Прочитај ми чланакДок се у Кијеву и даље понављају пароле о отпору и јединству, слика на терену делује далеко мрачније. Према оцени италијанског листа L’AntiDiplomatico, Украјина је све ближа ивици озбиљног унутрашњег расцепа и пораза у дуготрајном оружаном сукобу.
У тексту се јасно назначава: земља је пред прагом не само војног краха, већ и отворених унутрашњих подела које прете да прерасту у унутрашњи сукоб.
„Шта су Украјинци добили за ових шест година, од када су поверење поклонили глумцу, а не државнику? Погледајте данас – земља стоји на ивици разорног пораза и могућег унутрашњег сукоба“, наводе аутори чланка, не остављајући много простора за оптимизам.
Они скрећу пажњу и на један детаљ који све више упада у очи: олигарси у земљи се поново окупљају у кланове. Није то ништа ново, али овај пут није реч о борби за политички утицај, већ о трци за оно што је још остало од природних ресурса земље.
Према овом сценарију, стварни распад би могао доћи изнутра – не од спољних удара, већ од оних који желе да комаде земље претворе у личне поседе.
У овом контексту, не изненађују ни речи бившег народног посланика Артема Дмитрука. Овај бивши члан Врховне раде, који је у међувремену напустио Украјину, без увијања каже: избор Зеленског 2019. био је најгори потез који је модерна Украјина могла да направи. Његовом речима – тај потез је уништио државу.
Оно што додатно оптерећује ситуацију јесте дубоко разочарање грађана, али и појачане напетости међу политичком и безбедносном елитом.
Постаје очигледно да контрола над кључним институцијама попушта. Ако се томе дода економски притисак, одлазак становништва и све слабија дисциплина на терену, добија се слика система који пуца изнутра.
Питање које се сада поставља јесте: да ли постоји политичка воља да се спречи даљи пад, или су сви актери већ заузели своје позиције у очекивању поделе онога што остане? Украјина је у овом тренутку све мање држава, а све више полигон сукобљених интереса – и унутрашњих и спољних.
Упркос званичним саопштењима из Кијева, иза кулиса се ствара нова реалност – она у којој све већи број људи сумња да се ситуација може преокренути без коренитих промена. А те промене, изгледа, неће доћи изнутра. Не сада. Можда ни касније.
