Поједини наши политичари нису се стидели да, упркос високим функцијама, раде и за друге државе.

Српски министар – аустријски шпијун

Јован Савић је под именом Иван Југовић заузимао важне положаје у устаничко време, али га то није спречило да све информације шаље Бечу.

Један од најугледнијих људи свога доба, професор Високе школе и један од шест министара у Карађорђевој влади, родио се око 1772. године у угледној свештеничкој породици Савић у Сомбору, и на крштењу добио име Јован. Вук Караџић бележи да је овај младић, пошто из неког разлога није примљен у фрушкогорске манастире да се закалуђери, отишао на студије правних наука у Угарској.

Карађорђев човек

По стицању дипломе, ради као професор у Сремским Карловцима, па као секретар владике у Вршцу, 1805. прелази у Србију, у којој је годину дана раније букнуо Први српски устанак.

Као образованом човеку и познаваоцу више страних језика, Карађорђе му нуди место писара при Правитељствујушчем совјету, то јест устаничкој влади.

А кад је 1807. преминуо секретар овог тела, Савић је постављен на његово место. Тада је узео име Иван Југовић, да породица у Аустрији не би трпела због овог његовог ангажмана.

Пошто је у свом раду показивао отворену наклоност за политику Беча, дошао је у сукоб с руским изаслаником код Карађорђа и био отпуштен.

Оставши без посла, Иван Југовић је решио да у Београду оснује школу у којој ће бити изучавање науке на вишем нивоу, и 1808. отворио “Југовићеву велику школу”, чије су прве две године одговарале данашњој средњој, а трећа – вишој школи. За њеног првог управитеља именован је Доситеј Обрадовић, а Југовић је током првог полугодишта био њен једини професор.

Велика школа је имала око 40 ученика са обезбеђеним писарским местом у државној служби. Будући државни чиновници код Југовића су учили следеће предмете: општу историју, општи земљопис, рачуницу, француски, статистику савремене Сербије, право народно, посебно државно право, наравоучителна проповеданија, егзерцир с пушком…

Крајем те године враћен је у државну службу и члан је делегација које Карађорђе шаље по Европи. Тако је у марту 1810. године био код цара у Бечу.

Историчар и професор права Алекса Ивић 1929. године у аустријским архивама нашао је доказе да је Ивана Југовића тада заврбовала аустријска обавештајна служба. Одмах је оспособљен за коришћење шифре, а по повратку у Београд извештаје је слао генералу Симбшену у Петроварадин. Ивић је у архивама нашао признанице на пристојне суме које су овом шпијуну исплаћиване.

На највишој позицији

После Доситејеве смрти 1811. године, Југовић постао је министар просвете – један од шест министара у влади – и биле су му доступне све информације о односу Београда и Петрограда.

У мају 1813. године осетио је да се обруч око њега стеже, па је чамцем који је по њега послао командант Земуна прешао у Аустрију. Следећег јутра остали чланови Правитељствујушчег совјета запретили су протеривањем изасланику команданта Земуна, али се бура, из политичких разлога, брзо стишала…

Југовић се настанио у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, и умро већ у јесен те године. Делом зато што није било материјалних доказа, а делом из политичких разлога, неки су историчари порицали или доводили у сумњу Југовићев шпијунски рад.

Владимир Ћоровић у капиталној “Историји српског народа”, рецимо, пише само да је Југовић био “даровит и учен”, али да није био “морално чист човек”. У Педагошком музеју у Београду пре седам година, о 200-годишњици Велике школе, представљена је монографија “Јован Савић – Иван Југовић”, у којој је он представљен као човек без мрље.

Бечки провокатор

Ђорђе Настић је црногорским револуционарима набавио бомбе, па за покушај убиства књаза Николе оптужио његовог зета краља Петра.

Група црногорских студената у Београду 1907. године унела је у Црну Гору 16 бомби произведених у Крагујевцу. Бомбе су у оно време биле најефикасније “револуционарно средство”, а ове су биле намењене атентату на књаза Николу, који је владао апсолутистички.

Завера

Унете су из два правца, преко Рашке, и преко Земуна, који је тада био у Аустроугарској, па возом до Ријеке, и отуд бродом до Котора. Завера је, међутим, откривена, а учесници су изведени пред суд. Пресуда је изречена јуна 1908. године. Од 53 оптужена, осуђено их је 50, од којих шест на смрт, али их је књаз Никола помиловао.

Један од главних сведока оптужбе на овом суђењу био је Мостарац Ђорђе Настић, који је оптужио краља Петра Карађорђевића, престолонаследника Ђорђа и Словенски југ као главне подстрекаче завере.

