Неки од вођа тзв. “арапског пролећа“ и “јунака“ са Трга Тахир у Каиру ових дана се оглашавају говорећи како су се дубоко разочарали у резултате “арапских револуција“ на Блиском Истоку и у Северној Африци. Осим отпорашке песнице, која им је остала од Срђе Поповића лидера “Канваса“, тог постмодерног Троцког у епохи глобализма, професионалног револуционара и плаћеника англоамеричке Империје, није им остало ништа. Попут несрећника у Европи који су нешто пре њих имали прилику да се пробуде у тешком мамурлуку после неолибералне атлантистичке пијанке и оргије, њихови арапски љубитељи америчке “демократије, слободе, људских права и свега што воле млади“, имају прилику ових дана да се пресаберу после “буђења народа“ у арапским земљама и свега што је после уследило.

“Арапско пролеће“, које са мањим прекидима траје већ скоро две године, донело је са собом тектонске геополитичке потресе на Блиском Истоку који могу само да се пореде са падом Берлинског зида у Европи. Разлога и повода је било много, али су, као и обично, утицаји и интереси великих сила, нарочито САД-а, били пресудни. Данас се могу повући бројне и јасне паралеле између данашњих дешавања на Блиском Истоку и дешавања у Средњој и Источној Европи после пада Берлинског зида.

Почело је у Тунису са свргавањем Бен Алија. Сам овај процес се може упредити са “плишаном револуцијом“ у некадашњој Чехословачкој или са падом Хонекера и коначним крајем Источне Немачке. Бунт народа је био масован, читав дотадашњи систем слаб и неодржив и био је потребан мало јачи притисак демонстраната и режим је сам пао у потпуном колапсу без већих људских жртава. Са друге стране, дешавања у Египту и нарочито у Каиру доста личе дешавањима у Пољској 80-тих година и наликују покрету “Солидарност“ Леха Валенсе.

Египат је у културном и политичком смислу најважнија арапска држава у региону, слично Пољској међу Западним Словенима. Лех Валенса, бивши сарадник пољске комунистичке тајне полиције, променио је страну, окренуо се папи у Риму и Регану у САД-у учвршћујући њихову “свету алијансу против империје зла“, како су тада говорили. Данас сличну политику буђења у Египту спроводе “Муслиманска браћа“, организација која је колико до јуче од Мубараковог режима и Американаца сматрана за терористичку организацију, а данас влада у Египту спроводећи чистке у војсци и све се више угледа на Турску.

Гадафи је у Либији доживео судбину Чаушескуа у Румунији. Запад им није опростио то што су вратили све дугове, а не облик владавине. И један и други су једно време сматрани непријатељима Запада, а када су се отворили, чак били и прихваћени од западних лидера (Чаушеску када се дистанцирао од војног дела Варшавског пакта, а Гадафи када је подржао америчку “борбу против тероризма“ и дао њиховим компанијама неке концесије на нафту) доживели су политичко и физичко погубљење. Баш онда када су мислили да су најсигурнији, Запад им је дошао главе. Темишвар из 1989. и Бенгази из 2011. године попут добро вођених операција неодољиво подсећају једни на друге.

Уследила је Сирија и Башар ел Асад, који представља “блискоисточног Милошевића“ за Запад. Подударности су готово невероватне. Попут некадашње СФРЈ Сирија представља мултиконфесионалну земљу у којој су споља изазвани сукоби и грађански рат од стране оних који се боре за интересе америчке Империје. Као што је “операција Југоисток“ у Европи увек претходила “походу на Исток“ и као што нас Србе Запад доживљава као мале Русе, тако и Сирија претходи походу на Иран. Међутим, Башар Асад и Сирија су се показали много тврђим орахом него што су то многи очекивали. Русија и Кина нису дозволиле да западне земље и њухови феудални арапски сателити усвоје резолуцију у СБ УН-а која би им омогућила војну интервенцију како би у Сирији поновили либијски сценарио.

