Pročitaj mi članakDolazim iz tehničke struke u kojoj sam naučen da se rešavanje bilo kog problema obavezno započinje analizom koja mora biti što objektivnija kako bi se povukli pravi potezi. Dobar inženjer, nakon sveobuhvatne analize, pravi detaljan plan u kojem na papiru iznese rešenje po kojem se nakon toga radi. I konačno, kada se posao završi i kada sistem koji je bio u kvaru počne ponovo da funkcioniše, proglašava se kraj. Dakle, koren svakog dobrog rešenja je objektivna analiza, a kraj je onda kada sistem počne da valjano radi, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Важно ми је да нагласим ова два принципа јер су они животни и буквално у свакој ситуацији се могу применити. Понекад је могуће да се неки проблем реши без анализе и из ње проистеклог плана, али то је онда ослањање на пуку срећу, која је врло варљива категорија. Исто тако, ако посао није доведен до краја, онда он није завршен без обзира на то да ли је остала још само нека ситница.
Овде ћу сада направити осврт на нашу актуелну друштвену и политичку ситуацију. Намеће се питање: да ли смо посао завршили? Одговор је да нисмо, јер је Вучић још увек на власти и сходно томе држава Србија, као систем, и даље је у квару. То колико смо близу да извршимо промене потпуно је неважно, јер поновићу раније изнесен принцип да је неки посао завршен тек онда када је систем почео да ради.
Даље, пошто посао још увек није завршен, неопходно је да сагледамо где се сада налазимо и каква је тренутно ситуација. Ово је могуће само уз објективну и детаљну анализу. Ја за неке своје потребе имам целокупни преглед актуелног тренутка, а да не бих превише замарао читаоце, овде ћу изнети само кључне елементе.
Прво, режим Александра Вучића значајно је нагрижен протестима који трају готово годину дана. Главни проблеми настали су у сфери економије, јер због нестабилне политичке ситуације долази мање капитала из иностранства, а пошто је привреда неконкурентна, а већина инвестиција неодржива, постоји реална опасност да дође до потпуног економског слома. Није претерано рећи да би прва озбиљнија меница коју би нека фирма пустила другој довела до домино ефекта и банкрота хиљада предузећа – од најмањих до највећих.
Други велики проблем за Вучића јесте веома нестабилна међународна ситуација, која се поклопила са унутрашњим проблемима, што све отежава могућност да маневрише као што је то успео, рецимо, 2014. године, када је ванредним изборима и новим „Бриселским споразумом“ купио себи простор у тренутку када је кретала криза у Украјини и када се од њега први пут озбиљно тражило да раскине енергетски споразум са Русијом.
Трећи велики проблем за Вучића јесте страх и безвољност који су се увукли у његову структуру. То се најбоље види по томе што не може да направи ниједан велики скуп, па је био принуђен да организује лажне скупове широм Србије и да онда у својим медијима, кроз уста руководства полиције, саопштава цифре које му одговарају, а које се практично не могу проверити. Све ово указује да је Вучић прилично уздрман, дезоријентисан и малаксао.
Међутим, с друге стране, постоје и неке ствари које му иду на руку. Прво, озбиљан замор присутан је и на страни опозиционог дела јавности. У том погледу посебно забрињава пад присуства припадника „генерације З“, који су у једном периоду били носиоци протеста. Друго, власт је успела да консолидује апарат репресије и да га озбиљно окрене против грађана. Све до пре неких два месеца полиција готово да није смела да дејствује против демонстраната, тужилаштва нису затварала народ, а Вучић није смео да аболира своје батинаше. Сада је то све са лакоћом урадио – тренутно у затворима нема његових (а неке је морао да држи и месецима), а има доста наших, и то опет, нажалост, пре свега младих. Случај студента Богдана Јовичића је најсликовитији.
Треће, и даље не постоји профилисана политика, нека лица и јасан и јаван план за дан после Вучића. Услед тога, не постоји могућност да се побуњена Србија на било који начин политички договори и разуме са оним факторима који су неопходни да би до промене власти дошло.
У најкраћем, опис тренутног стања у којем се налазимо јесте тај да је Вучић гроги, али да ми, с друге стране, немамо завршни ударац након којег би он пао на под. Отуда је наредни корак тај да се јасно дефинише план завршног ударца и потом крене у том правцу. И не, тог плана нема и нема разлога да заваравамо себе да постоји негде закључан иза седам брава како га власт не би нашла. Без завршног ударца Вучић ће изаћи из гроги фазе и стабилизоваће се, а постоји и опасност коју знају људи који прате бокс, а то је да и гроги боксер може да зада фатални ударац.