Овај Србин рођен 1884. године у Мостару студирао је филозофију у Сарајеву и био агент аустријских војних власти. Оне су га послале у Београд са задатком да се приближи организацији Уједињење или смрт, те да покуша да њене чланове наведе на непромишљене активности које би ишле на штету не само незваничне Србије већ и званичног Београда.

Љуба Јовановић, историчар и државник, у тексту “Сарајевски атентат и београдска спољашња политика”, писао је 1925. године у Политици:

„“Затим долази у Београд познати аустроугарски повереник Ђ. Настић. Он вара и провоцира младићке патриотске кругове, увлачи се у војне радионице у Крагујевцу, где од лаковерних људи извара и измами неколико војничких бомби, преноси их у друштву ноторних бечких агената кроз целу хабзбуршку територију, од Земуна до Котора, и напослетку показује их с великим скандалом на Цетињу као намењене да узму живот књазу Николи.”

Откривање

Ђорђе Настић је 1908. године у Будимпешти објавио књигу с наводним открићима о завереничкој акцији да се словенске земље отцепе од Аустроугарске и припоје Србији, и обелоданио постојање “револуционарне организације Јужних Словена”. У том делу названом „Финале“ Настић је писао о организацији Уједињење или смрт, познатијој као Црна рука, створеној маја 1903. године. Он је тврдио да је организација имала свој програм и статут, који су објављени у гласилу групе названом Пијемонт и да је њен циљ уједињење Срба, а да су им главни циљеви атентат на бугарског краља Фердинанда и црногорског књаза Николу као главне противнике уједињења.

Он је измишљени статут те организације предао књазу Николи, који га је доставио Бечу, па је на основу тог документа у Загребу вођен судски процес против 53 члана Српске самосталне странке у Хрватској.

На суђењу 1909. године доказано је да је Настић аустроугарски шпијун и провокатор. У његовом разобличавању учествовао је и професор Томаш Масарик, каснији председник Чехословачке. Тада посланик у бечком парламенту, писао је:

„Тешко је одлучити је ли то била једна оперета, комедија, инквизиција или трагикомедија.”

Европска штампа посветила је суђењу велику пажњу и Беч је био озбиљно дискредитован. Ипак су оптужени проглашени кривим и 6. октобра 1909. осуђени на укупно 173 године робије. Наредне године сви осуђени били су помиловани.

Ђорђе Настић умро је 1919. године.

„Енглески човек” у Београду

Боривоје Мирковић организовао је пуч 27. марта 1941, а каријеру је завршио као генерал-мајор британског Краљевског ратног ваздухопловства.

Ваздухопловни бригадни генерал у Војсци Краљевине Југославије и организатор војног пуча од 27. марта 1941. године Боривоје Мирковић рођен је 1884. године у Ваљеву, у породици артиљеријског официра. По окончању школовања прошао је све командне дужности у војсци, од водника до заменика команданта Ваздухопловства.

Свађе за положаје

Са тог положаја је организовао војни пуч 27. марта 1941. године. Четири дана касније именован је за команданта Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије и на тој функцији се налазио током Априлског рата. После евакуације из земље, у Каиру је формирана Југословенска војска ван отаџбине, а краљ Петар Други га поставља за команданта ваздухопловства и у њој.

У другој половини 1941. године дошло је до свађе међу учесницима пуча од 27. марта. На једној страни стајали су високи официри, заједно с Мирковићем, а на другој официри средњих и нижих чинова. Ове друге подржао је и краљ Петар Други, који им је у обраћању јавности у децембру 1941. приписао све заслуге за пуч. Иако је имао подршку Британаца, Боривоје Мирковић разрешен је дужности и пензионисан. После свађа и отимања о положаје – чак и оружјем – Британци постављају свог генерала, неког Стоуна, за вршиоца дужности југословенске врховне команде, а Мирковић и другови прелазе у енглеску војску са чиновима које су имали. Недуго затим, “због заслуга према Великој Британији” добио је чин генерал-мајора британског Краљевског ратног ваздухопловства. Демобилисан је 1948. године и живео је у Енглеској као политички азилант. Умро је у Лондону 1969. године.

Кључна улога генерала Боривоја Мирковића у извођењу пуча 27. марта 1941. године није спорна. На десетогодишњицу преврата, он је у Лондону изјавио:

„Одлуку сам донео сам, а исто тако и целу организацију провео сам сам. Ја сам одредио моменат и час кад треба преврат да се изврши.”

Удар за 48 сати

Ни за његове савременике тада није била тајна, нити је то за историчаре данас, да је генерал Мирковић био сарадник британске обавештајне службе.