Понашање земаља Организације исламске конференције и Арапске лиге неодољиво подсећа на понашање ОЕБС-а и ЕУ у случају југословенске кризе. Толико су пристрасни и острашћени у сиријском сукобу да су једино опседнути обарањем Асада са власти и спровођења у дело сваке америчке жеље. Оно што је интересантно јесте чињеница да су се на удару “арапског пролећа“ највише нашле оне земље које су биле међу најразвијенијим и најмодернијим у региону. Такође, САД и њихови сатрапи кренули су са обарањем оних режима са власти који су установљени на антиколонијалној борби за ослобођење и који су гледали да воде суверену политику.

Ово није случајно. Како ове земље укључити у “Нови светски поредак“ и потчинити их глобалним центрима моћи кроз вид неоколонијализма него обарајући власт која је баштинила идеје државне независности, суверености и слободе. Са друге стране, феудалне вехабијске монархије и поседи разних шеика на Арабијском полуострву представљају америчке и западне савезнике које треба “штити“ од “нарастајућих претњи“. Тако је “арапско пролеће“ у Бахреину сурово у крви угушено војном интервенцијом Саудијске Арабије како би спасли њима близак сунитски режим. Иако у земљи шити чине 60% становништва они немају никаква права и не интересују америчке људскоправашке НВО, медије и разне остале душебрижнике америчке “демократије“.

После слома још једне офанзиве побуњеника у Сирији, САД и њени “савезници“ постали су толико бесни и нервозни да прете отвореном војном интервенцијом ако Асад употреби хемијско оружје које поседује. Не треба бити много паметан па предвидети даљи развој догађаја. Као што је конструисани мит о Сребреници послужио за НАТО агресију и за формулисање доктрине “одговорност за заштиту“ уз бојне покличе “никад више Сребреница“, тако ће сигурно амерички плаћеници и исламисти у сиријској верзији “УЧК“ исценирати наводну употребу хемијског оружја, а катарска “Ал-Џазира“, коју је основала израелско-арапска атлантистичка веза, и Си-Ен-Ен одмах ће широм света у етар пустити тај “незапамћени геноцид“, који ће послужити западним замљама као непосредан повод за војну интервенцију.

Овај крвави расплет неће бити без ширих последица. Не само што Русија и Кина неће мирно ово посматрати, већ ће доћи до великих ломова у области Персијског залива. Тренутно се између три земље у муслиманском свету води борба за превласт. Ту је пробуђена Турска са својом неоосманском пантуркијском идеологијом која отворено војно, финансијски и на све могуће начине подржава сиријске побуњенике као главна испостава америчких интереса. Сањајући неоосманске “интеграције од Бихаћа до кинеских врата“, Гул, Ердоган и Даватоглу не скривају своје империјалне амбиције. Ако је за Даватоглуа БиХ “некадашња турска провинција коју му је у аманет оставио Алија Изетбеговић“, сигурно има исто мишљење и о Сирији.

Са друге стране, Курди се све отвореније буне и сваки дан гину турски војници. Курде помажу из Сирије, јер ни Асад не жели да мирно гледа како му Турска руши државу. Такође, слаба турска тачка у могућности да предводе исламске земље представља чињеница да су Турци и да се арапске земље тешко мире са тим да им они управљају, јер и они имају негативна историјска искуства са Турском. Главни турски адут је тежња да идеологију њихове владајуће партије Правде и развоја прихвате новоформирани режими у земљама захваћеним “арапским пролећем“, нарочито “Муслиманска браћа“, јер би на тај начин Турска могла да послужи као стожер окупљања.

Други регионални актер који претендује на вођство у исламском свету је Саудијска Арабија. Сама чињеница да се ту налазе Мека и Медина, огромно богатство које им даје нафта, вехабијска верзија ислама и владавина “чистог шеријата“, представљају адуте ове земље. Са друге стране, ригидност феудалне вехабијске монархије у Ријаду, себичност њихових интереса, агресивно вођење политике уз крајњу недоследност и вероломство као и чињеница да су америчке марионете у региону, онемогућавају Саудијску Арабију да преузме лидерство у исламском свету.

