Прочитај ми чланак
У подне сам лутао сувим, земљаним путевима ове моћне државе.
Дивио сам се искреној добронамерности и веселости људи који су ме јуче, незнану особу, примили у кућу, небу, без облака, и сунцу које је одавало утисак да јаче сија овде, и над најмањим селима,него у мојој родној држави.
Нажалост, моја радост није била дуготрајна, уништи је страшан призор. У средини села угледах мештане углавном уплашених погледа, премда се нађе сељак са осмехом који покушава да прикрије.Чуо сам забринуте жене како беспомоћно дозивају Бога.
Приближио сам се и угледао три Исмаилћана и једног остарелог Србина са омчом око врата. Загледах се у старца. Имао је седу косу, искривљену кичму, руке су му ослабиле,ноге превише ходале и очи које су изгледале као да су виделе исувишегрозота које није требало да угледају, али нису, ни пред смрт, изгледале уплашено.
Највиши од три Османлије гласно и задовољно упита старца:“Признајеш ли врховну власт Светог Султана Бајазита?” Старац на то промумла нешто. Турчин се приближи старцу и гласније рече: ”Признај власт Светог Бајазита И нек’ Алах буде твој Бог, сељачки црве!” што изазва смех код друге двојце. Старац, као одговор, пљуну Турчина у око, храбро запечативши своју судбину.
После овога завлада мук. Турчин понижено обриса око и узе оштру сабљу, те се бесно затрча и зари је старцу у дубоко у стомак. Старац не заурла, већ поче искашљавати крв.Турчин је победоносно извади и победоносно се окрете народу,те подиже сабљу са које је цурила старчева крв. Турци се разиђоше,народ се врати својим кућама,а ја остадох. Посматрах старчев леш,који је још имао омчу око врата.Несахрањен. Заборављен. Пољубих старчево чело и скидох капу па је положих старцу пед ноге. Небо је потамнело. И освануо је крупни сиви облак.
Филип Михајловић
