Када будем умро
(Староградска романса; пева Властимир Ђуза Стојиљковић)

Када будем умро не пал’те ми свеће,
јер ме знам да ме нико ожалити неће,
нико за мном неће горке сузе лити,
после моје смрти све ће исто бити.

Када будем умро један спровод мали,
неколико друга и свештеник стари,
само што ће звона зајецати јаче,
умро један бедник, нема ко да плаче.

И на гроб ми никад нико доћи неће,
изнекнуће коров место дивно цвеће,
немам никог свога да ми гроб окити,
када будем умро, неће ме жалити.

Ознаке: Властимир Ђуза Стојиљковић, Када будем умро, народне песме, песма за лаку ноћ, романса, староградске песме