Трећи регионални чинилац је Иран. Иран је свим земљама региона у којима је било “арапско пролеће“ понудио модел своје “исламске револуције“. За разлику од Турске и Саудијске Арабије, који су уз Израел главни амерички клијенти у региону, Иран је главни амерички геополитички противник који отворено позива на рушење, како кажу, “ционистичког режима у Израелу и ослобођење Палестине“. Утицај Ирана је значајан, нарочито у суседном Ираку, где Шити чине 65% становништва и имају власт. После америчке инвазије и окупације Ирака, Багдад све више клизи испод америчке шапе и окреће се ка Ирану, али ирачка свакодневица су и даље међусобни сукоби и убијања између Сунита, Шита и Курда.

Ирански утицај нарочито се осећа у Бахреину, где су Шити такође већина, али им влада сунитска династија и једино специјалне снаге војске и полиције Саудијске Арабије спречавају да сунитски режим падне. Сирија са Башаром Асадом је поуздани савезник Ирана и тренутно се највише ослања на његову помоћ. Ситуација у Либану је такође на ивици новог грађанског рата, где је Хезболах стари ирански савезник. Хамас у појасу Газе такође је све више оријентисан на Иран. Највећи недостатак Ирана да се наметне као лидер исламског света јесте чињеница да они представљају шитску верзију ислама, а и амерички и израелски утицај играју своју улогу.

Израел је са својом политиком највећа енигма. Сигурно је да Тел Авиву не одговоара јачање исламистичких снага после “арапског пролећа“. Већ је постало упадљиво гласно ћутање Израела по питању Сирије и одбијање истог да предузме било какве акције против власти у Дамаску. Наравно, Израел не сме ни да подржи Асада, јер би то за самог Асада значио сигуран крај, а то Тел Авиву не одговара. Тако долазимо до готово парадоксалне ситуације да по питању Сирије Израел и Иран имају исте интересе. Међусобно супротстављени и на ивици рата, због оптужби Запада да се Иран спрема да производи нуклеарно оружје које Израел увелико поседује и нико га не контролише, а сам Тел Авив прети бомбардовањем иранских нуклеарних постројења за производњу атомске енергије у цивилне сврхе, по питању сукоба у Сирији имају готово комплементарне интересе.

Ни Тел Авиву ни Техерану не одговара долазак вехабијских исламиста на власт у Сирији нити јачање турског утицаја у региону. И не само то. И једни и други се плаше дестабилизације Либана. Иако Израел стрепи од Хезболаха, од избијања неконтролисаног хаоса грађанског рата и повратка Бејрута у 80-те стрепи још више. Долазак “Муслиманске браће“ на власт у Египту, као и смене и чистке у египатској војсци, све већи инциденти на Синају према појасу Газе, стварају све већу нервозу у Израелу. Потпуна дестабилизација региона није далеко, као и могућност распада неких постојећих уз стварање нових држава, што је и предвиђао амерички план за Блиски Исток из 2005. године. У неким варијантама Израел и Иран могу да прођу као “колатерална штета“, што се не свиђа ни једнима ни другима. Очување статуса кво много им је ближе, уз постепено јачање сопственог утицаја и одржавања међусобне “равнотеже страха“.

Тренутна хаотична ситуација на Блиском Истоку представља већ виђену америчку империјалну доктрину наслеђену од британске Империје на овим просторима. Под изговором лажне “борбе против тероризма“ САД врше прекомпоновање овог дела света како би уз доктрину “контролисаног хаоса“ био до краја укључен у глобални поредак. Али, како политичка и економска криза чине своје, ни САД више нису у стању да се свуда ангажују, већ морају да се ослоне на своје вазале и да траже од њих да преузму део одговорности. То доводи до још веће дестабилизације, јер сада сваки регионални такмац много отвореније и јаче наступа са својим интересима, а нема ко их обузда.

Уз израстање нових центара моћи у полицентричном поретку у свету, где појединачне силе нису међусобно једнаке снаге, уз све већи број регионалних сила у успону, можемо очекивати нове потресе на светској сцени као и стварање неких нових и досад незамисливих савеза. У сваком случају, наилази период геополитичких ломова и дестабилизације ширих размера, а светска криза само ће додатно убрзати ове процесе. Шта нас све чека и куда ово води, то данас не може нико са сигурношћу да предвиди.

 

( Видовдан.орг )

Ознаке: Арапско пролеће, Башар ал.Асад, Израел, Иран, Сирија