Прочитај ми чланак„Извините, молим вас, касним пет минута“, написала сам у СМС поруци глумцу Тихомиру Тики Станићу који ме је чекао на заказаном интервјуу у Помодору.
Мобилни се одмах огласио звуком нове поруке али нисам погледала рачунајући да презапослени уметник сигурно још није ни стигао да одговори, а и да јесте, одговор је гарант у беневолентном тону типа – „ок, није проблем и ја касним“ или нешто слично.
Минут касније ипак погледам узвратни СМС у којем стоји само – „Зашто?“ „Зашто касним?“, понових у себи, непријатно изненађена директним питањем и грозничаво пребирајући по глави који од оправданих разлога да изаберем. Одговорим поштено да је због превоза, уверена да ће Тика за ово имати разумевања.
– Мрзим кад неко касни – казао је Тика на почетку разговора за Данас у Помодору, који је вођен током Сајма књига, а пред новинарску пројекцију филма „Дневник Диане Будисављевић“.
* Хоћемо ли прво да причамо о политици?
– Доста тога је овде побркано, све оно што није апологија режиму и режимско пропагандно гласило већ га сматрамо опозиционим, а то уопште не мора да буде тачно. Размишљајући о томе о чему ћемо причати у овом интервјуу, констатовао сам да у свим тим нережимским гласилима, ми који бисмо се могли препознати као истомишљеници или као људи који слично мисле – шта радимо? – такмичимо се ко ће духовитије, оригиналније или занимљивије рећи исту ствар, која је толико очигледна и која је нама који говоримо и који читамо то одавно јасна. Време је да допремо до људи који немају ту способност да виде сву трагедију, која је у току због оваквог режима и понашања људи који су на власти. Има и безброј ствари које немају везе са влашћу. Имамо тај континуитет деведесетих који није само персонификован у радикалима који се сад зову другачије, него вам Сајам књига отвара човек који је аутор оног „догодио се народ“.
* Ваше колеге су се ангажовале у политичком животу. Размишљате ли и и ви о томе?
– Ја већ учествујем и у политичком животу на неки начин иако нисам политичар нити ћу то икад бити. Нећу бити део неке странке, нећу узети никакву функцију, а подржаћу увек некога за кога мислим да има програм и за кога мислим да има намеру која ми је блиска. Али, исто тако, ако то изневери, нећу сносити одговорност. Хоћу да кажем, немам страх да ризикујем. Велика је грешка бити неповерљив према грађанским протестима. Многи људи који су део овог система су такође веома незадовољни начином на који систем функционише. Само је питање тренутка када ће то и јавно да покажу.
* Зашто вам се допада Драган Ђилас?
– Он је у Савезу за Србију окупио људе потпуно идеолошки различите али уједињене око принципа да се морају успоставити правила игре, правила по којима се не само политичари него читаво друштво понаша. Његово досадашње искуство које је имао у политици и док је био на власти, као и период обичног грађанина који не располаже механизмима људи на позицији, дају му кредибилитет и ја верујем да је он један од најбољих људи тренутно, који може да нађе решење и пут који би ово друштво опоравили од економског и духовног пропадања.
* Противници актуелне власти скрећу пажњу да према опозицији ваља бити обазрив и ревносно је критиковати да не би поновили грешке из прошлости, да се не узохоле… Шта ви кажете?
– Мислим да су они платили цену својих грешака, да је плаћају, и то је у реду. Исто тако мислим да ниједна власт која има ту концентрацију моћи колику има ова не може да води друштво у добром правцу. То се најбоље види по количини бахатости и неспособности на свим нивоима, од локалног, преко ових радова на Тргу, до политике. Због тога ће се, како сам већ причао, ова власт урушити собом. Само је проблем што ће у том процесу бити и невиних жртава .
* Да се вратимо на ваш посао. Свеприсутни сте у серијама „Убице мог оца“, „Делириум тременс“, представи „Петријин венац“, снимате и филм „Пролеће на последњем језеру“ и поново се, на неки начин, бавите Ивом Андрићем…
– То је телевизијски филм у продукцији РТС-а према сценарију Вулета Журића и режији Филипа Чоловића. У питању је једна прича из живота Иве Андрића на језеру, која се одиграва између Берлина и доласка у Београд са осталим југословенским дипломатама чија је судбина још неизвесна. Волео бих да направим серију о Иви Андрићу која ће се звати „Нобелова награда“ и која ће обрађивати период од часа када је добио то признање, када је стигла вест о томе, а то је 26. октобар, до 10. децембра када му је уручена Нобелова награда.
