Одговорила златна шума
(Руска поезија и романса; стихови: Сергеј Јесењин; пева: Надежда Никитична Кадышева)

Одговорила је шума златна,
Брезовим, веселим језиком,
И ждралова ражалошћена јата,
Пролетеше, не жалећи никог.

Кога жалити? Уосталом сваки ће путник
Проћи, доћи и поново отићи из завичаја.
Конопља обавија надгробни споменик
Док га обасјава месец са свода Раја.

Ту, у оголелој равници стојим,
А ветар ждралове носи у даљине,
Мислим о давним радостима својим,
И свега се сећам без горчине.

Није ми жао година, протраћених узалуд,
Нити љубичастих душа.
У врту гори црвена оскоруша,
Но свако крај ње осећа студ.

И неће изгорети њено грање,
Нити ће се осушити трава,
Али се са листова чује тихо плакање,
То из мога ока тече суза права.

А ако се од времена буде створила,
Витлањем ветра, једна грудва бескорисна,
Ви реците тад… да је шума златолисна,
Милим речима одговорила.

Отговорила роща золотая

Отговорила роща золотая
Берёзовым, весёлым языком,
И журавли, печально пролетая,
Уж не жалеют больше ни о ком.

Кого жалеть? Ведь каждый в мире странник
Пройдёт, зайдёт и вновь оставит дом.
О всех ушедших грезит конопляник
С широким месяцем над голубым прудом.

Стою один среди равнины голой,
А журавлей относит ветер в даль,
Я полон дум о юности весёлой,
Но ничего в прошедшем мне не жаль.

Не жаль мне лет, растраченных напрасно,
Не жаль души сиреневую цветь.
В саду горит костёр рябины красной,
Но никого не может он согреть.

Не обгорят рябиновые кисти,
От желтизны не пропадет трава.
Как дерево роняет тихо листья,
Так я роняю грустные слева.

И если время, ветром разметая,
Сгребёт их все в один ненужный ком.
Скажите так… что роща золотая
Отговорила милым языком.

Ознаке: Одговорила златна шума, песма за лаку ноћ, романса, Русија, руска поезија, Сергеј Јесењин