(Кров на згради у Николајевској 2 у Новом Саду само што се није провалио. Законски све је решенио, практично и систематски ништа не функционише баш исто као што је то с проблемом српске ћирилице)

Срби још нису успели да реше питање свога писма

Пуних петнаест година Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ бори се за решавање питања српског писма. Хиљаду и петсто људи се, на папиру, добровољно учланило у удружење које се бори за решавање питања писма Срба да би и српски народ поново имао писмо, као што га је имао пре Новосадског договора (1954) и као што га имају сви други народи за њихове језика. Удружење су основали забринути грађани Србије 2001. године у Новом Саду за цело подручје српског језика као грађанску (невладину) институцију којој је циљ да подстиче и помогне државним и научностручним институцијама да се заустави наложено 1954. године „постепено замењивање српске ћирилице хрватском абецедом“.

Срби су раније, као и сви други народи, имали своје писмо (док је било Срба католика, њима је било наметнуто латиничко писмо, а православни Срби су, као и сви словенски православни народи, примили ћирилицу преко своје Православне цркве и државе и успели су да – захваљујући, наравно, својим државним и научностручним институцијама за језик и писмо – реше питање писма на природан и једини одржив и практичан начин за векове. Како је касније нестало оних који су се изјашњавали као Срби католици (асинмиловани су својевољно или под притисцима), остали су до данас као Срби који се тако изјашњавају само они Срби који су били и остали православци.

После укључивања Срба у заједничку државу Јужних Словена (не свих, већине) појавио се, нимало случајно, наравно, процес стварања тзв. српскохрватског и, кратко време, хрватскосрпског језика. И то није било неочекивано, јер је то језик настао на осовама познате Вукове језичке реформе. Тај је језик, лингвистички посматрано, у основи био и до данас, ипак, остао један, исти језик с неким, не кључним, разликама у варијантама које се лингвистички нису могле рачунати као посебни језици, јер преводиоци с варијанте језика Срба на варијанту језика Хрвата нису били потребни и нису потребни, ипак, ни данас. Разлике су биле и остале све до данас једино у појединим речима које су готово стопостотно биле познате и једнима и другима, па су се лако споразумевали увек када су се хтели (спо)разумети.

`После разбијања Југославије и коначног разбијања назива „српскохрватски“ и „хрватскосрпски језик“ (занемарујемо у овом часу појаву од тог истог језика убрзо и „бошњачког“, /босанског“, како га зову Бошњаци) и „црногорског језика“ за које све и даље није међусобно потребан преводдилац), сви осим Срба, па и Хрвати у пракси су решили питање писма на познати светски уобичајен и униформан начин. Хрвати су решили питање писма задржавањем свог латиничког писма (за њих специјално сачињеног средином 19. века и усталили га до краја друге трећине тог века у данашњем изгледу, а Срби то нису учинили како је било очекивано и једино одрживо обновом избора њихове ћирилице (коју је средином 19. века до краја данашњег изгледа уобличио Вук Стефановић Караџић свог писма) као свог вишевековног ћириличког писма.

Они су урадили нешто што нико није урадио до данас у свету. Нису то урадили сви Срби, наравно, као народ, јер је избор нормативног језика и писма тог нормативног језика неизбежно дело стручњака у научностручним језичким институцијама, при чему одлучује институционално у коначном и држава, тј. њене унституције. Посао око српског писма за писање српског језика још није завршен иако је од разбијања Југославије и „српскохрватског језика“ прошло више од две деценије.

