Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
Руски глумац Петар Зекавица добро је познат домаћој публици по филмовима, серијама, од недавно позоришним поставкама. Али за сада о њему не говоре толико пуно у домовини, у Србији – јер Петар Зекавица је родом из Београда.
Породица је отишла из Југославије још 1991. године, пре рата. Петров Отац је стално био на службеном путу, на крају је доспео у Русију. Није ризиковао да се врати: како каже Петар, постојала је опасност да га пошаљу у кризно жариште, а то „није био наш рат“, пошто је отац волео Југославију и никада не би ратовао „са нашом браћом Хрватима и Босанцима“.
Породица Зекавица се затим вратила у Београд, а Петар је остао у Русији. Између осталог, завршио је америчку позоришну школу, стекао диплому политиколога… До данас снимио је више од 20 филмова, добио руске и међународне награде и сада се не жали да одсуство понуда.
У разговору са новинаром Гласа Русије Петар Зекавица је говорио о руско-српском филму о ослобођењу Београда, узроцима победе над Наполеоном и Хитлером, као и о сличности између Хаваја и Косова.
Петре, хајде прво да проверимо информације које су објавили српски медији 2010. године. Наводно, у Србији ће изаћи филм руске производње Не предлагати секс. Али ништа слично у вашој биографији није се нашло.
Мени се чини да такве ствари медији раде ради већег тиража. Ради се о томе што је то фриволни превод наслова филма Ол инклузив, на којем сам радио као продуцент. Снимили смо два дела, овде у Русији, они су прошли, али српска телевизија их још није показала. Филм је имао нешто попут поднаслова: Романса на летовању с ризиком по живот. Можда су они и направили такав превод од тога.
Јасно је, јер романса на летовању претпоставља интимне односе… Тамо су још писали да је постојао договор о вашем учешћу у серији На Београд.
Да, постојао је такав пројекат. То је велика серија од 8 епизода о ослобађању Београда од стране совјетских трупа 1944. године. Требало је да буде руско-српска копродукција: руски новац, продакшн, а из Србије места за снимање, и делимично глумачки састав. Пројекат је замрзнут зато што је један од аутора, Николај Гејко, изненада преминуо пре неколико година. Али мислим да шанса за реализацију постоји, пошто ако је пројекат добар, финансије ће се увек наћи.
Хтели бисмо да верујемо у могућност снимања руско-српског епског филма, попут Стаљинграда, само о српској престоници…
У ослобођењу Београда учествовао је и мој деда. Он је још увек жив и здрав. Постоји таква прича: он је учествовао у бици код језера Балатон, допутовали су совјетски командири. Совјетски капетан, бркати лепотан, очигледно од козака, постројио је Србе и каже: да ли неко разуме руски? Деда каже – ја. Ко си ти? Ја сам партизан! А капетан му каже: ти си ко зна ко, а не партизан, где је това минерска лопата? Сутра је важна битка, без њих се не може! Српске партизане су снабдели лопатама, напад су одбили.
На пример, руски режисер Борис Хлебњиков како би снимио свој ауторски, врло озбиљан филм, учествовао је у снимању комедија које многи сматрају нискобуџетним, али никакве посебне муке тим поводом није осећао. А каква је ваша стваралачка политика?
Ја сам ипак глумац и у првом реду глумац треба да делује, он не треба да седи. И што су различитије улоге, што су неочекиваније, то боље, и ја морам да их играм, зато не одбијам, осим када је понуда ван границе или сасвим противречи мојим убеђењима.
Српски глумац Светислав Иван Петровић у време између два светска рата био је тако популаран да су се европљанке буквално бацале под точкове његовог аутомобила… А да ли ви осећате популарност?
Популарност данас као никада раније зависи од рекламе, масовности пројеката. Код мене је све у таласима: када учествујем у великим телевизијским пројектима, препознају ме на улици, у превозу, радо дајем аутограме и то је врло пријатно. За сада не могу да се похвалим великом популарношћу, али не бих рекао да болујем због тога, зато што постоји осећај да још нисам одиграо главне улоге, оне које желим да одиграм. А желим озбиљне, велике филмске и телевизијске улоге, пожељно историјске. Јер код нас је тако богата историја, што српска, што руска. Ево сада учествујем у пројекту Музика на леду, то је 1918. година, лепа прича у којој играм пуковника царске армије.
