Татина песма
(Стихови: Мирослав Мика Антић; рецитује и пева: Ненад Ћирић)

Узалуд претураш прашњаве слике
и тражиш мамине очи на њима.

Нађеш их,
али то није мама,
иако хартија на њу личи.

Мама је за тебе нешто друго:
то измишљено, што се има
тек сад,
кад живимо овако без ње
у овој мушкој самачкој причи.

Не знам да ли ћеш моћи да схватиш:
људи се роде,
живе
и сретну.
И чини им се нашли су срећу
и неку звезду истоветну.

А после:
звезда почне да рђа
и почну препирке ко је крив.

И мама тати одједном туђа.
И тата мами јадан и сив.

И тону бракови ко трошне лађе.
И труну на дну туђих мора.

И мама друкчије небо нађе.

А живети се и даље мора,
мада све на њу сваки дан сећа;
куд год се окренеш: њен је дах.

И сањаш ту је,
на твом узглављу,
и нежна и брижна у исти мах.

Веруј ми,
било је у почетку
лепог у мени и у мами.
Заборавимо ружне ствари.
Оне одавно не постоје.

Док тако живимо ко два другара,
зар ти се чини да смо сами?
Зар нисам нешто сасвим твоје?
Зар ниси нешто сасвим моје?

И немој да ми туњаво шмркаш
док тражиш између прашњавих слика.

Мама то није парче папира
на ком се забели лепоте траг.

Провири мало у огледало:
познаћеш нешто од њеног лика,
као што и ја често препознам
у себи неког ко ми је драг.

Ако се сретнете у животу,
ти, који о њој сад бајку ствараш,
обриши боре са њеног лица
и немој да се разочараш.

Знај, све се мења.
Па и маме.
Згазе их године.
Сјај им покраду.

Ал ти је,
да би постао човек,
у себи због себе чувати мораш
измишљену и вечно младу.

 

Ознаке: Мирослав Мика Антић, Ненад Ћирић, песма за лаку ноћ, романса, српска поезија, Татина песма