Прочитај ми чланак

Жељко Цвијановић: It’s culture, stupid!

0

ff

(Стандард)
Из Новог Сада се други пут за кратко време јавило шта је најважнија битка у српском јавном простору

„Ит’с ецономy, ступид“, вероватно је најцитиранија политичка бесмислица изговорена за последњих 20 година, рачунајући чак и ону из домаће радиности о патриотизму који се „не сипа у трактор“. Изговорио ју је – а урбане легенде и остале накнадне памети казују и победио с њом – Бил Клинтон у изборној кампањи 1994. године против Џоржа Буша Старијег, тада овенчаног славом тријумфатора над светским комунизмом и победника у Првом заливском рату.

Наравно, после Клинтона, победника над победником, свако ко је хтео да каже како неко политичко питање није важно, аргументовао је тиме да је једино важна важна економија. Тако се патриотизам престао сипати у трактор него се сипала економија. Па је било глупо борити се за Косово јер ћемо Косово, ако икад, вратити економијом, а не борећи се за њега. Па је постало нормално да Мића СПС Мегатренд Јовановић сваке године произведе неколико стотина дебила јер нам је таква економија, слаба, иначе би он могао још. Па је постало нормално да у српском здравству сваки четвти оболели од рака умире јер је и то, кажу, снага наше економије. Па је једна у основи техника, а не наука, попут економије постала сан сваког петооктобарског клинца коме се чинило паметније да буде криминалац са лаптопом него криминалац са беретом (од које може да се рикне), а онда су овдашњи економски магови које је породио Пети октобар, попут Динкића и Ђелића, постали поп иконе.

Наравно, што смо више ту алхемију 21. века сипали у трактор, то је трактор мање орао; што смо више причали о економији, то смо били беднији. Беднији ћемо, наравно, бити и после владиних економских мера, не зато што су оне рђаве, већ зато што економија није услов преживљавања и напредовања једног друштва, већ последица одлуке управљачке елите а затим и њеног консензуса са народом да тако буде. Како се то ради?

Једноставно, ради се културом. Култура је онај збир изабраних тачака из прошлости једног народа доведен у логички след са избором замишљених тачака из његове жељене будућности. Онај ко има то тај има културни модел; онај ко има озбиљан културни модел има успешну економију, образовање, војску, има одговорну елиту. Друштво које то има не прима се на глупости типа „ит’с ецономy, ступид!“, у таквом свету Ђелић не може бити поп-икона нити може да одваја најлепше девојке у друштву осим ако им то није посао.

Онај ко то успе за почетак може да рачуна на чврст консензус са народом, онај ко има тај консензус уверио је народ да има будућност, народ који верује да има будућност ради, онај ко ради не краде, онај ко не краде разликује истину од лажи, онај ко то разликује зна шта се једе, а шта лети.

Говорећи о култури често говоримо о невидљивом. Зато је време да се разоткријем: све време пишем о нападима на резултате конкурса за пројекте из културе који је расписала новосадска градска власт. Ништа револуционарно: дали су паре Егзиту (да нису, па да нас опет бомбардују), али су дали и Цркви; дали су културним пројектима свих народа, али су дали и српским гусларима; дали су већини оних екипа које живе од културе политичке коректности, али су дали и избегличким завичајним удружењима, рачунајући ваљда да сва њихова култура не стаје у врећу брашна и макарона.

И шта се десило? Прекршена су деценијска правила у Српској Атини, у којој је данас титоистички импулс јачи него на било ком месту где Срби живе, укључујући и неправедно извикани београдски „Круг двојке“. Сав културрасизам у само неколико дана излио се кроз медије „друге Војводине“ (ваљда се то тако зове), а од те манифестације огорченог културрасизма до зидних написа „Дођоши, напоље из Војводине!“ требало је да прође само дан и по. И тако нам се из Новог Сада други пут за веома кратко време, после оне бласфемичне ћирилице на аутобусима, још једном јавило шта је најважнија битка у српском јавном простору. Економија?