Прочитај ми чланак

Степинац у хрватском календару, Magnum crimen у свакој српској библиотеци (1. део)

0

stepinac

Очито је да се Magnum crimen објављује, поново, у Срба по Божијем промислу, баш у часу када је неопходан као свеж дах истине у отровним облацима лажи и медијске кретенизације.

У часу кад издавачкa кућа Catena mundi (www.catenamundi.rs) спрема ново издање књиге Виктора Новака Magnum crimen, обратили смо се г. Владимиру Димитријевићу, човеку који се већ две деценије, између осталог, бави и питањима односа Ватикана према Србима, а нарочито оним што као тему покушавају да избегну сви творци Новог поретка – а то је непосредна веза Ватикана са усташким покретом, која је остварена кроз Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, и остале бискупе, жупнике и фратре што су стали уз Павелића и његов крвави режим.

О неопходности Magnum crimen-a

Питање: Дакле, откуда Magnum crimen и да ли нам је неопходан?

Одговор: Очито је да се Magnum crimen објављује, поново, у Срба по Божијем промислу, баш у часу када је неопходан као свеж дах истине у отровним облацима лажи и медијске кретенизације. Јер, у овом тренутку Србију воде у понор звани НАТО и ЕУ, па квислиншка власт врши огромне притиске да заборавимо не само своју древну, него и своју најновију прошлост, ону из Другог светског рата. Зато је, под притиском те и такве власти, којој је стигло наређење Империје, недавно формирана мешовита комисија СА Сабора СПЦ и Хрватске бискупске конференције, која треба да разматра питање Алојзија Степинца и његовог односа према Србима, пре но што папа Степинца прогласи за универзалног свеца римокатолицизма. То је двоструки апсурд – истина о Степинцу се зна, а Ватикан може да канонизује кога жели. Али, циљ је испирање мозга народу Јасеновачких Новомученика. И зато су нам овакве књиге насушне.

Како је настала ова књига?

Питање: Можете ли нам рећи нешто о историји писања овог дела?

Одговор: Наш угледни историчар Милорад Екмачић о томе, између осталог, пише, у свом тексту који прати најновије издање Magnum crimen-a: „У свим освртима на своју одлуку да напише велико истраживачко дело о повезаности католичког клерикализма у Хрватској, са злоделима која су извршена над српским, јеврејским и становништвом неких других мањина, Виктор Новак је бележио да је изворе за своје казивање прикупљао у току 40 година, пре него је књига била завршена 1946. То је време од школских клупа у детињству. Ипак је одлуку да се напише тако темељито истраживање донео у време робијања у логору на Бањици. У уводу књиге је објаснио да су у затвор „вијести о стању у Независној Држави Хрватској стизале преко нових затвореника и изазивале запањење и ужас. У затворима се тада навелико дискутовало о узроцима тако срамотног пада и тако страшног дивљања. Наравно није била изостављена ни мисао о улози клерикализма… Ту је дакле сазријевала мисао и одлука, да се у хисторијском процесу прикаже сва изобличеност милитантног клерикализма, толико разорног међу народима трију вера“.

Иако је ову огромну грађу скупљао у конспирацији, као што сам каже, усташке власти у Загребу су сазнале да он то ради. У тексту помиње „штампани летак“ који је из Загреба неко донео у окупирани Београд. Надбискуп Степинац је, приликом сусрета са папом и изаслаником председника Рузвелта у Риму 1943, а и иначе у Загребу, изјављивао да прети опасност од српске освете након завршетка рата, што би уништило католичку цркву у Хрватској. Одатле сви водећи клерикалци и усташки функционери припремају одбрану од оптужби које ће уследити. Врло је карактеристично да је сваки наступ преко радија у Београду пре формалног завршетка рата од клерикалаца био помно праћен.

Нарочито 15. априла 1945, када у београдској католичкој цркви свештеник, два пута у току дана, говори у беседи против предавања Виктора Новака. У мају 1945, месец дана по ослобођењу Сарајева, старешинство фрањевачке провинције „Босне Сребрне“ шаље опширну одбрану рада фрањеваца у току протеклог рата. Копија се налази и у папирима Виктора Новака и он је према тој одбрани врло критичан.

Намеће се закључак да је овај обрачун са књигом Magnum crimen припреман одмах након што су усташке власти и загребачка надбискупија сазнале да се она у Београду припрема. Ретко је у историји света могуће наћи сличан пример да се осуда једне књиге припремала давно пре него што је она написана. До данас трају напори да се она обезвреди.