Догодило се Србима нешто (не)очекивано. Захваљујући деловању неких јаких појединаца (у државним институцијама највише Борисава Јовића, затим у области правничке струке академика Радомира Лукића, а у лингвистичким институцијама мр Бранислава Брборића, уз комуникацију  с Удуржењем „Ћирилица“ (Нови Сад), питање српског писма – српске ћирилице решено је формално на светски практичан начин. Најпре у Уставу Србије из 1990, а онда у следственом Закону о службеној употреби језика и писма, па коначно у Уставу Србије (Члан 10) из 2006. и следственом закону поново је ћирилица изабрана као једино службено писнмо за писање српског језика. То је у области устава и закона урађено (после велике борбе свих па и „Ћирилице“ из 2001. године) успешно. Поново је формално урађено у вези с писмом Срба као што се то ради у вези с писмом у свим другим језицима у Европи и свету. То је начин решења питања писма у једноазбучју. (Нико у свету, изван Србије, не решава питање писма у двоазбучју, јер је то деоба народа по писму. Зато то нико, осим Срба, не ради у одређивању свога писма за свој језик.)

Лингвисти, раније понижени, данас су јачи од државе Србије

Шта се, међутим догодило са српским језиком, са Србима и српским писмом после уставног решења питања службеног српског језика и писма ћирилице?

Захваљујући невероватној упорности, храбрости и снази српских лингвиста у научним, лингвистичким институцијама, српски плаћени лингвисти показаху се, најзад, као „тврд орах“. Каква држава, каква цена и снага Устава и закона, какви уставотворци! Какви бакрачи! Ништа од тога није помогло, није могло (или, биће: није хтело)  да сломи српске језичаре, васпитане и обучаване на основама Новосадског договора 1954. године у Матици српској.

На све уставне и законске нормативе остали су не само глуви и слепи, него и неуобичајено неразумни како се на једини начин може сачувати писмо у једном језику. Они су, фотрмално, говорили да треба „очувати ћирилицу“ (тако говоре, а ништа у ту корист не творе!), али када је дошло до тога да се нормативно реши питање писма на евриоспки и светски практичан начин, нису хтели за то ни да чују. Они и даље решавају питање писма ћирилице тако што јој нормативно у језику одређују и друго писмо (хрватску абецеду) као алтернативно писмо. Тј. као писмо које се користи као замена српској ћирилици у свим окупацијама Срба и после свих забрана српске ћирилице у Првом светском рату, на пример, или у НДХ.

Српски лингвисти тако, понижени у време Новосадског договора да се укључе у наложено од комуниста „постепено замењивање српске ћирилице хрватском латиницом“, сада остају без комуниста, али сами толико ојачани да својим двоазбучним решењем питања писма само у језику Срба и даље остају као „тврд орах“ о који се ломи држава Србија, њен Устав и Закон о службеној употреби језика и писма. Они су, практично, изгледа за педесет година служења комунистима да се Срби коначно мирнодопски полатиниче, сада и без забрана ћирилице.

Толику снагу и упорност српске службене лингвистике у институцијама мало ко је могао да очекује. „Ћирилица“ никако није очекивала толику снагу српских лингвиста, њихову натприродну упорност и инаџијство да, сада и без комуниста (?) формално на власти, сада сами спроводе оно што нико од лингвиста не ради у свету. Они практично формално брину о очувању српске азбуке, али су још упорнији у настављању налога о замени српске азбуке у пракси овим другим, туђшим и насилно наметаним писмом у језику Срба.

И тако и даље побеђују српски лингвисти у настављању долатиничавања Срба како би довршили комунистичку намеру о коначној замени српске ћирилице која је невероватан објекат мржње не само пред неким екстремистима него чак нам се чини потуљено и с већом мржњом код неких за које кажу да су Срби!

Откуд сличности у решавању питања писма и крова над главом у Србији?

На примеру нерешавања питања крова над главом станарима у Николајевској 2 у Новом Саду уверили смо се да за Србе, за српски систем решавања важних, животних питања уверили смо се и уверавамо се већ дуже од три месеца свакодневно да између судбине српске ћирилице и судбине крова на згради у Николајевској 2 у Новом Саду нема никакве разлике. И ћирилица је српски кров. Ћирилица је вековима буквално чувала Србе да очувају себе и свој идентитет и своју сигурност. Увек када им је била на удару, забрањена или замењена ћирилица, Србе су прогонили, изгонили, покрштавали, па и убијали. Српска ћирилица је и данас под чекићима и мржњом и код многих (назови)Срба зато што је она српска. Зато што је ћирилица нешто најсрпскије у Срба. Она је српски кров.

