Прочитај ми чланакУ свим напредним па све више и неразвијеним државама – са изузетком неколико њих као што су разваљена Сомалија или „средњовековни“ Авганистан – медију су постали средишта политичке акције. Тамо где постоји макар привид демократије, они су главни ринг где се одвијају политичка надметања међу конкурентима, односно манипулативне игре оних који се баве рибарењем људских душа. Где је на делу пуна аутократија, медији представљају пропагандну одскочну даску владајућих чиниоца, без које они иоле дуже не могу да опстану. Какогод било, од огромног су значаја. Како је истицао велики познавалац технологије власти а не само војне вештине, велики француски цар Наполеон Први, бајонетима је могуће узети власт али на бајонетима се не седи!
Да би се задржала или освојила политичка моћ, од огромног значаја је контролисати медије који допиру до што већег дела друштва, односно до циљних група битних за конкретне политичаре, што подразумева располагање средствима масовног (дез)информисања која понаособ делују различито иако суштински певају сличне песме.
Они који немају медијске савезнике или обичне извршиоце, па да ствар буде за њих и гора, имају крајње ограничен приступ било којим средствима масовног (дез)информисања, налазе се у огромном проблему. Није ни чудо да сви који су незадовољни нивоом демократије у својим земљама, по правилу, акценат стављају на медијске неслободе. Обично се жале на то како их медији или тачније они који их држе у својим рукама, третирају (од игнорисања до оцрњивања).
Да све речено пројектујемо на нашу ситуацију, уз ограничавање на и даље још најутицајније телевизијске станице (које делују и преко Јутјуба и других друштвених мрежа). Вучићев режим располаже огромном већином таквих медија.
Неки имају задатак да одржавају у стању хипнозе СНС публику већ потпуно испраних мозгова (Информер, Пинк). Друг се праве да су објективни иако и те како видљиво раде за нашег спин диктатора (РТС, Блиц). Има и оних који глуме да су умерено опозиционо настројених док заправо тек мало перфидније раде за естаблишмент (Еуроњуз).
Да не говоримо сада и о страним медијима који су као део разних геополитичких игара, у домену наше унутрашње политике, позајмљени режиму (Спутњик, РТ Балкан).
Од значајнијих опозиционо настројених телевизија имамо Н1, Нову С и КТВ. Сви ти медији су отворенији за другачија мишљења од оних на које се ослања Вучић, али наравно и они имају своја базична (гео)политичка усмерења. Н1 и Нова С су несумњиво прозападно опредељени, и то после најновијег америчко европског раскола, у духу онога што заговара Брисел.
У складу са тим је и њихов однос и према Русији и руско-украјинском рату али и будућности Србије, те тзв. нормализацији односа Београда и Приштине. То не значи да ту не могу да се чију и другачија мишљења – у крајњој линији и ја сам неретко гост на тим телевизијама – али ипак преовлађују тзв. евроатлантски тонови. Када се ради о КТВ, ту је много наглашенији национални курс, али без обзира на растући утицај тог медија, он још ни приближно није у равни ТВ канала у власништву компаније „Јунајтед груп“, а тим пре вишеслојног режимског картел братства.
У таквим, свакако неповољним околностима (поготово за оне који су национално усмерени), у значајном делу нашег опозиционо настројеног друштва сазрела је идеја да се ипак иде на изборе како би се разрешила политичка криза која је крајем прошле године кулминирала и од тада се српско друштво налази у пат позицији: нити је већинска, али подељена и неретко апатична Србија, у стању да сруши режим, нити он има снаге да угуши народни мирнодопски устанак.
Његов пламен тиња па се распламса, да би онда поново почео да јењава, али се не гаси. Опет, Вучић располаже системским и црним структурама које и даље не сагоревају али немају моћ да наметну све што жели. Да ли су у таквој ситуацији избори без промене услова под којима се одвијају стварно пут за враћање ствари у демократске токове? Сумњам!
Незамисливо ми је да СНС картел призна пораз, а и даље има низ механизама за нефер вођење кампање и намештање изборних резултата. Пре је реално да овај пут, када је за очекивати да студенти и разбуђени грађани обезбеде већу контролу на изборним местима, буде убедљивије него раније ухваћен у крађи коју ће упркос томе сигурно негирати, него да она буде спречена. После тога дошло би до обнове масовних протеста против нове Вучићеве намештаљке. Смисао изласка на изборе ако и постоји, отуда, најпре може да буде у изборном подизању сада посустале протесне енергије, која би експлодирала после крађе. Били бисмо тако где и сада, само са више набоја и наде да ћемо нешто постићи. Међутим, далеко је од тога да би промене биле извесне.
Са садашњим нивоом медијске контроле, те злоупотребе системских ресурса, режим би сигурно добио (намакао) велики број гласова, што би му изнова дало могућност да својим опресивно-коруптивним методама мобилише војску присталица и плаћеника у постизборним надигравањима која би уследила. Уз то, медијским покрићем и токсичном гласачком алхемијом, нову крађу чини реалном, јер на 40 посто како-тако скупљених гласова крађа од 10 одсто је могућа, али није са добијених или купљених 25 процената гласова. И шта онда постижемо? Мање више ипак само настављамо (али то ради и Алек без Косова) тамо где стајемо због избора.
