Власт Александра Вучића уплела је Србију у две конкурентске иницијативе за вештачку интелигенцију, америчку и кинеску, и тиме поновила образац седења на више столица: потпис једној страни, улизавање другој, па ризик да Београд остане без поверења оба центра моћи.

Министар спољних послова у техничком мандату Марко Ђурић потписао је АИ Оппортунитy Партнерсхип, којим се Србија придружује америчкој иницијативи у области вештачке интелигенције. Реч је о оквиру повезаном са ширим пројектом Паx Силица, замишљеним као сарадња „поузданих партнера“ у вештачкој интелигенцији, полупроводницима, критичним минералима, енергетици, напредној производњи и технолошкој инфраструктури. Иницијатива је на столу од јуна, када јој је приступило 35 земаља. Потпис је стигао тек сада, из техничке владе, уз јавно хваљење става Доналда Трампа да вештачку интелигенцију убудуће треба звати „супер интелигенцијом“.

Тај потпис долази после кинеског. У мају 2026, током посете Пекингу и у присуству Вучића и Си Ђинпинга, директор Канцеларије за ИТ и еУправу Михајло Јовановић потписао је меморандум о сарадњи у вештачкој интелигенцији са Националном комисијом за развој и реформе Кине. У јулу је Србија, после одлуке Владе, била међу оснивачима Светске организације за сарадњу у области вештачке интелигенције, WАИЦО, оформљене у Шангају. Чланство отвара приступ кинеским опен-соурце моделима, обуци и фонду за стипендије, али Србију везује за пекиншки технолошки круг.

Амерички Паx Силица и кинески WАИЦО нису допуњујући пројекти. У питању су ривалски оквири у трци Вашингтона и Пекинга за стандарде, чипове, минерале и инфраструктуру. Стејт департмент је раније, на примеру Казахстана, сигнализирао да је неспојиво да држава буде у америчкој и у конкурентској АИ иницијативи. Двоструки потпис зато није неутрално „и једно и друго“. То је улазак у простор у ком једна страна тражи поуздане партнере, а друга гради сопствену организацију, и у ком лојалност обама постаје сумњива.

За Вучића је то наставак спољне политике која истовремено тражи похвалу из Вашингтона и ослонац у Пекингу. Улизавање супротним центрима моћи доноси краткорочне фотографије и меморандуме, али у области у којој Америка и Кина раздвајају ланце снабдевања води у незавидан положај: Београд може бити третиран као недовољно поуздан за Паx Силица и као превише изложен западном притиску за кинески WАИЦО. Технички мандат у ком је амерички папир потписан само појачава утисак да се потписи деле пре избора, без јасног одговора која страна је стратешки избор земље.

(Србин инфо)