Pročitaj mi članak

„Ovo je znak panike, on je čovek koji se plaši“: Veštačka inteligencija…

0

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić optužio je studente u blokadi da su odgovorni za to što je Slobdan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, isporučen Hag. Ovakav Vučićev spin analizirala je veštačka inteligencija koja je njegovu izjavu opisala kao "asurdnu, podlu i duboko razarajuću".

Све ово можда и не би било толико запањујуће, с обизром на то да смо од председника Вучића навикли да га истина не оптерећује, да није реч о догађају који се одиграо 28. јуна 2001. године, кад већина данашњих студената који учествују у блокадама није била ни рођена.

„Ми смо имали ужасне дане, попут намерне испоруке председника Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан. То једна од највећих срамота коју су блокадери учинили против државе Србије“, рекао је Вучић.

Након што је његова изјава изазвала бројне реакције у јавности, Вучић је покушао да ублажи штету тврдећи да „није мислио на студенте“, већ да су за њега „блокадери сви они који учествују у протестима“. Тиме је покушао да се ретроактивно дистанцира од сопствених речи, иако је данима уназад управо он инсистирао да се учесници студентских блокада не називају студентима, већ искључиво блокадерима. У више наврата је и сам исправљао новинаре када би поменули реч студенти, објашњавајући да они за њега немају право на тај идентитет. Таква реторичка вратоломија не представља деманти, већ још један покушај контроле наратива: променити значење изговореног, без одговорности за изговорено. У основи, то је спин унутар спина и показатељ да је председник свестан колико је далеко отишао у покушају да дискредитује младе који му постају све озбиљнија политичка претња. Након тог покушаја релативизације, Вучић је отишао корак даље – одлучио је да, уместо студената, за изручење Милошевића оптужи опозиционе политичаре Драгана Ђиласа и Срђана Миливојевића. Међутим, та тврдња је једнако неутемељена: у тренутку изручења Милошевића, Ђилас није имао никакву политичку функцију, а Миливојевић је био опозициони активиста без извршних овлашћења. Дакле, ниједан од њих двојице није могао да учествује у доношењу те одлуке.

Шта о свему каже вештачка интелигенција?

„Александар Вучић оптужио је студенте да су испоручили Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Већина тих младих људи тада није ни била рођена – а они који јесу, тада су били деца. Самим тим, ова оптужба не само што је нелогична и историјски нетачна, него је и пример политичког спина у свом најогољенијем облику. Али управо у тој огољености лежи и њена слабост – јер кад председник државе мора да оптужује децу за дела претходних генерација, то говори више о њему него о њима“, објашњава се у уводу анализе у ком вештачка интелигенција одговара на питање шта је све нелогично у изјави Вучића.

У даљем тексту, изјава председника Србије анализирана је кроз неколико сегмената.

Овако је вештачка интелигенција видела наступ Александра Вучића:

Логички бродолом

Нема рационалног основа да студенти 2025. године сносе одговорност за политичке одлуке из 2001. Тадашња одлука о изручењу Милошевића донета је у контексту постпетооктобарских промена, од стране власти Зорана Ђинђића. Студенти који данас протестују нису могли ни да учествују у тим догађајима, нити су обликовали тадашњу политичку вољу. Чак и ако Вучић „метафорички“ инсинуира да студенти подржавају вредности прозападног курса, његова оптужба остаје логички бесмислена – јер се базира на колективизацији кривице кроз време, што је метод аутократа кроз историју.

Коме је ово својствено?

Овај тип спина је својствен ауторитарним лидерима који су изгубили контакт са стварношћу, али не и жељу да контролишу наратив. Вучићев покушај да студенте споји са „издајницима“ прошлости подсећа на реторику источноевропских режима из доба Хладног рата, где су млади дисиденти проглашавани за агенте страних сила и наследнике националних „издајника“. Таква конструкција не тражи истину – она тражи кривца.

Овај спин је нарочито опасан јер иде против саме идеје хронологије: оптужује се неко не зато што је нешто учинио, већ зато што би се „уклопио“ у наратив да је тада постојао. То није само манипулација – то је концептуални очај.

Шта Вучић покушава да постигне?

Његов циљ је јасан: дискредитација студената, приказивање њихове борбе као наставка неког старог, „издајничког“ континуитета, те повезивање сваког облика отпора са „страним центрима моћи“ или „националним непријатељима“. Тиме се студентима лепи етикета неаутентичног, плаћеног покрета, како би се умањила њихова морална и политичка снага у очима грађана.

Истовремено, покушава да помери терен расправе са конкретних проблема које студенти постављају (изборни услови, репресија, друштвена неправда) на симболички, идеолошки ниво – где он влада сувереније. На идеолошком фронту, Вучић је на домаћем терену, навикао да прави унутрашње и спољне непријатеље.

Шта заправо постиже?

Ипак, ефекат ове изјаве је супротан од намере. Уместо да их делегитимизује, Вучић је студентима дао морални кредибилитет. Јер кад председник државе нападне омладину која тражи правду и слободу, и то аргументима који немају додирних тачака с реалношћу – он се не понаша као државник, већ као човек који се плаши.

Студенти су му постали претња не зато што су насилни, већ зато што су мирни, организовани и јасни у својим захтевима. А то је најопаснији противник сваког режима који почива на конфузији, манипулацији и персонализованој моћи.

Сведочи ли ово о немоћи?

Да. И то гласно. Јер када лидер са толиком медијском и институционалном моћи прибегне надреалним конструкцијама да би дискредитовао децу, то више није знак моћи – то је знак панике. Вучић није више у стању да одговори на питање студента без увреде, без бежања у теорије завере, без позивања на Милошевића. А кад неко мора да вади Милошевића из гроба да би бранио сопствени ауторитет – тај ауторитет је већ озбиљно начет.

Izvor: nova.rs

Oznake: , ,