Pročitaj mi članakPre nekoliko nedelja grupa američkih poslanika – i to stranački kombinovana, tj. sastavljena od opozicionih demokrata i vladajućih republikanaca – predstavila je Kongresu predlog rezolucije kojom se izražava „snažna podrška integraciji Kosova u NATO“. Ukratko, ti SAD kongresmeni, kao, insistiraju na tome da lažna albansko-kosovska država bude što pre primljena u Severnoatlantsku alijansa, odnosno sugerišu da je potrebno da Vašington utiče na četiri evropske članice tog pakta (Grčku, Španiju, Slovačku i Rumuniju) koje ne priznaju Kosovo te stoga onemogućavaju njegove evroatlantske integracije.
Predsednik Srbije je zbog toga, nema sumnje krajnje pozerski, izrazio svoju zabrinutost. Po (nameštenom) izrazu lica reklo bi se da noćima ne može ni oko da sklopi. No, reagovao je krajnje pomirljivo. Istakao je da će Beograd sa NATO snagama uskoro održati značajne vojne vežbe, pa će to biti prilika da se sa tzv. zapadnim partnerima razgovara o pomenutoj inicijativi. Na kraju, u tom kontekstu, Vučić je istakao „nadu“ da se brzi ulazak Kosova u NATO ipak neće dogoditi.
Donekle je Aleksandar bez Kosova u pravu. Zbog stava navedenih EU država, pre svega Španije, uistinu nismo na pragu kosovskih evroatlantskih integracija. Međutim, adresa za razgovor o daljem sprečavanju tih procesa nije NATO „menadžment“ koji Vučić ističe – jer on svakako pozdravlja brzo uključivanje Prištine u svoje redove – već špansko, grčko, slovačko i rumunsko državno rukovodstvo, koja za sada istrajavaju na srpskoj strani na polju globalne Kosovske bitke. Ipak, njih SNS veliki majstor ignoriše dok pompezno naglašava značaj Severnoatlantskog vođstva. Zašto?
Odgovor je prost i jasan: predsednik Srbije perfidno vraća pitanje intenziviranja naše saradnje sa NATO, pa potencijalno ali prikriveno i članstva, na pregovarački sto, umesto da brani Kosovo. Pokvareno saradnju sa NATO pravda time da ona posredno doprinosi odbrani naše južne pokrajine, ali naravno da nije tako. Kao i kada se radi o gotovo bilo čemu drugom što preduzima, i u vezi sa tim, Alek deluje radi svojih lično-partijskih a ne bilo kako shvaćenih državnih interesa. Ne trguje on radi Srbije, već prodaje deo Srbije zbog sebe.
Vučić je svestan da se nalazi u teškom položaju. Većinska Srbija je protiv njega. I dalje opstaje samo zato što su mu oponenti, kako unutar tzv. studentsko-građanskog (fluidnog) pokreta, tako i u stranačkoj opozicionoj sferi, opasno podeljeni. Još ništa ne ukazuje da je realno objedinjavanje svih koji su za rušenje sadašnjeg SNS kartel režima, na način koji bi proizveo referendumsku atmosferu „mi“ ili „on“, sa kojom Aca lažni Srbin ne zna kako da se nosi.
Uprkos tome što se, kolikogod bio kontuzovan, i dalje tetura jer oni koji mogu da ga obore nisu personalno i idejno složi, on zna da u zadnjem momentu pošto raspiše izbore može da dođe do po njega nepovoljnog (sabornog) preokreta te generalno ističući rok trajanja SNS bloka tako ispadne kraći nego što se nada.
Ako se sada nesložni Brisel i Vašington ipak usaglase da je vreme da se stavi tačku na njegovu balkansku diktaturu – s obzirom da su ga oni na neki način i doveli na vlast te mu do današnjeg dana daju raznovrsne stimulanse kako bi na njoj opstao (ili bar ne podržavaju njegove izazivače iole efikasno) – vođa SNS političko-mafijaškog sindikata zna da je gotov. Prozapadni segmenti studentsko-građanskog pokreta dobili bi instrukcije da svojom ideološkom isključivošću više ne sabotiraju stvaranje jedinstvene liste.
