Прочитај ми чланак

12 ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ ВАСОЈЕВИЋА: Они су имали петљу да се супротставе Титу!

0

Борећи се против шиптарског сепаратизма на Космету, Брозовог самовлашћа и Устава из 1974. године којим је практично почело разбијање СФРЈ, група интелектуалаца је у Бару одржала свој 5. конгрес КПЈ који их је много скупо коштао – њих тридесетдвојица осуђени су на укупно 196 година робије! Из књиге „Робијаш“ Миљана Бабовића, преносимо најзанимљивије дјелове

Прохладни осмијех мајског дана. У кући сви спавају. Десетак милиционера опкољава кућу. Предводи их Суљо Налбани. Када је блокада готова, Суљо прилази улазним вратима и почиње да лупа и рукама и ногама.

foto: iz zemlje i sveta

 

Настоји да бука буде што већа како би ублажио сопствену сумњу у могући отпор и да истовремено покаже ономе унутра да се са њиме није шалити.

-Милиција, отварај!

Окренух кључ и суочих се са револвером упереним у груди.

-Шта значи ово? – упитах.

-Ми нијесмо Ранковићева Удба. Ми долазимо с разлогом и доказима.

Тројица улетјеше унутра.

-Бабовићу, све знамо! Знамо да је непријатељски материјал код тебе. Покажи гдје је то мјесто да снимимо, да не бисмо претурали по кући.

Видим да све знају, али, ипак, кажем:

-Ово је нека забуна, не знам о чему се ради, а ви провјерите.

Претресоше цијелу кућу, али не нађоше ништа.

Већ се раздањивало. Поведоше ме од џипа. Умјесто у станицу милиције, продужише даље према жељезничкој станици, а онда изван града према селу гдје сам радио као наставник српско-хрватскиг језика. Уђосмо у зборницу. Показао сам им моју касету. Све испретураше, али ни ту не нађоше ништа. Сад су већ видно узрујани.

На много питања немам одговора. Питања, питања, питања… Јеси ли све похапсили? Ко је још остао? Колико знају? Шта знају?

Улазе два човјека, један је млад, а други има око 45 година. Онај старији се представи:

-Ја сам инспектор Росандић из Призрена. Ангажован сам на овом случају јер вас има доста, па колеге из пећког СУП-а не могу да постигну да обаве посао.

Извади неколико листова папира и оловку, и рече:

-Пиши све што знаш!

Вртим оловку у руци. Почињем нешто да цртам. Настојим да дјелујем смирено и сигурно. Долазим до закључка да треба бити принципијелан и до краја заступати исправност побуне против режима. Бити тужитељ. Бити пркосан и поносан. Они једнако неће имати милости.

-Да, тачно је, учествовао сам у раду на обнови Копунистичке партије Југославије…

Лице иследника се озари, ликује – побиједио је. Проговорио је последњи од ухапшених у Пећи.Четвртог дана увече, око 23 сата, повели су ме у Окружни суд код истражног судије и јавног тужиоца. Дао сам исказ о свему што сам радио на обнови КПЈ. Сјутрадан сам добио решење о продужењу притвора.

КАКАВ СМО ТО ЗЛОЧИН ПОЧИНИЛИ?

Какав смо то „злочин“ починили те се око нас дигла толика прашина – те 1974. године?

Октобра мјесеца 1973. године, Комнен Јововић ми је напоменуо да је у Совјетском Савезу формиран Иницијативни одбор за обнову КПЈ. У то нијесам озбиљно повјеровао, нити ми је тада било на памети да се укључујем у било какав илегални рад, иако сам био веома разочаран, боље речено – изневјерен у очекивању и нади од социјалистичког друштва које се изграђивало у Југославији.

До мог коначног разлаза са СКЈ дошло је 1968. године послије студентских немира у Београду. Тада, Јосип Броз са Бриона поручује да су студенти у праву и да се треба разрачунати са бирократијом у редовима партије, да ће, ако буде требало, и он стати у студентске редове само да се остваре идеали револуције. Међутим, након неколико дана, драги Јожек преврће плочу и каже да су студентски немири завјера империјализма и разних бјелосвјетских агентура, те да ћемо се свим средствима бранити и одбранити.

Кад сам чуо тај говор, рекао сам себи: „Ја и ти смо, Јожек, рашчистили за сва времена. Ви сте, друже Тито, обична варалица и хохштаплер!“ Мој отац је био у праву што је од почетка имао такво мишљење о њему.Осим тога, падом Ранковића створила се неподношљива атмосфера за Србе, поготову на Космету. У ваздуху је лебдјела несигурност за нешиптарски живаљ. Почело се говоркати о одласку као једином излазу из ове ситуације.

На предлог Цице Патроногића, Косово и Метохија су преименовали у Косово. „Метохија“ је избачена из два разлога. Први: метох на старословенском значи манастирски посјед. Други: Метохија је послије Првог балканског рата припала Црној Гори. Требало је и ту чињеницу анулирати у припреми за пројекат „Косово република“. Све се то радило са пуно помпе, уз политичку и медијску подршку, а под паролом еменаципације Албанаца који су вјековима били „жртве великосрпског национализма“.На свако дорбонамјерно указивање да је Космет и српски, реаговало се етикетом: „Ти си ранковићевац!“ Већ тада се осјећало да је пожељно бити Шиптар, Муслиман, Ром, Турчин, Црнгоорац, али никако Србин.

Након демонстрација у Београду, долази до демонстрација у Приштини под паролом „Косово република“. Власт је настојала да их стави у исту раван са београдским студентиским немирима. На једном скупу просветних рандика, супроставио сам се таквој паралели. После тога сам био етикетиран као великсорпски националиста и нашао се на списку за ликвидацију који је сачинила шиптарска иредента.

