Прочитај ми чланакСлужио је предано, давао је све од себе, са свих страна, пљачкао је државу, отимао из уста народу, затровао је животну средину, истерао скоро милион људи из државе, поделио народ, организовао велеиздајничку предају дела државне територије, масовно шпијунирање, пребијање, затварања, убиства…И нико му неће рећи „хвала“ од свих оних „пријатеља“ из иностранства који су га све време док је то радио звали „стабилократом“ и наговарали на још горе отимачине државних ресурса и уништавања земље. Данас могу да му кажу само, „Збогом драги разбојниче, добар си нам био, а доста си и трајао“.
Вест да су се у луксузној сала Ланцастер Хоусе у Лондону, испод раскошног степеништа инспирисаног Версајем и где је Шопен некада свирао за краљицу Викторију, окупили половином маја највиши британски и европски функционери, требала би добро да забрине одлазећег тиранина у Србији. Поменут је у одвојеним разговорима као „проблем који се мора решити“ и то је оно што је извор МТ сазнао директно из одвојених разговора који су вођени међу неколико најзначајнијих лидера Европе. Наиме, на дневном реду била су питања рата у Украјини, безбедности Европе и, по први пут од Брегзита, те припреме за британско-европски самит, који ће се одржати 19. маја 2025. Како сада изгледа, постоји вероватноћа повратка Велике Британије у Европску унију у предстојећем периоду.
Можда све ово не би имало никакве битне важности да једна тема није разматрана посебно, а то је улазак Албаније у Европску унију пре 2030. године. Ово значи „отворена врата“ и за Косово које је Вучић „наградио“ гашењем српске полиције и судова, свих других српских институција и уласком „Српске листе“ у све албанске коалиције. Ако је тачна још непотврђена вест да ће Србија и Босна и Херцеговина бити привремено избачене из планова за проширење Европске уније, те да се разматра увођење санкција Александру Вучићу лично као и његовим најближим сарадницима, то отвара једно друго питање: којом брзином та „демонтажа“ може да буде обављена?
Извесно је да ће од преговора између владе САД и Русије у вези Украјине, зависити и даља стратегија две највеће силе на Балкану. Према изворима МТ, сасвим је сигурно да ће бити „трговине“ кад је у питању Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина. Једно је сигурно: нико од поменутих више не жели да види Александра Вучића на власти.
Истовремено, нови немачки министар унутрашњих послова Александар Добриндт (Хришћанско-социјална унија, ЦСУ) најавио је спровођење најстрожијих нових мера на границама те државе за мигранте и обрачун са „балканском мафијом“, где је поменуо и Србију и придруживање истрагама Европског тужилаштва. Да би било јасније како се „клима променила“, треба подсетити и на дан кад је изабран нови немачки канцелар Фридрих Мерц, те како је српски диктатор потрчао да му честита, а овај се зачуђен и затечен, само хладно руковао мимо протокола.
А, шта се заиста дешава са њим и његовим режимом, било је јасно кад се чуло шта се причало у Тирани на Шестом самиту Европске политичке заједнице (ЕПЗ) „Нова Европа у новом свету: јединство – сарадња – заједничка акција“ који окупља 47 шефова држава или влада уз лидере кључних европских и међународних институција. На том скупу Вучић је дословно у потпуној конфузији тражио начина да започне некакав дијалог са некима од присутних, али му никако није ишло. Доналд Туск, пољски либерал, повратник у ЕУ институције, био је задужен да му саопшти пар непријатних вести, да ће морати „да се суочи са стањем у Србији“, а како је написао извештач ТВК из Приштине, „изгледао је изгубљено уплашено“.
Сазнао је да његов режим стоји најгоре, а његов друг Еди Рама најбоље. Није му помогло ни то што је признао све облике државности тзв Косова. Зло које пушта терористе који су приведени са наоружањем, а силу показује над српским народом, коначно је у сопственом блату. Остаће упамћен као помагач у остварењу идеје такозване Велике Албаније (што му неки албански екстремисти већ признају).
