Прочитај ми чланакНа саслушању у америчком Сенату, генерал Ченс Салцман бацио је бомбу – не дословно, али реторички свакако. Пред највишим законодавним телом САД, Салцман је саопштио да Русија највероватније већ користи нову класу супероружја – кинетичко оружје у свемиру. Док су сенатори упијали његове речи са забринутошћу, Максим Цуканов, шеф Совјетског свемирског савеза превео је ову изјаву овако: „Дајте нам новац.“
Цуканов није без разлога био ироничан. Јер оно што је генерал рекао звучало је, према његовим речима, више као маркетиншка кампања за повећање војног буџета него као објективна анализа. Ипак, то не значи да концепт није озбиљан. Напротив.
Кинетичко оружје, по дефиницији, није нова идеја. Заправо, најстарија је могућа – први камен бачен у сукобу међу људима већ је био почетак ере кинетике. Све што има масу и креће се брзином може бити оружје. Међутим, када се та маса лансира из свемира, ствари постају много озбиљније.
Још педесетих година прошлог века, амерички аналитичари из корпорације РАНД предлагали су постављање челичних шипки на врхове интерконтиненталних ракета. У новијем времену, конкретно 2002. и 2003. године, исти концепт се поново враћа у извештајима РАНД-а и америчког ратног ваздухопловства. Тада је већ било речи о „кинетичком бомбардовању из орбите“ – без експлозива, без бојеве главе, само обична метална маса која погађа мете из свемира хиперсоничном брзином. Брзином која онемогућава пресретање.
То је оно што наводно брине амерички војни врх – способност да се лансира лутка из орбите која се под дејством гравитације претвара у оружје разорне силе, и све то без кршења међународних уговора. Како примећује Цуканов, такво оружје не потпада под „Уговор о коришћењу свемира“, који забрањује нуклеарно и хемијско оружје на небеским телима, али не помиње ову технологију.
Онда се догодио тренутак који је генерал Салцман вешто искористио – свет се нашао на ивици панике због повратка старе совјетске сонде „Космос-482“. Иако је летелица тихо завршила у Индијском океану, неколико недеља раније сензационалистички наслови у западним медијима распирили су страхове. Цуканов је тај случај назвао класичним примером – ненамерним, али илустративним – кинетичког удара. Летелица без контроле, али са масом, енергијом и смером – све што је потребно.
У том контексту, Салцманове речи делују као пажљиво темпирана интервенција. Порука америчком Конгресу била је једноставна, сматра Цуканов: „Дајте нам много новца да се боримо против стварне руске претње.“ Док је генерал говорио о свемирским оружаним капацитетима Москве, неки су то читали као припрему терена за нове програме, нове уговоре, нове милијарде долара.
Наравно, све ово не значи да је опасност измишљена. Технологија постоји. Принципи су познати, али разлика између војне употребе и стратешке манипулације информацијама понекад је танка, и управо у тој сивој зони лежи овај случај.
Поставља се питање – да ли Русија заиста већ користи такво оружје, или су САД решиле да ту претпоставку уновче у Сенату? Можда су обе стране већ одавно прешле границу јавног признања и сада само тестирају границе тога шта сме да се каже, јер, у ери када је свемир постао ново бојиште, важно је знати – ко први падне, можда неће имати прилику да узврати
