Мируј, мируј срце моје
(Староградска романса и песма; стихови: Петар Прерадовић; пева: Дубровка Зубовић)

Ко је, срце, у те дирно
да си тако сад немирно?
Као птица у затвору
за светом те жеље мору:
ниј’ у свету небо твоје;
мируј, мируј, срце моје!

Не ударај толи јако,
разбит можеш прси лако:
преслабе су, измучене,
а да пукну, без копрене
биле би све ране твоје;
мируј, мируј, срце моје!

Ах, стисни се у свом куту
и прегори жељу љуту;
топле су ти ове груди,
себични су вани људи:
сваки грије срце своје;
мируј, мируј, срце моје!

Ој махни се свега, ма’ни,
у болести шта ћеш вани?
Свет болује век довека,
ни сам засе нема лека,
камол’ за бол ране твоје;
мируј, мируј, срце моје!

У свету би бокце било,
плачућ праге облазило,
свак би мислио да ти треба
за утеху мрва хлеба.
Ко би позно сузе твоје?
Мируј, мируј, срце моје!

Знам ја, ти би мах на врата
полетело твога злата!
Није Милка твоја више,
већ за другог она дише,
други љуби злато твоје.
Мируј, мируј, срце моје!

Ознаке: Дубровка Зубовић, Мируј мируј срце моје, народне песме, Петар Прерадовић, романса, староградске песме