Данас у Србији по Уставу и Закону о службеној употреби језика и писама све је јасно као дан. Српски језик има се службено писати српским писмом ћирилицом. Српском језику у Уставу није наведено никакво алтернативно, друго писмо, никакво туђе писмо којим би се замењивача ћирилица у писању српског језика.

Али, џабе. У пракси је све друкчије. Потпуно супротно. Латиница се не само задржава у својој деведесетопроцентној појави него се свакодневно њен постотак полако увећава. Нема ниједне банке, готово ниједне продавнице, готово ниједног производа, готово ниједне реклама која је на ћириличком писму. У многим областима ћирилица одавно не постоји. Не користзи се. Не дозвољава се. Ко пита за Устав и Закон!? Остварује се и даље оно зацртано у налогу из времена Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) чега се српски лингвисти у институцијама, па и у Матици српској, држе чвршће него што се пијан држи плота.

Са судбином српске ћирилице, уверили смо се више него сигурно и очигледно, да се с ћирилицом може најбоље поредити српски кров на стамбеној згради у Николајевској 2 у Новом Саду. (Дај Боже да је боље са српским (српским их зовемо јер су у држави Србији) крововима на другим зградама.

Решавање питања дотрајалог крова на згради, који прокишњава или је пред самим проваљивањем и стропоштавањем на главе станара или стропоштавањем трошних црепова на главе станара и пролазника, сасвим је по Закону о одржавању стамбених зграда – једноставно. Ако имаш такву несрећу у згради и ако си испод самог крова, по реченом Закону нема шта да бринеш. Оштећен кров пријавиш најпре председнику Скупштине станара, он закаже седницу и одлучује се о акцији за отклањањее штете на крову и за отклањање опасности од пада црепова на главе станара и пролазника, као и отклањањее сваке бриге угрожених станара од поплаве у становима. Све је то по Закону о одржавању стамбених зграда лако и брзо решиво. У Закону стоји да се питање крова, због угрожености здравља и живота људи, отклања „без одлагања“. Просто – песма. Милина.

Не верујући себи да је кров у Србији исто што и српска ћирилица, пријавих оштећен кров, испале црепове из кровног покривача, који могу од олује с 15 метара висине лако и муњевито да се сруче на главе станара и других пролазника поред зграде најпре председници Скупштине станара у згради (Николајевска 2 у Новом Саду). Она ми рече да је кров брига првих станара испод крова. Сутрадан јој однех Закон о одржавању стамбених зграда у коме је кров, наравно, заједнички, јер ниједан власник стана кад купи стан, не кзупује и кров, нити је кров станара само испод самог крова, него кров, по закону покрива све станове, целу зграду и они су пруиоритет приоритета јер без крова нема ни здравља ни живота у становима. Истовремено сам пријавио и ЈКП „Стану“ који, по уговору одржава згарду у Николајевској 2 у Новом Саду. Пристала је председница да коначно и сама пријави кровно оштећење „Стану“.

После месец дана „Стан“ је дао понуду. Понуда за прописну поправку кровног покривача (цреп је толио трошан после 70 година служења под временским неприликама да се мора занменити новим уз изолације и остале материјале да се прописно осигура кров за речену зграду процењена је на бклизу 2.800.000 динара (или око 26.000 евра!). Пошто је од тада прошло два месеца без икаквог заказивања Скупштине станара и договора о поправци крова, све по параграфима реченог Закона о одржавању стамбених зграда, поднео сам  писано обавештење и позив Грађевинској инспекцији да дођу инжењери и погледају опасност која прети и станарима и пролазницима. Није нам савест дозвољавала и наше тромесечно неспавање од бриге да страда макар једно дете или човек од удара црепа с крова. Веровали смо да ће стручно лице из Инспекције доћи и сигерисати поправку крова да не буде угрожено ничије здравље и нечији живот.