Неколико дана после пуча, у комади Ваздухопловства у Земуну нађена је забелешка писана његовом руком о посети оперативца Интелиџенс сервиса у Београду Мејплбека. Он је Мирковићу 26. марта по подне саопштио да „удар треба извести у наредних 48 сати”. А Слободан Јовановић, један од водећих српских интелектуалаца, председник избегличке владе у Лондону, и сам учесник догађаја 27. марта, у својим „Записима” каже:

„Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван.”

Замршени живот Вере Пешић

Шпијунски рад лепотице из Сијаринске Бање обавијен је тајном јер је била четвороструки или петоструки агент који је у исто време сарађивао са нацистима, Французима, равногорцима и партизанима

Шпијунски рад Вере Пешић и дан-данас обавијен је мистеријом. Не зна се чак ни за које је све службе радила ова лепа жена, да ли је била четвороструки или петоструки агент. Извесно је да је кратко и веома бурно живела, и да је стрељана пред крај рата.

Опасне везе

Вера се родила 1919. године у Сијаринској Бањи на југу Србије. Њен отац био је угледан човек, срески начелник, а деда по мајци судија Великог црногорског суда на Цетињу. Лепа и не високог раста, зрачила је изузетном сензуалношћу и врло рано је открила да располаже огромним утицајем на мушкарце. Већ са шеснаест година удала се за знатно старијег чиновника, али тај брак је потрајао само две године. После развода и краћег боравка код мајке одлази у Београд.

Продавачица у робној кући

Ради као продавачица у робној кући, али убрзо постаје љубавница немачког дипломате Карла Крауса, заправо једног од руководилаца Гестапоа, и он је запошљава у амбасади.

Неки историчари тврде да је Вера у ову везу ушла по налогу Обавештајног одељења Југословенске војске, док Иван Ивановић, хроничар ратних збивања на југу Србије, тврди да је још у време кад је била удата Вера била у емотивној и идеолошкој вези са комунистом Миливојем Перовићем, доцније партизанским командантом и послератним министром.

Лето 1939. године проводи у Марсеју с Ришаром Депреом, руководиоцем француске обавештајне службе у Београду, а српску престоницу скандализује и везом са супругом немачког амбасадора – лумпују по ноћним клубовима и без стида размењују нежности и пољупце!

После пуча 27. марта, влада Душана Симовића хапси је и протерује у Сијаринску бању, а кад Немци окупирају Југославију, Краус се у Београд враћа као мајор СС. Вера је опет у Београду, овог пута одржава везе Немаца са четницима, а према неким изворима, ради и за Французе и Британце.

Веза са британским Интелиџенс сервисом јој је био Таса Динић, који је 1942. године постао министар унутрашњих послова у колаборационистичкој влади.

Мења љубавнике

Путује Србијом и мења љубавнике: окружни начелник у Лесковцу, шеф Гестапоа у овом граду, затим неки Дражин обавештајац који је прешао партизанима, а затим убијен у Гестапоу…

У септембру 1943. године Веру Пешић, преобучену у сељанку, хапсе четници мајора Радослава Ђурића. Он је осуђује на смрт, а за њено ослобађање ангажују се немачки војни заповедник генерал Бадер, председник владе Милан Недић и министар унутрашњих послова Таса Динић. Главу јој је, међутим, спасло то што се мајор Ђурић заљубио. Али Дража Михаиловић му наређује да је одстрани из свог штаба, и они су раздвојени све до маја 1944. године.

Кад Вера поново дође код Ђурића, један део његових официра, подозревајући да је шпијунка, буни се и хапсе их.

Равногорски мајор Ђурић – који је изгледа од почетка Другог светског рата био комунистички шпијун – успева да побегне и да се прикључи партизанима, где ће догурати до заменика славног Коче Поповића. Веру Пешић и њену мајку, која је дошла да јој помогне, четници стрељају. Имала је 25 година.

5. Четнички идеолог радио за Стаљина

Драгиша Васић или “Чича број два” је током Другог светског рата био руски човек у Дражиној команди и радио је за НКВД

Писац антологијских дела, цењени предратни интелектуалац и друга личност четничког покрета у Другом светском рату, “Чича број два”, Драгиша Васић рођен је 1885. у Горњем Милановцу.

Цензурисани књижевник

У Београду је завршио права. Као резервни пешадијски официр учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату, прошавши Колубарску битку, повлачење преко Албаније, Крф, Солунски фронт…

Рано је стекао књижевну славу, збиркама приповедака “Утуљена баштина” и “Пад с грађевине” и романом “Црвене магле”. Био је припадник Републиканске странке и уредник независног дневног листа Прогрес, а његови политички уводници често су цензурисани и били су повод за забрањивање новина.