Da bi po sebe ugrožavajući scenario odložio, Alek sada zakulisno zapadnim faktorima nudi razne ustupke, dok javno govori o nekakvoj izmišljenoj „obojenoj revoluciji“ koju oni kao podržavaju protiv njega. Važan deo tog „paketa“ je i okretanje novog lista, ili tačnije vraćanje na stari, po pitanju odnosa Srbije sa NATO.
Stvar je u tome što je posle početka sukoba oko Ukrajine – tj. posrednog rata zapadne vojne alijanse i Ruske Federacije koja nastoji da spreči dalji NATO prodor na „istok“ – Srbija početkom 2022. godine uvela moratorijum na vojne vežbe sa bilo kojom od direktno ili indirektno sukobljenih strana. Sada, bez odgovarajuće formalne oduke, u praksi jednostrano odustaje od toga u korist evroatlantskih faktora.
Američki admiral Džordž Vajkof – od novembra 2025. prvi čovek za naš region suštinski bitne Komanda združenih snaga NATO u Napulju – početkom marta ove godine iznenada je posetio Beograd. Vučić je posle sastanka sa njim istakao da su imali „značajan sastanak o jačanju saradnje Srbije sa NATO“, uz, kako je ritualno zbog svog biračkog tela naglasio, „očuvanje vojne neutralnosti Srbije“.
U istom tonu je bilo i saopštenje NATO koje je usledilo: „Pozdravljamo priliku da srpsko i savezničko vojno osoblje zajedno trenira u Srbiji ovog maja. Vežba cìe se održati na poligonu Borovac u Srbiji, koji Vojska Srbije intenzivno koristi za pripremu jedinica za međunarodne misije, uključujucìi mirovne operacije Ujedinjenih nacija. Ova aktivnost cìe biti sprovedena na poziv Srbije i uz puno poštovanje njene deklarisane politike vojne neutralnosti“.
Da se radi ipak o nečemu što nije u duhu vojne neutralnosti i balansiranja Srbije između NATO i Rusije, vidi se po tome što je spomenuti moratorijum na vojne vežbe ukinut asimetrično. Kako oficijelni Beograd ističe to je urađeno kako bi bila sprečena „geopolitička izolacija Srbije“, ali nije objašnjeno kako to da saradnja samo sa jednom stranom ne znači neki vid, makar i mekog, svrstavanja? Niko od zvaničnika nije ni pokušao da to razjasni srpskoj javnosti jer je jasno da bi svaka priča ispala neutemeljena na argumentima, te uočljivo nelogična.
Zato se, kako bi pažnja javnosti u osetljivom, potencijalno predizbornom periodu bila preusmerena, pribegava forsiranim manipulacijama. Rezolucija koja se pojavila u američkom kongresu pošto je obnovljena saradnja Srbije sa NATO, kako ističu upućeni, inicirana je ne samo od tamošnjeg albanskog lobija, već i nekih ljudi povezanih sa tzv. „srpskim kokusom“ (neformalnom grupom članova američkog dvodomnog predstavničkog tela, uz nesumnjivu finansijsku podršku Beograda, nominalno obrazovane radi jačanja veza između Srbije i SAD, a suštinski radi podrške režimu).
SNS i albanski lobisti i ranije su solidno sarađivali (jer Vučić ima iste zapadne mentore kao i vodeći ljudi u Prištini); sada su dobili novi zadatak: spašavanje potencijalno ugroženog Vučića zbog onoga što je nepopularno i kod njegovih birača. On je Prištini i te kako koristan, ma koliko se površinski prepucavala sa njim. Priča o ulasku Kosova u taj vojni pakt stoga je sada pokrenuta kako bi beogradski režim imao još jedno opravdanje za reaktiviranje intenzivnih veza sa Severnoatlantksom alijansom. Planirano je da se narodu to predstavi kao „mudar“ potez „velikog vođe“ kako bi Brisel i Vašington dobili poruku da je Srbija spremna da sa njima na „odmeren“ način sarađuje, a oni zauzvrat da se uzdrže od daljih antisrpskih koraka u vezi sa Kosovom.
