• Почетна
  • ВИДЕО
  • Уз дивне стихове и песму, Љубав Марија, желимо вам угодну ноћ
Прочитај ми чланак

Уз дивне стихове и песму, Љубав Марија, желимо вам угодну ноћ

0

Љубав Марија
(Српска поезија; стихови: Раде Драинац;  рецитује: Младен Поповић)

Није у питању провидна тајна коју верглају јеванђеља:
Љуби свет!
У мени је огледало свих љубави.
И није ствар у томе да ли сам нов или стар,
Но узбуна бела као цвет:
Постићи хармонију чије се муње укрштају преко нашег неба.

Овде све поетике пониру као љубичасте магле:
Када ће једном потонути тираније
И сутонима свих људских беда зарђати ножеви наших снова?

Свирепу стварност дочарати у овој низији,
У којој људске баруштине трују све хоризонте.
И овде моја вера крвари као рана!
И све сумње лице на откачене револвере!

Смеј се!
Плачи!
Често те комедије превазилазе разум:
Живот нам дајте!

Црвена чељуст будућности галванизује ми мозак.
Нек струје воде!
Нек се радују путници!
И нек буде благословена земља што мирише на гној!
Из наших вртоглавица дунуће оркани:
Будало! шта имас од бесконачности?

Као праснике ружа ветрови ће донети далека буђења.
Зашто онда да будемо тесни као гробнице?
Желиш Семирамидине вртова који се њишу између неба и земље,
Између свих појмова о сну и јави,
И као упаљен креч мучи те једини сан
Да се удавиш у белини живота…

На овим друмовима, другови, у љубавима тражимо исцељење.
Хеј, будућности! Ако заиста никада не умиреш,
У марамицу претвори моје бдење
Срце да ми не прозебе!
Као да ходам између упаљених јабланова.
На једној сам обали црвеној као корал.
Немогуће је замислити будућност изван облика бескрајне доброте.
Меке као трава.
На овом друму једино сигурно корачамо ка жени.
Знам да ће ме јутро онесвестити у пропланку њене косе.
Нека буде!
Ни једно стабло не шуми тако као лишће наше крви.

Мужаствен као земља, из мене се диме кратери љубави.
Ако је огледало душа, ја бих на твојој кожи написао само једну реч:
Подлац!
Све твоје снове бих дао за шаку скакаваца.
Безумнице!
Кад месо говори отвори уста као мастан молитвеник.
Не видим ти душу али ти трули зуби потсећају на оронули пешчар.
Твоји плашљиви снови о богу личе на штенару.
Језик ти је стуб издајства.
Слободно приђи!
Приђи јавно!
Ходници љубави су најтријумфалније капије.

Што убудуће да стварамо језуитским мистеријама?
Меснати нож у утроби жене најлепши је цвет
И све заслепљујуће енергије протичу кроз мокраћни канал.
У теби се заледиле вековне наслаге заблуда.
Кад прилазиш мени говориш о анђелима.
Нека плове звездане ескадриле!
Пљуни у пластрон месечине!
Пусти да спавају религиозне врлине!
И нека твоје убеђење буде чврсто као неопходност иригатора!

Погледај како кише љубе земљу,
Како је снегови покривају!
Погледај како се лишће приљубљује уз облаке
И у белом цвету како спокојно спава лептир.
Другови!
Телом и екстазама покријмо љубав и кораке.

Треба једном срушити кулу стида,
Коју саградише сенилни старци и коју називају:
Морал.
Морал је коњ који је цркао на Маратонским тркама.
Над глечерима облака данас лете авиони.
Радиотелеграфија покреће локомотиве,
Тиранију неба устрелио је брзометни топ.
Зашто онда да не липше поп
И његов морал?
Свуда где има људи морал би могао да тече дијамантским млазовима сунца
И свуда где се равнице љубе са хоризонтима
Пољубац човеков би могао бити топао као хлеб.
Где год друмови задиру резовима ножа у земљу
Човек би могао извојевати превласт над плашњама потсмешљивим.

Једном би требало задавити малодушност.
Чему би иначе служила сва наша размишљања о свету и животу.
Човек бити!
Човек!
Простотом срца запрепастити као што млаз воде са брега у понор пада.

Ниједна мудрост нам не може дочарати лик љубавне ноћи у кревету.
Непокретне ствари постају пријатељски симболи.
Не узлетати у небо!
Оставити ту магију деци док им зуби расту.
Има ли веће доброте но бити вољен од непознатог?
Примати љубав као колајне!
Тако човек једино заборавља на пролазност.

Спавати са својим пожаром у грубим чаршавима
И сваке зоре поред чаура снова затицати гомилу меса и сплет нерава.
С вечери гледати како се подиже мост на Сави,
Црвен као дуга!
Под њим се обале стапају у пољубац,
И ја се тако стапам мостом наде са Маријом.

Марија!
Под нама гори земља!
Небо пламти више нас!
У овој ноћи су твоја уста као извор!
У овој ноћи најмирисније траве су твоје косе!
У овој ноћи једино жубори твоја крв!
Марија!
Угаси лампу…
Марија! лете кантариде.
У огледалу твоја кошуља спава.
Марија! зашто ме срце боли?
И зашто ти је кожа страшно жута као спржена трава?

Обећавам ти да нећу пити!
Марија! све се вино на чаршав твоје душе проли!
Обећавам ти… пицу из твог срца,
Да ме никад више глава не заболи.

Живим само за љубав и њену заставу високо држим у руци.
Свих сам се мудрости напио само за тај појам.
Као бесно псето готов сам сваког да уједем за срце,
Јер ниједна рана лепше не цвета на другом делу тела.

Марија!
Речи су мртве чауре лишћа што са јасика пада у октобарске дане.
Само реч љубав гори као света ватра која се никада не гаси.
Буктиња је та на мојим грудима
Ја ћу од ње сагорети, Марија!
Ја ћу од ње умрети, Марија!
Љубав, Марија!
Њом се опрашта на гиљотини!
У име њено нож се увлачи у корице!
Она улепшава друмове и за њу се подижу балкони!
Она процветава вртове Севиље
И за њу су грмели топови Октобарске револуције.

Љубав, Марија!
Она је створила заставе које се чувају као реликвије
И због тога је црвене боје!
И ја сам због ње у твоје месо зарио срце.
Љубав, Марија!
Љубав!
Љубав!

Зашто путују бродови?
Зашто се у небо небо дижу балкони?
Куда то хукте змијски возови?
И за кога цветају беладоније?
О, Марија! Шта брише све наше подлости,
Превазилазећи и агоније?

Велики мој друже!
Само су на овом свету божански путеви љубави
И због тога топло сањам живот као на звездама.
Само због тога сам готов да се удавим у свачијој сузи
И никад да не будем ништа,
Да исчезнем о пепелу њеног опраштања.