Левичар скреће десно

Као млад адвокат, близак идејама левичара, бранио је комунисте, међу којима је био и Спасоје Стејић, неуспешни атентатор на краља Александра Карађорђевића. Такође, преко генерала Петра Живковића успео је да из затвора буде пуштен Ђука Цвијић, ранији генерални секретар Комунистичке партије који је требало да буде ликвидиран. Везе с комунистима огледале су се и у сарадњи у левичарским часописима и у блиском пријатељевању с писцем Мирославом Крлежом, коме је био кум на венчању.

Драгиша Васић путује у Москву 1925. године и ту упознаје будућу супругу, која ће му родити ћерку.

Средином тридесетих година мења политичка уверења и окреће се националној десници, а кад избије рат, приступа четницима и постаје њихов идеолог.

Погинуо је у јуну 1945. године, а после рата, одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, окривљен је као “издајник народа”. Одузета му је сва имовина, књиге су повучене из књижара и библиотека, а он гурнут у заборав све док крајем осамдесетих година књижевни историчар Гојко Тешић јавност није подсетио на њега.

Остале су нејасне околности под којима је изгубио живот, а остало је нејасно и да ли су га убиле усташе у Новој Градишки или припадници Озне код Бањалуке… Или је – то је трећа верзија – успео да побегне у Москву, где је живео све до природне смрти 1956. године.

У Дражином штабу

Јер сва је прилика да је Драгиша Васић, “Чича број два”, како су га звали, у штаб Драже Михаиловића, где је провео читав рат, отишао по задатку совјетске обавештајне службе, као шпијун НКВД.

Крлежа, послератни блиски пријатељ Јосипа Броза Тита, писао је да је Васић све „време био руски човек у Дражиној команди”. А историчар Владимир Дедијер тврдио је исто, додајући да је Драгиша Васић то „радио из убеђења, а не за новац”. Дедијер пише и да су Васићеви извештаји совјетској обавештајној служби прослеђивани преко Прага, и наводи и овај детаљ: кад је 1940. године Мустафа Голубић, генерал НКВД, дошао у Београд да преузме дужност шефа совјетске обавештајне службе у Југославији, био је у блиском контакту с Драгишом Васићем, код кога је чак крио радио-станицу.

6. СФРЈ није признала срамоту

Славко Родић био је најмлађи генерал НОВЈ, али га је током усавршавања у СССР врбовао КГБ. Чим је то откривено, стрељан је, али тајно.

Будући најмлађи генерал у ЈНА рођен је 1918. близу Приједора. Школовао се у Дрвару, Босанском Петровцу и Београду, где је завршио средњу техничку школу. Исте године, 1939, запослио се као геометар у Војној задрузи у Вршцу, а пред рат је постао и члан Комунистичке партије Југославије.

Херојство у борби

После напада Немаца на Југославију вратио се у Босанску Крајину, где је 27. јула 1941. године командовао одредом који је напао Дрвар. Тај се догађај у време СФРЈ славио као почетак устанка у БиХ.

Славко Родић одликовао се војничким талентом и личном храброшћу. Имао је 24 године кад је постављен на дужност команданта дивизије. Нарочито се истакао у борбама на Неретви, у марту 1943. године, кад је његова дивизија омогућила повлачење централне партизанске болнице. У мају те године поверена му је команда корпуса, а крајем 1943, са само 27. година, добио је чин генерал-мајора НОВЈ. И у генералској униформи лично је учествовао у уличним борбама за ослобођење Бањалуке, где је био и рањен.

Из рата је изашао са чином генерал-лајтнанта. После ослобођења Југославије Славко Родић био је командант Пете армије Југословенске армије (ЈА) и као један од изузетно способних команданата послат је на Вишу војну академију “Ворошилов” у Совјетском Савезу.

По повратку, био је заменик начелника Генералштаба ЈА.

Славни југословенски и српски композитор Оскар Данон, иначе и сам партизански борац, 2009. године испричао је да нова комунистичка власт није много дискутовала о музици, опери, балету…

„Приредбе које смо касније давали понекад су изазивале коментаре. Сећам се да ми се мој ратни друг, млади генерал Славко Родић, тек изашао из рата, једном пожалио: ‚Циго драги, лакше сам издржао пету офанзиву него Бетовенову Пету симфонију‘. Међутим, упорно је долазио, па је заволео класичну музику и позориште“, испричао је Данон.