Захваљујући њему и његовој велеиздајничкој политици, медији у Приштини данас увелико пишу о „процвату Албаније“ те да би њен „улазак у ЕУ, пре 2030. године“ био уступак Европске уније Трамповој влади (и некој будућој), јер је ова бивша „земља Енверових бункера“, у последњих двадесет година доживела велике промене. Пре свега, постала је значајан војни протекторат САД, уложене су милијарде долара у развој војно обавештајне мреже на њеној територији, па као круна свега, дошло је и до изградње базе на обала Јадрана недалеко од Драча коме припада и новосаграђени град за 40.000 људи, породице америчких официра, војника и цивилних служби.
Узгред, Албанија је добила и велики новац за развој туризма, на исти начин како га је Турска добила (у исте сврхе) кад је ушла у НАТО пакт и кад је војска САД изградила војну базу Инџирлик, одакле су крстереће ракете 1999. године гађале Србију и Црну Гору.
Према плану развоја Албаније као „савезнице“ САД и ЕУ, још два војна аеродрома војске САД биће изграђени на територији ове земље. Шта ће Русија имати на Балкану као своју „зону интереса“, знаће се тек након евентуалног решења питасња Украјине.
Неки „сигнали“ већ показују шта би било, на пример, са Црном Гором: председник Владе ове минијатурне балканске државе, Милојко Спајић, био је „приведен“ Бриселу да учествује у конференцији о будућој економији и „обнови и изградњи“ онога што остане од Украјине након рата. Регаовао је необично, изјавом да ће „Црна Гора сарађивати онолико колико јој интереси дозвољавају“, што није било очекивано, мада је све блистало од обостране љубазности.
Црна Гора је већ заробљена западним и кинеским кредитима и оптерећена са преко педесет хиљада страних држављана (већином Руси и Украјинци, Турци и један значајан проценат грађана Запада) који имају и новац и некретнине и који очито имају намеру да у њој трајно живе. Нико од њих не говори језик домаћина, већина њих ни енглески, а стварају се изоловане друштвене заједнице, а таква промена друштвене слике у држави која има становника као једна већа београдска општина, може водити дословно у куповину ове државе. Ко ће коначно „пазарити“ Црну Гору, биће јасно такође након нове поделе Европе након рата са Украјином.
Посланик Европског парламента, Гордан Босанац, најоштрији критичар Европске комисије, упутио је јавну поруку председници ЕК Урсули Фон дер Лајен. „Сетићете се последњих епохално погрешних речи које сте у Београду изговорили кад сте представљали План раста, кад сте рекли Вучићу: ‘председниче, ваша дела следе ваше речи‘ и кад сте га прогласили шампионом у европским интеграцијама. Питаћу вас, како је могуће да један такав шампион посрне, ево, у само четири месеца“, рекао је Босанац, потакнут информацијом да су од српског диктатора дигли руке сви они који су га подржавали и одржавали на власти.
И док брод једног болесниг лудака тоне, у Србији ствари излазе „на видело“. До избора у Косјерићу и Зајечару није остало много, а ниједан опозициони политичар није посетио та два града. Напредњаци иду од куће до куће и бирачима нуде телевизоре, веш машине, столарију, новац… Опозиција „дивани“ по Београду и чека да им неко поклони победу.
Један грађански активиста добио је документа о сарадњи Жељка Јоксимовића, музичара „са Титаника“, из којих се види да је утајио милионе евра пореза, да је купио „на силу, по Вучићевој директиви“ некретнину у насељу „Београд на води“, да је купио стан злогласној портпаролки Регулаторног тела за електронске медије, Оливери Зекић, само један дан пре него је ТВ Тањуг добила лиценцу за рад, те да је „упао“ у зграду те државне новинске агенције са својом женом по специјалном одобрењу Александра Вучића.
Ко зна колико је у оваквим сличним криминалним радњама кумовао српски диктатор. А, где су све остале пљачке и злочини? Због оваквих ствари, једно озбиљно високо стручно лице које ових дана одлази из Србије, каже: „Како год да се ово заврши ми ћемо у Србији имати огроман проблем како уопште наставити заједнички суживот са оном другом страном.
Ја лично од 15 марта себе не сматрам сународником никога ко је остао као подршка овом режиму. То не могу опростити. Нећу моћи никада. Осећам презир према сваком од њих а много их је. Игром случаја се завршило без људских жртава али последице тих догађаја су дугорочне и несагледиве. Ове сабласне сцене у парку срамоте Србије ће ме заувек прогањати…“