Виктор Новак је био свестан одговорности за доказе које је наводио у појединостима, које се односе на више стотина католичких црквених људи. Одатле је сваки посебан случај цитатом из извора потврђивао. Неке је прихватао, као интервенцију о држању старешинства Исламске верске заједнице у Сарајеву./…/ Мора се поштовати његова упорност да свако казивање потврди из извора. То скупљање доказа је подвиг сам за себе.

jasenovac

Као доказ о кривици надбискупа Степинца навео је случај свештеника из свог родног села, који је био убијен у логору Јасеновац, а надбискуп пре тога није усвојио молбу да га спасе. У два маха је цитирао његов став према Јеврејима. Правдао је Степинац њихово гоњење, јер „државна власт питање Жидова рјешава по расном принципу, а не вјерском, према томе ту се не да више ништа интервенирати“. Приликом сусрета са папом у Риму је „оправдава дјелимично и поступак против Жидова, јер су код нас били највећи извршитељи злочина“ побачаја. Усташка је власт донела законе против абортуса, вршила смртне казне на лекарима и медицинским сестрама који би то извршили, што је папа са задовољством прихватао. /…/

Одмах по објављивању, „прву оцену“ књиге, каже Новак, учинила је „Congregatio sancti officii“ стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех“.

Иначе, они који су се плашили истине књигу су куповали и спаљивали, па је она просто нестајала из књижара. Зато је ово ново издање толико важно. И зато свака српска кућа треба да га има, јер иде ново доба спаљивања насушних књига српске историје. Вечни циљ Запада је да, овако или онако, поунијати Србе, да их потпуно лиши духовног идентитета. Ова књига је, понављам, брана против тога.

Да ли је Новак био објективан?

Питање: Хрватски историчари често тврде да је Виктор Новак, иако Хрват, кривотворио чињенице, и да Ватикан није подржавао усташе, као ни Степинац. Шта Ви мислите о томе?

Одговор: Ево опет академика Екмечића: „Док је писао своје дело Виктор Новак није имао на располагању све изворе који су објављени тек касније. Посебно су врло значајни извештаји италијанске војске објављени у званичној публикацији извора за рат у Далмацији, као и збирка дипломатских извештаја. Сада је искориштен и извештај о првим данима успостављања НДХ у Загребу француског конзула, влади маршала Петена. Ови извештаји у радикалнијој мери окривљују хрватску католичку цркву и Римску курију. Француски конзул у окупираном Загребу је известио да је, пре успостављања нове фашистичке владе, јеврејско становништво исељено из Горњег града, да је убијање православних наишло на запрепашћење и немачке војске. Бискуп Сплита је упутио поруку Мусолинију (пре почетка рата 6. априла 1941) да му се даде до знања почетак рата, како би у југословенској позадини могао да организује побуне католичких верника. Независну хрватску државу су најпре прогласили католички свештеници у Чапљини (Херцеговина), а два дана потом у Загребу.

Ови италијански документи у већој мери него и сам Виктор Новак у свом делу, показују одговорност католичке цркве за геноцид над Србима 1941. Извештаји показују да су усташке власти у новој држави решиле да одстране читаво српско православно становништво путем истребљења. Наведена је инструкција локалним усташким старешинама да се до 6. септембра 1941. мора завршити истребљење српског становништва и да се села предају католичким и муслиманским сељацима.

 Ови су планови изазвали устанак на српском подручју, па је италијанска дипломатија процењивала да се та побуна може завршити рушењем хрватске државе. Из министарства иностраних послова је послат у Загреб функционер, одговоран за односе са бившом Југославијом, Лука Пјетромарки. Известио је да је 240.000 православних преведено у католичку веру, пошто је терор натерао родитеље да спашавају децу. На примедбу поглавнику Павелићу да би се морала обуставити акција преверавања, добио је одговор да у преверавању Срба Поглавник Павелић „види тачку свога програма и има заслепљену веру у његов успех, која не дозвољава приговоре и отезања“. Италијански дипломати су ово називали варварством, а усташке напоре крстили „религиозно-политичком борбом“, као у најгора доба средњега века. Сваки притисак да се покољ Срба заустави је пропао.

Pokrstavanje-Srba-u-NDH

Италијански документи негативно оцењују цркву у јачој мери него што је то Виктор Новак у овој књизи показао. Новак је цитирао упутства „Свете конгрегације за источну цркву“ од 17. јула 1941. да успостављање хрватске државе обећава „толике наде за обраћање несједињених“. У италијанским документима[1] је донет извештај да је „pontifeks (Sommo Pontefice) дао налог ’нунцијатури у Загребу да упути протест хрватској влади, због супротстављања локалних власти конверзији православних у римско-католичку религију, за који је био довољан плацет бискупа, у дотичним диоцезама’“. То је директнија потврда да је политика конверзије православних на католичку веру од почетка вођена, не само решењима вођства хрватских усташа, него и Ватикана изнад тога.

Најновији докази Новакових тврдњи

Питање: Дакле, потоња истраживања потврђују све о чему је Новак писао.