Kako se to kaže u narodu: „Šio mi ga Đura“. To je, da se podsetimo, pomalo već arhaična fraza kojom se iskazuje da je neka tvrdnja besmislena. A jasno je da Vučić ne obnavlja saradnju sa NATO da bi branio Kosovo i Metohiju – jer on je već dokazani veleizdajnik naših nacionalnih interesa u vezi sa tim delom naše zemlje gde asistira na razne načine zaokruživanju lažne nezavisnosti tamo stvorene albanske NATO marionetske tvorevine – već kako bi kupio dodatnu podršku Zapada. Jasno je i da se NATO neće odreći svog kosovskog projekta, u koji je toliko uložio, zato što Srbija unapređuje veze sa njim. Ipak, to mu je samo po sebi bitno.
Amerika nemaju više interes za NATO kao što je to bio slučaj ranije, ali nije istina ni to, kao što se popularno olako smatra, da je ona od njega digla ruke i prepustila ga Evropi. Njoj je interes da se evropske članice tog pakta mnogo više angažuju, od drastičnog povećanja vojnog budžeta do preuzimanja operativnih obaveza, pa da im Vašington prodaje što više oružja dok manje troši svoje resurse. Radi toga iako sam uistinu napola izlazi iz NATO, želi da nove ovce ulaze u taj vojnopolitički tor kako bi ih šišao i na drugi način odlučivao o njihovim sudbinama. Stvari su tu slične kao kada nam London koji je napustio EU, cinično poručuje da je važno da Srbija što pre postane deo te unije.
Pošto Vučić – koji je nesumnjivo vešt političko-finansijski grabljivac – to dobro razume, on ponovo igra na NATO kartu, ali tako da jednim udarcem ubije dve muve: i da Zapadu nešto ponudi, i da svoje uglavnom rusofilske biračke održi u (nakaradnom) uverenu da je ipak privržen vojnoj neutralnosti; kao samo lukavo taktizira zbog Kosova. Bedno i cinično, ali nije da bar delimično ne daje rezultat unutar Srbije. Što se Rusije tiče, sada kada joj je kod nas prioritet rešavanje pitanja NIS-a, Alek bez Kosova računa da će ona ostati pasiva iako on radi i na njenu vojnopolitičku štetu na Balkanu pa i šire.
Nadam se da tako neće biti, ali ako i bude, srpska patriotska javnost mora da shvati da je nama ulazak u NATO šetan načelno, a ne tek zbog odnosa sa Moskvom. Zašto bi Srbi postali topovsko meso i u još većoj meri finansijski resurs, onih koji rade protiv našeg teritorijalnog integriteta? Zašto bismo reskirali da sutra prolivano krv zbog tuđih interesa, kada ne da ne štitimo tako svoje, već pomažemo onima koji ih ugrožavaju? Što bi srpski gradovi postali mete ruskih ili kineskih raketa? Nismo valjda ludi da nas opskurni režim i njegovi zapadni zaštitnici, malo po malo, gurnu u geopolitički pakao?
Polazeći od toga neshvatljivo je što nova NATO ujdurma ide planiranim tokom sa tako malo otpora. Ako je za očekivati da prozapadna opozicija, koja se u idejnoj sferi takmiči sa režimom oko toga ko je veći evroatlantski kvisling, tako postupa, nije prihvatljivo da adekvatno ne reaguju oni koji sebe definišu kao tzv. studenski pokret u celini ili bar oni njegovi plenumi koji ističu svoju nacionalnu orijentaciju (a ranije su istakli da su dosledno za vojnu neutralnost) i tim pre nacionalno orijentisane parlamentarne partije.
Svi odgovorni činioci na srpskoj društvenopolitičkoj sceni dužni su da posvećeno rade na sprečavanju faznog uvlačenja našeg već strašno napaćenog naroda, koji želi mir i slobodu a ne sukobe, u agresivni i za nas višeslojno štetočinski NATO. Ne radi se tu samo o Kosovu, već o srpskim glavama gde god one na našim prostorima bile. Imajmo to u vidu sada kada je samo pitanje vremena kada ćemo imati izbore, i u skladu sa tim birajmo!
