њеног руководиоца диктатора Тита, и сам карактер овог заседања АВНОЈ-а показује принципе тешке импровизације и аматеризма.
Рецимо, Тито је у једном ауторском тексту 1944. године саопштио да је на заседању било 240 комунистичких партијских делегата из свих крајева Југославије. Историјске чињенице, према записнику, говоре да је то била превара јавности, коју је објавила и светска штампа. На седници су била 142 делегата, од 303 колико их је било изабрано за заседање, дакле за одлучивање на АВНОЈ-у чак ни по правилима КПЈ није постојао кворум. Да би се то некако превазишло, одлучено је да се делегати из Македоније, њих 42, и из тзв. Санџака 11, који нису стигли на заседање, тек тако „прогласе присутним“, како би се створила већина, што је незабележена аномалија. Непостојећи и имагинарни делегати су омогућили некакво гласање. То чак ни Лењин, Стаљин, Мао, Пол Пот или Ким Ил-сунг нису имали кад су стварали своје комунистичке диктатуре.
Или на пример, како би Титови комунисти обманули јавност да су Срби били адекватно представљени на АВНОЈ-у, председавајући заседања др Иван Рибар регистрован је као Србин, иако је на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу био регистрован као Хрват.
Или да ниједна одлука на АВНОЈ-у није донета самим чином гласања делегата и бројањем гласова. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи, мало је рећи комичан, принцип: „Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо одлуку једнодушно прихватили“. И козачке скуштине су имале већи легитимитет од АВНОЈ-а.
Или да је један од делегата био и на пр. Сулејман Филиповић, пуковник Домобранства Независне Државе Хрватске, који је Титовом партизанском покрету пришао само месец дана пре овог заседања.
Варош Јајце се тог 29. новембра 1943. године, налазило у срцу Павелићеве Независне државе Хрватске и приметићете да хрватске усташе никада ниједан покушај нису извеле да спрече рад ове неизабране и недемократске тзв. скупштине или да покрену неку офанзиву према Титовим територијама у Бихаћу или Јајцу. Исто тако, никада нећете пронаћи ниједну офанзиву Титових партизана према западу, на Загреб или Јасеновац. Партизанима је само у глави био Београд, отимање власти и све њихове акције иду из западне Босне ка истоку, тј. ка Шумадији и Београду.
13) ФОРМАЛНО УКИДАЊЕ КАРАЂОРЂЕВЕ И МИЛОШЕВЕ СРБИЈЕ
Такође, на Трећем заседању АВНОЈ-а 1945. године, одржаном исто тако 29. новембра, Уставотворна скупштина, изабрана на најнедемократскијим и насиљем прожетим изборима, је декларацијом прогласила нову државу Федеративну Народну Републику Југославију (ФНРЈ), укинула српску монархију и чланове династије Карађорђевић прогласила за непријатеље и лишила свих права и фактички успоставила диктатуру једне партије и једног човека.
Е па Срби, срећан вам АВНОЈ и дан комунистичке републике Србије! И срећан овај празник свима који још увек славе свој нестанак и оплакују Титово време у коме се „боље живело“. Сад бар знајте шта прослављате!
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 6, 2022