Одговор: Наравно. Ево опет Екмечића: „Када је српски устанак добио маха и почео да разара хрватску државу, италијанска војска је применила упутства, за које је очигледно да су последица интервенције Мусолинијеве владе код папе Пија XII, да треба направити одређене измене о држању према религиозној политици хрватске владе. Записник саветовања („riunione“) у штабу Друге армије у Сушаку 31. октобра 1941. са командантима неких дивизија има одељак посвећен „религиозном питању“, који је стављен на прво место у закључцима: „Хрватска се влада одлучно оријентисала на следећу политику религиозног карактера, у којој има потпуну сагласност Свете столице (il totale appogio della Santa Sede): превести највећи могући број православних на католичанство, а такође и Јевреје. Узимајући у обзир незнатну разлику двеју религија (православних и католика), предлаже се Хрватској влади непосредна пропаганда за превођење и да их потом остави у месту“. Ово је редак докуменат и сведочанство да је Света столица одобравала политику према православљу и Јеврејима. У извештају команданта Друге армије италијанском генералштабу 10. јуна 1941. („Azione terroristica“) се вели да казнене експедиције против Срба обављају сами верници под вођством својих свештеника: („у неким крајевима, као оном око Книна сами верници воде казнене експедиције против Срба и исповедника православне вере, па због тога није случај да се виде фратри како на челу поворки воде гомилу (arrinagare la folla) и наводе је на најжешће освете“. Навео је пример фратра Вјекослава Шимића из манастира Врпоље – у Унутрашњој Далмацији верници са страшћу („passione“) убијају суседе православне.

Без ових објашњења о интервенцији Свете столице како треба поступати при превођењу на католичку веру Срба и Јевреја, није сасвим јасна одлука хрватске владе да се приступи стварању Хрватске православне цркве, као и промена старословенске литургије у латинску код унијата у деловима земље где постоје. То је само један део где новооткривени извори, за које Виктор Новак 1948. није знао, уносе потврде његових закључака. Јасно је да италијанска војска и влада нису имали намеру да објављују документе о улози католичке цркве у великом геноциду над Србима 1941 – 1945. Саопштени су ретки фрагменти извештаја који се односе на то, а будућа истраживања ће дати коначне одговоре какви су контакти, кореспонденција и личне посете предузимане између Ватикана, италијанске и хрватске владе у овоме.

Одмах по објављивању, „прву оцену“ књиге, каже Новак, учинила је „Congregatio sancti officii“ стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех.

Хоће ли се папа извинити за усташке злочине?

Питање: У последњих неколико година, сматрају неки, у Ватикану као да постоје индиције да ће се папа извинити за усташка злодела према Србима почињена у име римокатолицизма. Колико је то реално?

Одговор: У интервјуу који је дао дневнику „Данас“ око Васкрса 2012, епископ Андреј, тада викар патријарха српског г. Иринеја, најавио је да су могуће позитивне промене у односу Ватикана и СПЦ.

По њему, „истина је да постоји добра воља код званичне Римокатоличке цркве да се и тај проблем усташтва из Другог светског рата још једном размотри, не само са историјске тачке гледишта, после чега ће сигурно уследити извињење Светог Оца, као што смо то видели почетком 21. века у Атини, поводом посете папе Јована Павла Другог Грчкој, када се он извинио због злодела крсташа над источним хришћанима у средњем веку, пре свега се то односи на Четврти крсташки поход из 1204. године на Цариград“. (1) Епископ Андреј изнео је став по коме је главни разлог што папа неће бити позван у Ниш 2013, на прославу 1700-годишњице Миланског едиката (који би, пре свега, требало славити у Милану, зар не?) чињеница да је у Другом светском рату у НДХ извршен геноцид над Србима, при чему се данас „многи Римокатолици гнушају поступака учињених у име Римокатоличке цркве од стране Хрвата“ (2). Ова оптимистичка изјава српског архијереја очито је плод жеље да, у временима турбуленција терминалног глобализма, што пре дође до зближавања с Римом (ради, како неки мисле, „заједничког сведочења“ хришћанства у секуларизованој Европи). То зближавање је, за сада, бар кад су Срби у питању, немогуће управо због сећања на догађаје из Другог светског рата на територији нацифашистичке марионетске творевине зване Независна Држава Хрватска.

thompson_papa

Канонизација Степинца и Срби

Питање: С тим у вези, занимљиво је истаћи да је, после посете кардинала Курта Коха Патријаршији у Београду, основана комисија СПЦ која, са хрватском бискупском конференцијом, треба да размотри однос Алојзија Степинца, чија се канонизација припрема, према Србима. Шта би семогло рећи о томе?

Одговор: Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2009, учинио Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему стручњак за српско-хрватске односе, Ратко Дмитровић, каже: „Забрањен му је наступ у неколико европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и благослови“. (3) Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 20. века. А та историја крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“. (4)

Ако то знамо, јасно је да формирање једне такве комисије неће значити ништа друго до покушај манипулације да би се, како каже хрватски теолог Драго Пилсел, „одобровољила“ српска страна. Баш зато нам је, у ове дане, насушно неопходна књига каква је Magnum crimen Хрвата искреног југословенског опредељења, академика Виктора Новака, која управо показује и доказује да је Ватикан суштински везан за усташки покрет, и да је канонизација Степинца, како каже Владимир Умељић, својеврсна канонизација усташтва.

Усташтво и дух папизма

Одговор на тему: Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста, о чему изврсно пише Виктор Новак. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: „(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“ (5). У тачки 9, пише, између осталог, следеће: „Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /…/ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“ (6).

Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: „Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха.“(7)

(Наставак сутра…)

Извор: Борба за веру

Прво нецензурисано и целовито издање на српском језику. Први пут ћириличним писмом.

Прво нецензурисано и целовито издање на српском језику. Први пут ћириличним писмом.