* Зашто вам је занимљив баш тај период?
– Осећам да је то најпакленији период у његовом животу. Иво Андрић је човек о којем се највише могло сазнати из његових дела која су занимљивија од чињеница из његовог живота. Зато и верујем да је тај период, у којем су се сви сручили на њега као лешинари – новинари, друштвено-политички радници и радознала читалачка публика, за њега био напоран. Волео бих да тај период дочарам у серији, да истражим како се осећа човек који добије тако значајно признање, које је истовремено представља један од најзначајнијих догађаја у култури једног народа. Верујем да је то било јако трауматично време за Андрића и то је нешто чиме се бавим већ дужи период. Надам се да ћу у наредних неколико година успети да направим серију о томе која ће бити занимљива и ван овог говорног подручја.
* Желели сте да направите филм о жртвама из Јасеновца, а ускоро је премијера филма „Дневник Диане Будисављевић“ који такође говори о томе. У светлу тога, какав је ваш однос према филму Дане Будисављевић?
– Ја сам се 12 година бавио Јасеновцем и нисам успео да снимим филм који сам желео на ту тему али нисам несрећан због тога. Дани Будисављевић сам захвалан јер ме је позвала да учествујем у њеном филму где играм доктора Видаковића, једног од иницијатора акције спашавања, а тренутно се снима и филм „Дара из Јасеновца“. Ја сам сценарио за свој филм „Ми смо из Јасеновца“ уступио Гаги Антонијевићу иако тај филм има свој сценарио који потписује Наташа Дракулић, али сам и у том пројекту постао сарадник. Неки мотиви и сцене из мог сценарија се користе и у том филму и због тога сам срећан и задовољан.
* Шта вама лично значи улога главног јунака у серији и филму „Делириум тременс“ имајући у виду да сте и сами имали проблема са алкохолом, који сте превазишли, и да сте глумац као и Даги?
– Нисам ја никад имао проблема са алкохолом. Ја сам, једноставно, тај општеприхваћени образац у нашем друштву, поготово у средини у којој сам одрастао, да ниси човек ако не попијеш прихватио оберучке и из потребе да се социјализујем и будем цењен као човек и уметник кренуо бесомучно да се опијам. Временом сам увидео да сам преварен и да ћу, бар међу најближима, бити вољенији и дражи ако се отрезним па сам снагом карактера и воље 1. априла 2002, заувек престао да пијем алкохол…
На једној од проба представе „Дивљи мед“ (Платонов) коју смо радили у Атељеу 212 , а у којој се скоро сви ликови безнадежно опијају, мој професор глуме Дејан Мијач рекао је за мене да ја нисам пијанац него зајебант и да се ја то само играм и ја сам му поверовао. Одустао сам од те игре у животу.
* Глумац ће увек рећи да трага за истином, да не глуми. Ипак ова професија може бити и „ђавоља работа“, понекад, може навести човека да манипулише својим талентом. Јесте ли некад посегнули за тим?
– Не може се талентом манипулисати. Ако покушате, он ишчезне. Остане занат, техника… и привид. Празна љуштура…
* Шта вам је драже – позориште или филм?
– Удобно ми је и безбедно се осећам и у позоришту и на филму и телевизији. Волим и радио драме које одавно не стижем да снимам али позориште, за које имам све мање времена, ипак је највећа страст. Оно вам све узме! И ништа не враћа! Само узима, узима, узима, а глумци, срећни кад имају шта да дају, оставе онда ту цео свој живот… И иако знају да је узалудно чине то изнова… Као да имају више живота или их тако стичу… ђаво би га знао.
*А која вам је омиљена реплика и зашто?
– Много сам текстова које су писали велики писци играо и запамтио. Многе често и цитирам заборављајући одакле их знам… И сад не знам да ли је то рекао Душко Радовић или Аца Поповић али поверовао сам: „Ко у чуда верује, тај чуда и ствара“.
Психодрама
– Лик Дагија у филму „Делиријум тременс“ сам доживео као велики професионални изазов. То што он подсећа на многе од нас који смо бавећи се глумом пролазили кроз различите животне фазе није ни битно ни пресудно за ту улогу и филм. Приметио сам да људи у публици пролазе кроз неку врсту личне идентификације и да им психодрама из филма помаже да допру мало дубље до сопствених траума и проблема, иако нису ни глумци ни алкохоличари. Ту је негде тајна уметности и талента Горана Марковића. Нема тај филм више никакве везе са нама, драги гледаоци. Он је ваш уколико га желите – поручио је Тика у разговору за Данас.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