Почетком 2000. легендарни командант Шесте личке дивизије и народни херој Ђоко Јованић, који је и сам завршио академију „Ворошилов”, у једном интервју испричао је како су сви наши генерали на школовању у СССР лако освајали прелепе Рускиње, да се и он сам био заљубио у једну Ирину, али да му је она после признала да је агент КГБ, и да све оне имају инструкције да им све чине по вољи док их не заврбују за руску обавештајну службу.

Срце га издало

О свом пријатељу Славку Родићу Јованић је причао новинару да је био врло способан, паметан, али мало уображен. Једнога дана 1949. године, после повратка са школовања у Москви, Родић је био код њега на ручку. Тог дана, у шест сати по подне, генерал Јованић је слушао радио и чуо тужну вест да је “генерал Славко Родић умро, да га је срце издало”. Касније је генерал Јованић сазнао да су наши органи војне безбедности открили да је Родић руски шпијун и да су га тог дана по кратком поступку стрељали…

До данашњег дана, међутим, званична верзија је да је Славко Родић умро од срчаног удара. Да се не би признао успех КГБ, Родић је чак постхумно проглашен за народног хероја, а десетине школа и данас носи његово име, као и улице у Београду, Новом Саду, Панчеву, Бањалуци.

7. У канџама ЦИА

Генерал-пуковник Момчило Перишић 2002. ухапшен је док је у мотелу “Шарић” на Ибарској магистрали предавао коверту шефу ЦИА за Балкан.

Бивши начелник Генералштаба Војске Југославије, генерал-пуковник Момчило Перишић рођен је 1944. године у Коштунићима. Официр је од своје 22. године, а ратови у СФРЈ 1991. затекли су га на дужности команданта Артиљеријског школског центра у Задру. Због наводног учешћа у бомбардовању Задра, у Хрватској је осуђен на 20 година затвора. После повлачења ЈНА из Хрватске премештен је у Херцеговину.

Слобин човек

У првој половини 90-их година важио је за присталицу Слободана Милошевића, чему дугује и постављење на место начелника Генералштаба ВЈ 1993. године. На тој дужности био је до јесени 1998. године, кад је изразио неслагање с Милошевићевом политиком према Космету. Приклонио се Демократској опозицији Србије и постао један од њених вођа. После рушења Милошевића био је потпредседник у влади Зорана Ђинђића.

Добровољно се предао Хашком трибуналу 2005. године, да би 2013. био ослобођен по свим тачкама оптужнице.

Момчила Перишића припадници војне безбедности ухапсили су марту 2002. године у мотелу “Шарић” на Ибарској магистрали надомак Београда у тренутку кад је предавао коверту Џону Дејвиду Нејбору, формално првом секретару амбасаде САД у Београду, а заправо шефу ЦИА за Балкан. Нејбор се тада позвао на дипломатски имунитет, па је убрзо ослобођен, али је веома брзо повучен из дипломатске службе и из Србије. Доцније је лансирана вест да је Нејбор погинуо у Мађарској, али се испоставило да је свој шпијунски рад наставио у Латинској Америци.

Разоткривен у Грчкој

Он је 1988. године већ био разоткривен у Грчкој, која му је отказала гостопримство, а 1994. дошао је у Македонију. Две године касније пребачен је у Загреб, а у Београд је стигао 1997. године, као званичан члан особља Амбасаде САД. Према писању београдске штампе која се позивала на поуздане изворе, Нејбор је управо те године ступио у контакт с Момчилом Перишићем, тадашњим начелником Генералштаба Војске Југославије, кога је убрзо заврбовао да ради за ЦИА.

Политика је 2006. године писала да је Нејбор имао и значајнији задатак од овог:

„Наиме, он је током 1998. године интензивно радио на прикупљању података и припреми терена за НАТО бомбардовање. У Македонију се вратио непосредно пре бомбардовања, током којег је имао задатак да координира рад америчких обавештајних служби према СРЈ.”

Обновљено суђење

Кад је 2000. године, после промена 5. октобра, поново отворено дипломатско-конзуларно представништво САД, Нејбор је био акредитован као “службеник у економској секцији”, да би после био именован на место првог секретара. Занимљиво је да се органима МУП Србије одмах представио као шеф ЦИА за Балкан и од њих у том својству тражио сарадњу.

Суђење Момчилу Перишићу за шпијунажу било је прекинуто због његовог процеса у Хагу, а настављено је ове године. Момчило Перишић је изјавио да ће доказати да су му оптужбе „наместиле колеге из ДОС уз помоћ неких стручњака користећи се конструкцијама и лажима”.

Извор: Курир.рс – Момчило Петровић

Ознаке: Момчило Петровић, СРБИН.инфо, српска историја, српски званичници, српски издајници, страни шпијуни