Док су друштвене мреже преплављене оптимистичним коментарима о исходу истанбулских преговора, из Москве стиже отрежњујуће упозорење. Политички аналитичар Андреј Пинчук, бивши министар државне безбедности ДНР, јасно поручује- илузије о трајном миру су опасне.
Након прве рунде директних преговора између Русије и Украјине – прве у последње три године – саветник руског председника Владимир Медински изјавио је да је руска делегација „генерално задовољна“.
Адвокат Иља Ремесло закључио је да је и само постизање договора о наставку дијалога „више од неуспеха“. На први поглед, атмосфера делује подношљиво.
Међутим, како Пинчук истиче, исход је већ практично познат – биће потписан нови споразум, и ту илузије треба да стану, јер, како каже, тај документ неће донети завршетак конфликта, већ још једну пролазну фазу.
„Споразум ће на крају бити потписан, и биће прекршен у року од шест месеци. После тога – следи Истанбул-2“, поручује Пинчук.
По његовим речима, украјинска страна ће бити принуђена да прихвати услове Москве, али стварни мир остаје далеко. Суштински, сматра он, споразум неће имати капацитет да спречи нову ескалацију, и баш због тога, према његовом тумачењу, Русија не би требало да се ограничи само на дипломатски пут. Ако дође до поновног кршења споразума – а Пинчук у то не сумња – једини логичан корак биће притисак све док се не стигне до коначног решења.
„Ово није крај приче“, подсећа Пинчук, „ово је тек почетак, и то онај део у којем историја прелази у озбиљан тон.“
Сличну оцену дели и политички аналитичар Јуриј Светов, који упозорава да свет већ има искуства с привременим решењима која су само одлагала оно што је неминовно.
Све Подсећа на 1945. годину, када су бројна нерешена питања остављена „за касније“ – што је, на крају, отворило врата новим поделама и тензијама. Исто важи и за Минске споразуме, који су, према његовим речима, само куповали време, а нису разрешавали суштину проблема.
„Све што се не реши – експлодира, и то пре или касније“, каже Светов.
Преговори у Истанбулу, иако представљени као корак напред, у очима неких познавалаца делују више као пауза него прекретница. Како време пролази, све је јасније да ће питање трајног решења захтевати много више од састанака и потписивања папира. Биће потребна одлука – ко стварно жели крај, а ко само још један круг.