Ови и слични потези власти су утицали да се за сва времена разиђем са политиком СКЈ. Те 1968. сам себе сам искључио из Партије.

Био сам политички неактиван до почетка 1974. године, када су ме Бранко Бошковић, Комнен Јововић и Бранко Драговић упознали са прирпемама за обнову КПЈ. Петог априла те године у Бару смо одржали Пети конгрес КПЈ коме је присуствовлао 12 људи: Комнен Јововић, Бранко Бошковић, Бранко Драговић, Миладин Томовић, Радан Томовић, Момчило Јокић, Драго Стаматовић, Чедомир Јаснић, Раденко Бјелановић, Драгољуб Симоновић, Александар Пипер и ја.

Бошковић је образложио зашто Пети конгрес. То је због тога што смо сматрали да је рад КПЈ до Петог конгреса 1948. године био углавном прихватљив. А онда је на Петом конгресу Јосип Броз извршио државни удар и завео режим личне власти. Тада је прекинут континуитет рада КПЈ и она се претворила у савез комунистичких партија република и покрајина, чиме су широко отворена врата национал-социјализму и стварању предуслова за избијање грађанског рата у Југославији.

ДРАКОНСКЕ ЗАТВОРСКЕ КАЗНЕ

Дан прије завршетка суђења, 14. септембра 1974. године, „Политика“ је објавила говор Јосипа Броза политичком активу Јасеница, у ком је између осталог рекао: „Наши унутрашњи непријатељи су поново почели дизати главе. Успјели су чак да одрже неки конгрес. Потребно је заоштрити борбу против тих елемената свуда гдје се они налазе.“

Послије овакве препоруке “највећег сина наших народа и народности“, 18. септембра 1974. Године, предсједник Окружног суда у Пећи прочитао нам је пресуду. На затворске казне осуђено је 27 лица: Комнен Јововић, Бранко Бошковић, Бранислав Драговић, Миладин Шошкић, Радисав Милић, Миладин Томовић, Радослав Драговић, Радан Томовић, Слободан Рајовић, Милутин Перуновић, Чедомир Јаснић, Драгољуб Стаматовић, Мурат Цуцак, Милосав Бабовић, Миодраг Марковић, Милорад Радуновић, Милован Тмушић, Бранко Зоговић, Видо Вујовић, Обрад Јелић, Слободан Лазић, Светислав Зоњић, Вук Драговић, Голуб Шаљић, Никола Ускоковић, Милади Распоповић и ја.

Казне су биле стравично високе, у распону од једне до 14 година. У судници је настао тајац. Записничарка Благица хаџи-Ристић је заплакала. Осуђени смо укупно на 163 године затвора. Ја сам осуђен на 10 година.Сјутрадан, 19. септемрба, одвели су нас за Титоград као свједоке на суђење групи из Црне Горе. Дан прије тога, Веселин Ђурановић је политичком активу Бијелог Поља говорио о „групици која је покушала да срушисистем социјалистичког самоуправног уређења“.

Док смо чекали у ходну титоградског Окружног суда, један „дични црногорски патриота“ поче да виче: „Судите издајницима! Све њих треба уз зид. Мајку им ибеовску!“

Боже, како сам се јадно осјећао и колико сам се постидио што припадам истом народу са тим јадником. Та се фела постепено множила и потискивала ону праву – црногорску, поносну, људску, чојску и јуначку.

Тог дана су осуђени: Момчило Јокић (11 година), Бранимир Јокић (7), Миладин Ћулафић (6), Миладин Јанковић (5), Драго Ђорђевић (5). Дакле, 32 политичка осуђеника у Пећи и Титограду, добили су укупно 196 година робије.

Нас 11 казну је издржавало у Забели, у најтежим условима. Надао сам се да ћемо смањити казну. Преварио сам се. Одслужили смо до последњег дана. Изашао сам из Забеле 1984. године.

СТРАХ МОЈИХ КОЊУШАНА

Чудан је то осјећај кад после толико година осјетите какву такву слободу. Када сам отишао у затвор, син је био у трећем основне, а када сам изашао био је у војсци, док је ћерка 1974. године била у петом основне, а када сам се вратио из Забеле – она је била на трећој години Медицинског факултета. Дошло је преко 200 здравица. То је говорило да титоистичке стеге полако попуштају.

У Пећи сам остао два-три дана, а онда сма отишао у Васојевиће, у моје село Коњухе да обиђем стрица и родитељске гробове.

За разлику од Пећи, у Коњусима су ми прилазили са резервом. Моји Коњушани су се плашили. Када сам ишао из Иванграда аутобусом за Коњухе, пришао ми је Мило Ђукић, загрлио ме и пољубио, и рекао:

-Добро дошао, Миљане Бабовићу! Ове кукавице не смију да ти приђу, а једног дана ће се са тобом поносити.

Кући је дошло само неколико рођака и комшија да ме види, и то ноћу.

Остао сам два дана код стрица, и наставио пут за Титоград да обиђем сина у војсци и браћу од стрица.

Пошто сам се вратио у Пећ, саопштено ми је да не могу радити у просвети, војсци и државној управи. Силом прилика, почео сам да радим код ауто-лакирера Славка Мартиновића.

Почетком априла 1990. године, Бранко Бошковић је дошао код мене и предложио ми да легализујемо рад обновљене КПЈ. Већ половином априла 1990. године, „Побједа“ је објавила: „Централни комитет обновљене КПЈ, изабран на Петом конгресу у Бару 1974. године, најављује скору регистрацију, излазак из досадашње илеганости и ступање у легалну дјелатност.“