Зато, лично сматрам, на изборе не треба излазити без промене услова за њих (мислим сада на учешће на њима а не на индивидуалну одлуку о изласку на гласање), а покретање грађана на обновљене, и то радикализоване протесте, могуће је и уз постављање пакета изборних предуслова. Људи би за њих били спремни да се боре. Тако бисмо могли да се вратимо на, рецимо, 15. март, а онда енергију да искористимо за оно што је тада пропуштено, тј. за удар тамо где би то владајући картел највише заболело.
То је онемогућавање онога где и даље извлачи велики новац, на пример блокадом реализације пљачкашког пројекта ЕКСПО (смишљеног само зато да би се што више фондова прелило у фирме блиске режиму) или даље изградње Београда на води. Сада Вучићу одатле озбиљно капљу средства и док се та славина не заврне не пада му на памет да мисли о одласку. Али ако би ток новца био прекинут, можда би почео да разматра и напуштање земље јер би за опстанак на власти морао озбиљно да троши већ отета средства. То би му, вероватно, деловало као инвестирање у неизвесност.
Један од кључних услова за излазак на изборе – вратимо им се јер су јако важни – морао би да буде у вези са надзором над медијима. Да бисмо имали иоле фер кампању, нужно је да се обезбеди приступ свих изборних листа под бар унеколико равноправним условима релевантним медијима. То је могуће постићи, као што је чињено у неким периодима рецимо у Сингапуру, тако што би током кампање на сваком ТВ каналу држава закупила 4-5 сати програма свакодневно, па онда свим учесницима на изборима доделила једнак простор за промоцију.
Само месец дана ако не и више од тога, појављивање Вучићевих опонената сваки дан током неколико сати на РТС-у, Информеру, Пинку, Куриру, потпуно би променила менталне токове у Србији. Режим не би имао корист од присуства на Н1, КТВ-у или Новој С, јер гледаоци тих канала и овако нису одсечени од медија које естаблишмент држи у својим рукама. Њихово опредељење против Вучића је вредносно, а не услед недостатка информација. Другачије ствари стоје са онима који и даље гласају за СНС или СПС. Они су често збуњени и слуђени услед информационе једностраности.
Све то не значи да неко не би имао велику корист од додељивања простора и на оним опозиционим медијима који су прозападно настројени. То су спрске патриоте. Они и ту имају ограничен приступ (иако нису одсечени од њих као од режимским канала, док они који се ту и даље представљају као родољуби, то су тек позерски пошто служе пропаганди оних који су извршили велеиздају Косова).
Могућност истински национално настројених друштвенополитичких фактора да озбиљније буду заступљени у опозиционом али и режимском медијском простору, брзо би изменила институционалну (за почетак посланичку) крвну слику Србије. Сада, упркос томе што истраживања показују да огромна већина грађана Србије не да Косово, неће у НАТО и више воли Русију од западних сила, доминирају партије које су фанатично опредељене за ЕУ. Јасно је да на њеним капијама нас чега потписивање признања лажне косовске државе, увођења санкција Русији и, да се не лажемо, испуњавање приступнице за НАТО. ЕУ пут без алтернативе отуда је еуфемизам за тоталну спрску капитулацију.
Да до ње не би дошло, упорно имајмо на уму: у свету у коме се политички процеси обликују у медијској арени, кључ дубинског ослобођења Србије – за почетак макар унутрашњег -налази се у демократском регулисању процеса који се у њој одвијају. Изгледа да се тога не плаши само Вучићев картел-квислиншки режим, већ и разни, не само партијски већ и експертски, професорски, НВО, те са свима њима повезани неки студентски фактори, који су обећали својим евроатлантским менторима да се борба против Вучића неће претворити у деловање у прилог поништавања „тековина“ његове антисрпске политике.
Стога, по свему судећи, и не инсистирају на борби за медијске и друге фер изборне услове. Као да им је довољно да Вучић са њима подели надзор над РТС-ом, те тако добију још мало ветра у своја прозападна леђа, а не да се створи бар током капање симетрично отворен информациони простор. Као да је намера да се наша политичка агонија још неко време растегне – без стварања могућности за дубинску демократизацију – док Брисел не истргује са Вучићем да пристане на фазну транзицију власти ка другим, старим и новоствореним ЕУ квислиншким снагама које би мало по мало јачале, уз гаранције актуелном узурпатору власти да ће изгурати свој председнички мандат (2027), те реализовати ЕКСПО и „Београд на води 2″ пљачку (можда тек уз извесну поделу плена са „новима“).
Да ли ћемо то дозволити? Ако хоћемо, онда нисмо нормални. Пошто ипак мислим да јесмо те да патриотска Србија и даље није клинички мртва, акценат ставимо на медијско ослобођење Србије као предусловом за свако друго ослобођење! И не прихватајмо – уз сво начелно поверење према већини студената – ни једну листу априори. И те како је битно ко се на њој налази, те зашта се она, сагледано вишедимензионално, залаже!
Не треба нам промена истрошеног Вучића неким ко би, макар геополитички и национално, радио исто што и он, али као неко „нови“ и „бољи“, са стартним позитивни имиџем као покрићем за евроатлантска недела (баш њега је после пада „жутих“ имао СНС картел и видимо колико нас је то на крају коштало). Док се превара масовно не разоткрије, били бисмо дотучени!
