Прочитај ми чланак
За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.
Посебан пројекат неонационализма у међуратној епохи понудио је Мицићев „Манифест Србијанства“, који се појавио 1940. године у његовом новом часопису. „У двадесетој годишњици зенитизма“, ова прва реч „после четверогодишњег и намерно затајеног његовог повратка из изгнанства“, значила је потпуни повратак српској идеји. Написан још 1936. у Дубровнику на традицији милојевићевског истраживања порекла и историјског простирања Срба, налазећи у „србијанству“ – „претечу и данашњем разнородном и разноименом социализму у свету“, Мицићев „Манифест Србијанства“ зенитистички одлучно стаје на српско гледиште: „И као културна мисао, и као државотворство, и као народни завет – србијанство је крв српског народног устројства, србијанство је извор и утока целокупне воље нације српске. (…)
У таквој једној згоди, туђинско „југословенство“ живом србијанству је и ископало гроб. Међутим, без србијанства се никад није могло, без србијанства се ни данас не може. (…)
Јер не заборавимо: србијанство је својом верском трпељивошћу (…), својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или у краљ-Петровој Србији – не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.“[1] /…/
Потрага за расним (националним) изразом вршена је и на плану књижевности. Тридесете године XX века, међутим, донеле су превагу идеологије над књижевним радом, политичког контекста над естетским, социјалне функције књижевности над уметничком, памфлета и полемика над делима. /…/
Момчило Настасијевић
Међутим, тридесете ипак имају једно велико књижевно име: Момчила Настасијевића, једног од најкомплетнијих српских авангардних писаца (песник, приповедач, драмски писац, есејиста). /…/ Настасијевић је припадао широком кругу „хришћанског певања и мишљења“ (В. Димитријевић), сарађивао у свим значајним националним часописима („Нови видици“, „Народна одбрана“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Нова смена“), у свом породичном кругу окупљао све главне представнике црквене интелигенције (Д. Најдановић, М. Деврња, З. Јагодић, Б. Рапајић), и, најзад, политички се са осталом браћом Настасијевић определио као члан Љотићевог „Збора“. /…/ Управо је Настасијевић у времену „кризе“ устао „у одбрану књижевног стваралаштва“. О овој његовој позицији пише Владимир Димитријевић у једној од првих савремених студија о „хришћанској мисли Момчила Настасијевића“: „Сада, кад су потребне вође и пророци, нигде их нема, а нарочито не међу песницима, и самима ненађеним. Ствараоци су све усамљенији, а књижевни трг епигона и диригованих писаца све бучнији. Фељтонизам и идеологије убијају Поезију, а млад песник се не може пробити до шире јавности јер га средина гура или у забављаче или у „социјалне“ књижевнике – идеолошке фанатике, који, негирајући „сваку духовност човека“ поричу сам темељ стваралаштва. /…/ Све институције, од великих издавача, преко задруга за домаћу књижевност, до Академије постале су строј који одлично функционише, али који уништава право стваралаштво…“[2]
И заиста тридесете показују одсуство квалитетне књижевне праксе. Са једне стране, бивши авангардисти, који су у већини пришли „књижевној десници“, све мање стварају, док се књижевно стваралаштво „Најмлађих десних“ јавља тек за време рата и у емиграцији (Матеја Матејић, Сава Јанковић, Васа Михаиловић). Други светски рат пресекао је овај период плодних духовних трагања за културолошком алтернативом, тако да су многе идеје и таленти пресечени у реализацији. Неке значајне писце однео је рат или револуционарно насиље, док је национални културолошки програм српске „књижевне деснице“ наставио да живи у политичкој емиграцији.
(Одломак из књиге: Српска десница, Catena mundi, 2015)
Литература:
[1] Љубомир Мицић, Манифест Србијанства, Србијанство, година I, 25. мај 1940, свеска 1, стр. 5-6)
[2] Владимир Димитријевић, Истинословац у завичају, Манастир Тресије, 1998, стр. 53