После десетак дана дође једна инспекторка (како се представила) с једном колегиницом. На моје изненађење, одмах је показала велику незаинтересованост. Није хтела ни да гледа сва места на плафону у стану који прокишњава, „није видела одломљене и извучене делове црепова на крову. Рече само: „Ко ће то да плати?“ (у Закону је јасно ко то мора да плати, па изгледа да је њој речени Закон поптуно непознат чим је тако пиатала.) Рече и да ће послати „допис“, „извештај“ или шта већ. Готово да се клаустрофобилчно посвађа са мном што сам био закључао врата (увек их закључавам јер ако ми супруга инвалид, изађе на отворена врата, никад не би знала да се врати кући јер је имала мождани удар и оштећени су јој неповратно центар за време и простор; једном је изашла и вратио ми је један непознати комшија са три километара раздаљине од стана само захваљујући чињеници да се супруга сетила да му каже Назив и број улице!). Од тада не смем оставити откључана врата ни секунд. А инспекторка је, ваљда, мислила да бих да се играм са закључанјим вратима због ње!

Наша борба у Удружењу „Ћирилица“ траје непрекидно 15 година. И за све то време нисмо успели да побољшамо стање српске азбуке у Србији ни за један проценат. Неће ни власт ни лингвисти да се то уради како се ради свуда у свету у вези с писмом сваког другог језика.

Како је и стање нашег крова на реченој згради ризично по опстајање крова готово исто 90 одсто, изгледа ми да ће борба за отклањањее опасности по здравље и животе станара и пролазника трајати такође 15 година пошто за три и по месеца нема још никакве акције. Нема ни састанка станара, нема заинтересованости никога ни за разговор о томе, а камоли да ће се поправка крова извести „без одлагања“, како стоји у Закону о одржавању стамбених зграда. Од власника станова који нису испод самог крова нема никаквог интересовања ни за разговор о томе. Они који још не виде воду у својим нижим становима, мисле да ће се провала крова и поплава воде задржати изнад њих. Не виде своју угроженост и ништа их не занима какав је кров. Неће ни да уђу да погледају где то кисне, зашто, у каквом је стању кров.

(Не)одговрни и задужени понашају се као да ће се ћирилица сама појавити и као да ће кров сам себе поправити

Дакле, отуда ова сличност у заинтересованости за повратак живота ћирилици и за одстрањивање опасности по здравље и живот станара и пролазника. Људи ту опасност не виде за себе тренутно и неће ни да је виде. И неће да слушају о томе  да ту опасност неки станари изнад њих већ осећају и стрепе од падања кровног помкривача на главу. И не спавају ни треб већ три и по месеца. Оштећен кров животна опасниост. Задужени то неће да виде ни да чују за то.

Три и по месеца не само да се не почиње поправка крова „без одлагања“, како налаже Закон, него нема никакве заинтересованости за разговор о томе.

Солидарност – нула. Примена Устава и Закона у вези с ћирилицом као и с кровом – испод нуле. Ништа. Наша кукавна Србија има систем понашања и одговорности људи за оно што пише у Уставу и законима и систем односа према превенцији од страдања као да не постопји ништа што људе обавезује не само на  практичну акцију него и за било какав разговор о проблему ћирилице у Срба и о проблему опасности од пропалих старих кровоа на зградама. Једино финкционише наплата пореза на поседовање стана и наплата рачуна за комуналије као да стан не прокишњава и као да неће никада бити провале крова. Као да ће се ћирилица уместо туђег писма у језику Срба појавити сама од себе. И као да ће оштећен кров поправити сам себе.

Као да треба и да је нужно да неко страда, па да ми „Срби“ покажемо како смо у невољи и у страдању људи солидарнији и жалостивији од свих другигх на целом свету! Било би много корисније, успешнији, сигурније и здравије да смо као многи други у свему.

Ознаке: ћирилица, Драгољуб Збиљић, Нови Сад, писмо, Срби, српски језик, српски лингвисти