Прочитај ми чланак
И не знам те
Овде код нас, нећу вам рећи где тачно,
код нас у граду испод мостова,
белом граду, потпуно другачијем од
градова Тулуз, Барселона, Лисабон
беше и она.
Ту сам јој правио кулу што прераста свемир
њој која није имала превише сличности са
Тамаром, Бовари, Мадмазел Бону.
Цртао сам јој улице, осликавао зидове
уствари не баш ја, моји пријатељи
Огист, Клод и Едуард.
Она је живела у малом стану
на периферији тога града под мостовима, знала је
да се смеје као да је са неког руског села
да плаче као месец октобар
и да ти прода причу док трепнеш.
Имала је шеснаест година кад сам је упознао
и снове.
Сећам се, иако је томе већ доста дуго,
говорила је да је посебна, и да ће за њу
чути цео свет.
А свет се мењао, полако је постајао
сив, па црн, на крају се претворио у
слику без боја, тужан трагичан комад
који се некада давао у Народном позоришту.
А мене је живот одвео у неке улице
озидане високим зидовима, међу људе
преких погледа и пасјих речи. Међу курјаке.
Са непознате цесте
незнано како,
док сам са рукама у џеповима
пљуцкао онако, обешењачки,
пришла си ми, и рекла:
Да ли ме не знаш?
И не знам те.
Те руке не знам,
и нарочито тај твој поглед,
мада, можда сам некад
неки сличан видео.
Окренух се, шутнух каменчић
онако, обешењачки,
као да ме је баш брига.
(Стихови: Ђорђе Кековић, збирка поезија:
„Револуцију ће дићи други, пријатељу …”
Музика – Енио Марикона – филм „Малена”)
