Прочитај ми чланакСрбија сваке године производи довољно електричне енергије да подмири скоро све своје потребе. У 2024. години укупна производња износила је 37.400 GWh, док је потрошња била 39.250 GWh. На папиру, недостаје свега 1.850 GWh, што је мање од пет процената. Ипак, Србија је увезла чак 8.150 GWh и истовремено извезла око 6.300 GWh. Уместо да енергетски систем ради у корист грађана, он функционише као арена за зараду малог броја актера.
Како је могуће да увозимо више струје него што нам реално недостаје? Одговор је једноставан: јер неко на томе зарађује. Србија истовремено увози струју по једној цени и извози по другој. Приватне фирме са дозволом за трговину, често повезане са структурама блиским власти, откупљују јефтинију енергију из иностранства, а истовремено извозе „вишкове“ српске струје на регионално тржиште. На тај начин, уместо да домаћи систем служи као штит од глобалних нестабилности, он постаје средство спекулације.
Трговци не производе струју, не одржавају мреже, не улажу у постројења. Њихова улога је искључиво папиролошка: купе струју кад је јефтина, препродају кад је скупља. Све се одвија преко државне мреже ЕМС-а, а ризик и губитак остају ЕПС-у, односно, грађанима. Народ плаћа рачуне, а неко зарађује на истој тој струји, укључујући и струју из наших електрана које смо као друштво градили деценијама.
Колика је та крађа?
Ако узмемо просечну цену струје од 0,10 евра по киловат-сату у 2024. години, и то помножимо са укупном количином размене (увоз + извоз = 14.450 GWh), добијамо вредност трговинске размене од преко 1,44 милијарде евра. Ако претпоставимо да је маржа на увоз 10%, а на извоз домаће, јефтине српске струје 100%, долазимо до профита од чак 711 милиона евра.
Ту зараду не доноси Европа, не долази са стране, та зарада се прави изнутра, на терет домаћег система. Тај профит покрива ЕПС. Другим речима, уместо да Србија само увезе оно што јој реално фали, 1.850 GWh, што би коштало око 185 милиона евра, систем је осмишљен тако да поред тога ЕПС мора да испоручи и 711 милиона евра зараде трговцима.
Стварни губитак ЕПС-а, односно државног система сваке године, износи око 896 милиона евра. Из године у годину, близу милијарду евра се испумпава из енергетског система Србије.
Да ли је ЕУ крива?
Србија је основала берзу струје (SEEPEX) првенствено зато што је то био услов у процесу приближавања Европској унији, односно део усклађивања са правилима Енергетске заједнице, која примењује енергетски „закон ЕУ“ на земље ван Уније. Циљ је био увођење слободног тржишта, транспарентног формирања цена и могућности да сви трговци, не само ЕПС, учествују под једнаким условима.
SEEPEX је тако постао део регионалног система који се повезује са мађарском, грчком и другим европским берзама. Међутим, иако је идеја била да се тржиште либерализује и учини поштењијим, у пракси је берза постала платформа преко које мали број привилегованих актера, уз лиценцу и везу, извлачи профит из јавног система.
Берза струје није нужно лоша ствар. Али начин на који је користимо није обавеза према ЕУ, већ наша одлука. Ако ЕПС продаје јефтино, а приватници извозе скупо, није Европа та која нас пљачка. Корупција и злоупотреба је велики, већи део проблема, док је други део техничке природе,
а то је како произвести више струје.
Поставља се питање: могу ли солар и ветар да попуне празнину која нам је потребна? Технички, могу. Да бисмо покрили фалинку од 1.850 GWh, било би довољно око 1.500 MW соларне снаге распоређене по крововима или око 850 MW ветроелектрана на планинским гребенима.
У преводу: 200.000 соларних кровова или 250 ветротурбина би помогло ситуацији. Али ти извори су нестални и скупи за складиштење. Њихов допринос је добродошао, али
не могу бити ослонац националне енергетике.
Нуклеарка се представља као спас, снажан, стабилан извор енергије. Али иза те приче стоје огромне суме новца, кредити од 6 до 10 милијарди евра, везаност за стране компаније, и ризици које нико у јавности не помиње. Грађани ће живети поред ње, али неће имати увид у уговоре. Ако се извозом буде остваривао профит, он неће завршавати у школама и болницама, већ у рачунима повезаних интересних група. Радијациони отпад остаје, профит не.
Најчешће се као локација помиње Костолац или источна Србија. Нема студија, нема јавних расправа, нема планираног референдума. А управо би референдум морао бити услов, јер ризик, једном кад настане, не може се више вратити у кутију.
С друге стране, Србија има огроман неискоришћен хидро-потенцијал. Нове електране на Дрини, као и пројекат Ђердап 3, могли би у потпуности да покрију домаће потребе, чак и да створе вишак за извоз, и то без батерија, без страних кредита и без еколошких катастрофа. Ипак, уместо тога, власт све гласније говори о градњи нуклеарне електране.
Србија располаже значајним неискоришћеним хидроенергетским потенцијалом, који би могао да игра кључну улогу у енергетској транзицији ка домаћим и стабилним изворима. Укупни бруто хидроенергетски потенцијал земље процењује се на око 17.000 GWh годишње, од чега је тренутно искоришћено приближно 10.500 GWh. То значи да око 6.500 GWh, скоро трећина укупног потенцијала, и даље стоји неискоришћено. Највећи ресурси налазе се на рекама Дрина, Лим, Ибар, Морава и Дунав.
Посебан значај има планирана реверзибилна хидроелектрана Ђердап 3 на Дунаву, са капацитетом од 2.400 MW и потенцијалном производњом од 7.600 GWh годишње. Ту су и пројекти на Дрини, хидроелектране Фоча и Паунци, у сарадњи са Републиком Српском, као и могућа градња ХЕ Бистрица 2 на Лиму. Уколико би се ови пројекти реализовали, Србија би не само покрила постојећи енергетски мањак, већ би имала вишак чисте, домаће енергије, без потребе за увозом, трговином и манипулацијом.
Суштина је једноставна: Србија има струје и има потенцијала. Недостаје јој само контрола, транспарентност и визија. Имамо шансу да будемо енергетски независни, ако не дозволимо да се јавна енергија претвори у приватни бизнис. Вратимо енергију у службу народа, уместо да друштво и систем служе специјалним
интересима.