Списак балканских глумаца који су се потврдили у страној кинематографији прилично је велик. Почев од Лазара Ристовског, који је играо у Казину Ројал, па до Катарине Радивојевић која је запамћена прилично отвореном улогом у Морфијуму руског режисера Балабанова. Да ли са балканским колегама из Русије одржавате везу?
Не, ми смо разједињени. Наши народи су као вечити лутајући Јеврејин, то је наша трагедија и наше проклетство. Овде је велика балканска дијаспора, али ми се не дружимо, можда због прошлих ратова, тешке политичке ситуације…
Ви сте говорили да желите што је могуће више да радите у жанру комедија. Зашто?
Желим комедије из два разлога. Сам себе сматрам прилично комичним ликом. Други разлог је важнији. Сада је тако тешко, са свим народима света се дешава некаква глобална негативна прича. Излаз је у комедијама какве су снимали у Француској и Италији 70-их година.
Испричајте нешто о свом хавајском животу, јер управо тамо сте учили глуму…
Ја сам видео код њих у музеју Орден Таковског крста којим јенаш краљ наградио хавајског краља. Хоћу да кажем да су Хаваји нешто попут Косова и других региона наше планете. Американци преко својих корумпираних индустријалаца заузели су острво почетком 20. века, објавивши да је краљица неурачунљива, и изградили су тамо огромну базу. Када сам живео тамо, Хавајци који читавим данима пију пиво и баве се серфингом, петком су приређивали туче и америчи маринци су извлачили дебљи крај. Навијао сам за Хавајце, мада, наравно, тада нисам могао све то да кажем. Позориште је на хавајском универзитету било врло искрено, али, наравно, момци нису били на нивоу руских глумаца: овде је школа, база, овде је обим текста који тера човека да мисли.
Сада играте главну улогу у Позоришту на Таганки, у представи о Отаџбинском рату „Олуја 1812. године“. Поставља се питање које поставља Александар Пушкин у 10. глави Евгенија Оњегина: Ко је помогао да се победи ова „олуја 1812. године“: озлојеђеност народа, Барклај, тачније таленат војсковође, зима или Руски бог? И не само олују 1812. године, већ и 1941-45. године, јер ви сте један од малобројних „учесника“ и Отаџбинског рата, и Великог Отаџбинског рата, пошто сте играли и у филму Стаљинград Фјодора Бондарчука…
Много сам путовао по Русији, боравим у разним градовима и свуда сам се сусретао са невероватним људима. И они воле своју земљу. Мислим да је то западно наклапање да је победио Генерал Мраз, тачније временски услови. И у Отаџбинском, и у Великом Отаџбинском рату народ се борио за своју земљу, није важно које је он националности: овде је рођен и овде је погинуо. Победио је руски бог, руски народ, руски језик који је спојио народе и руски интелект. Између осталог, овамо су долазили моји познаници који се баве филмом из Холандије. Када су провели у Русији недељу дана питали су – Петре, шта је то, ми пребацујемо канале, и свугде су филмови о Другом светском? Када ће се то завршити, јер он је био пре 70 година? Ја им одговарам: момци, никада се неће завршити, не дај боже да се заврши, зато што је то наслеђе ове земље, и нека ви тамо мислите или нек вас уче да Руси нису одиграли тако важну улогу у том рату. Не, ово је тема о којој треба стално говорити и подсећати на њу.
О вама много пишу на руским женским форумима. На пример, једна дама вас карактерише овако: на једним фотографијама личи на Фасбиндера, на другим на Брејвика…
На Брејвика не личим. На Фасбиндера можда, када бих био мало мршавији: он има напето лице, оно код мене може да буде такво у неким моментима. Али све једно тешко је поредити.
Тада још цитат: „У њему постоји племенитост, интелигенција, страни шарм и некаква туга.“ Вероватно је то боље него о Брејвику…
Да, мада је вероватно он такође невесео момак… Одакле код мене туга? Тешко је радовати се када је људима лоше, када страшна статистика ради против људског рода. Милијарде на планети немају доступ води за пиће, живе у страшној глади, и то када су технологије такве да можемо пшеницу да узгајамо у космосу… Радост је моментална ситуација, њу доноси наша породица, деца, њихове заслуге, националне победе. А у целини човек живи васионску тугу.
